PRELAZZI: Slučaj Čeda Evansa - ima li nade za oproštaj?
Vreme čitanja: 3min | sub. 10.01.15. | 08:55
Nije se izvukao, kao mnogi pre njega, a želja da nastavi da igra fudbal, iako zna šta će mu se dešavati na svakom terenu – i gostujućem i domaćem – potvrđuje da je ili potpuno lud ili da duboko veruje da fudbal, kao i život, kao i sud, uvek treba da vam podari drugu šansu
Neverovatno je, ali čak ni potresi u Barseloni – i to koga je Leo Mesi zapratio na Tviteru, a koga supruga – ne izazivaju ovih dana toliko pažnje kao sudbina jednog trećeligaškog igrača, tačnije njegova potraga za novim klubom.
On je Čed Evans, nekadašnja velika nada Mančester Sitija i Velsa, kasnije napadač Šefild Junajteda, i izašao je iz zatvora nakon što je odslužio više od polovine kazne za silovanje 19-godišnje devojke, jedne majske noći 2011. u sobi jeftinog hotela u severnom Velsu.
Izabrane vesti
Evansu su tada bile 22 i bio je to onaj trenutak u kojem se sve menja: da te noći nije video SMS svog najboljeg drugara Klejtona Mekdonalda ("Brate, imam neku ribu, mrtva je pijana, dođi brzo"), da je bio dovoljno pristojan momak da shvati da ne treba da vara svoju dugogodišnju devojku, da nije bio mladi kikirez koji misli da, zbog podrške navijača, može sve i da mu je sve dozvoljeno, danas bi verovatno bio standardni reprezentativac Velsa, član nekog makar osrednjeg tima Premijer lige i ne bi morao da zavisi od pomoći prijatelja da bi preživeo...
Ovako, dvojica zlikovaca su te noći iskoristila nedužnu devojku, obeznanjenu od votke i sambuke, i 2012. Evans je osuđen na pet godina zatvora.
Danas je ponovo na slobodi i opet mu se igra fudbal, no kada bilo koji klub izrazi želju da ga dovede, namah se stvori armija onih koji potpišu peticiju i dignu dreku (ova poslednja, protiv njegovog potpisivanja za Oldam Atletik, prikupila je 34.000 parafa za svega nekoliko sati i time je oborila nekakav nezvanični svetski rekord).
Izlaz mu je, u jednom trenutku, ponudio čak i jedan tim sa Malte, a potom je reagovao čak i premijer ostrvske državice rekavši da bi to bila jako loša reklama za njih...
Da li bi Evansu trebalo dozvoliti da se vrati svom pozivu, verovatno jedinom kojim bi i umeo da se bavi?
On se, kažu oni koji ne žele ni da pomisle na tu opciju, nikada nije pokajao zbog onoga što je uradio – Evans je i na sudu i posle toga tvrdio da je devojka dala pristanak. Pijani, ali pristanak.
Uz to, kažu njihovi argumenti, zar nije kultura fudbalera i fudbalskih navijača već dovoljno mizogina, pa nam fali samo još silovatelj u našim redovima i da žurka bude potpuna (setimo se Džodija Morisa, nekada velikog talenta u Čelsiju, kojem je provod takođe bio preči od lopte)? Zar nam nije previše onih koji misle da zbog slave, novca i uticaja misle da su iznad zakona – eto, ima ih i u "uređenom" Ujedinjenom Kraljevstvu, a kamoli u ubogoj Srbiji? I zar neko zaista misli da bi deca trebalo da lepe postere na kojima se, između ostalog, nalazi i čovek koji je spreman da uradi tako gnusnu stvar? A fudbaleri jesu idoli dece, šta god ko mislio o tome...
Nesrećna devojka nije proživela pakao samo te noći i onog jutra kada se, gola i sama, probudila u prljavoj sobi. Ona je dosad morala da promeni svoj identitet i prebivalište čak pet puta, pošto bi je redovno pronašao neki Evansov zagriženi fan, otkrio ko je i optužio je da je sama izazvala svoju sudbinu.
No u isto vreme, Evans je ipak odslužio svoju kaznu. Nije se izvukao, kao mnogi pre njega, a želja da nastavi da igra fudbal, iako zna šta će mu se dešavati na svakom terenu – i gostujućem i domaćem – potvrđuje da je ili potpuno lud ili da duboko veruje da fudbal, kao i život, kao i sud, uvek treba da vam podari drugu šansu.
A najgore što bi moglo da se desi – i fudbalu i životu – jeste da bilo ko počne da posmatra Evansa kao žrtvu.
Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport;
Foto: Action Images.
_(1).jpg)
.jpg)
