Prokletstvo Maradoninog kasapina je skinuto posle 31 godine: Baskijski lav je pobedio nakon hiljadu bitaka

Rivalstvo Real Madrida i Barselone nema takmac u Španiji. Tu je više od sporta i fudbala. Međutim, osamdesetih godina prošlog veka, najžešći front u španskom fudbalu je vladao na relaciji Bilbao - Barselona.

Najbolja generacija u istoriji baskijskog fudbala je bio Atletik Bilbao pod komandnom palicom Havijera Klementea. Osvojili su dve vezane titule u Primeri, a u sezoni 1983/84 su titulu začinili i peharom u Kupu kralja. Bilbaovi trofeji su tih godina bili posuti krvlju.

Klementeov tim je igrao fudbal od kojeg su protivnicima koske pucale kao ledenice. Libero, dva krvoločna štopera i dva neumorna zadnja vezna su tukli kao u hokeju. Fudbal koji je tadašnji Atletik igrao je bio borba na život i smrt. Simeoneov Atletiko koji danas važi za pravu mušku ekipu ili Stouk o kojem ste čitali nedavno su bili čista romantika za Klementeove “ubice”. Najžešće okršaje su imali sa Barselonom. Predvođeni baskijskim kasapinom Andonijem Gojkoečeom koji je komandovao odbranom, crveno-beli nisu birali sredstva da zaustave protivnika. Pomenuti Gojkoečea je 1981. tako brutalnim startom uništio koleno Berndu Šusteru koji se više nikada nije vratio u staru formu. Dve godine kasnije je jednako krvoločno startovao na Dijega Maradonu i polomio mu skočni zglob. Kopačku kojom je unesrećio El Pibea je kasnije čuvao u staklenoj vitrini u kući kao najveći trofej u karijeri.

Sukob ludih Baska sa katalonskim zvezdama je nastavljen i u finalu Kupa kralja 1984. godine. Pred 100.000 gledalaca na Santjago Bernabeu i španskim kraljem Huanom Karlosom u svečanoj loži, odigrano je najkontorveznije finale u istoriji španskog kupa. Goikoečea je ceo meč jurio Maradonu i gađao ga u zglob koji mu je ranije povredio. I Argentinac je pukao… “Nabo je glavom” jednog igrača Bilbaa, nokautirao drugog i započeo masovnu tuču. Gojkoečea je jedva čekao i majgerijem u grudi Maradone je dao signal za opšti haos na terenu. Bilbao je osvojio trofej, Maradoni je to bila poslednja utakmica za Barselonu…

Trofej osvojen u krvi, bio je i poslednji pehar koji je stigao na stadion San Mames. Barselona je tada imala samo dve šampionske titule više i tri pehara manje u Kupu kralja od Bilbaa. Dakle, skoro da su bili izjednačeni po broju trofeja. U naredne tri decenije, Bilbao nije osvojio ništa, Barselona je postala gigant koji je osvojio sve. Po nekoliko puta.

Tog maja 1984. godine, Karlos Gurpegi je imao samo tri i po godine i tek se upoznavao sa loptom koja će mu dati mnogo sreće i mnogo tuge. Više od tri decenije kasnije, Gurpegi je na Kamp Nou podigao trofej Superkupa Španije kao kapiten Atletik Bilbaa. Od njegovih saigrača, samo su golman Gorka Iraizoz i strelac Aric Aduric bili rođeni kada je ponos Baskije osvojio poslednji trofej. Za razliku od Gojkoečee i ostatka nemilosrdne družine koji su tučom došli do pehara, Atletik Bilao i Gurpegijeva družina su ovog puta osvojili pehar bez trunke sumnje nad njim.

Gurpegi je po rođenju „navarero“. Dete iz provincije Navara koja se graniči sa Baskijom i u kojoj žive uglavnom Baski. Rođenjem je stekao šasnu da postane član Atletika jednog dana. Dečačkom željom i čeličnom voljom je uspeo da tu ulaznicu iskoristi. Kako je kasnije priznao, kao dete je na svako Badnje veče zamišljao istu želju - da zaigra za Atletik Bilbao kad poraste.
„Kada sam imao 11 godina, na pismenom zadatku u školi je pitanje bilo 'Šta želite da postanete kada porastete'. Svi dečaci su imali želju da zaigraju za Atletik Bilbao“. Bio sam loš đak i jedino što me je privlačilo je da postanem fudbaler“, rekao je u jednom intervjuu pre nekoliko godina, Karlos Gurpegi.

Dva puta je kao klinac dolazio na probu u čuvenu akademiju Lezama u Bilbau i dva puta je odbijen. Jedva su ga nagovorili da dođe treći put. Treća je bila sreća. Imao je 17 godina kada je prošao probu u Bilbau i kada se odvojio od kuće. Gurpegi je iz seoceta Andosilja. Otac mu je poljoprivrednik, majka je radila u prodavnici ribe. Ni njega nije čekao neki raskošniji život da nije prošao tu treću probu. Ubrzo pošto je došao, doživeo je tešku povredu ligamenata kolena i morao je da pauzira sedam meseci. Tek što se oporavio, morao je opet da operiše isto koleno. Priznao je kasnije da mu je kao detetu sa sela bilo jako teško da se odvoji od kuće i da je danima plakao u Bilbaovom internatu, ali da ga je održala želja da se oporavi jednog dana zaigra na San Mamesu u crveno-belom dresu.

Prvo je zaigrao u trećeligaškom, pa u drugoligaškom karavanu, da bi u martu 2002. debitovao za Atletik Bilbao u Primeri protiv Viljareala. Šansu mu je dao Jup Hejnkes koji je  obožavao te inteligentne igrače koji predstavljaju produženu ruku trenera. Ranije je imao Redonda u Realu, kasnije je od Bajerna napravio kaznenu ekspediciju zahvaljujućednom drugom fenomenalnom Basku. Točkiću koji je godinu dana ranije nedostajao Bajernu. Sa inteligentnim Baskom je Bajern dobio poslednje delić slagalice  i sklopio tim koji je osvojio sve.

Samo pet meseci kasnije, počeo je pakao za Karlosa Gurpegija. Na doping testu se pokazalo da je bio pozitivan na nandrolon, supstancu na kojoj su  u tom periodu pali i Edgar Davids, Fernando Kouto, Pep Gardiola, Frank de Bur... I oko čijeg korišćenja je bilo mnogo nedoumica. Dokazano je da organizmi nekih igrača sami luče veće količine nandrolona nego što je to uobičajeno. Tada je počela  i „Gurpegi afera“. Prva kazna Tamičarske komisije je glasila: dve godine suspenzije! Ali, Španski komitet za sportsku disciplinu je poništio suspenziju. Usledila je nova suspenzija i nova preinačena odluka. Gurpegi je nastavio da igra, ali bio je „ni na nebu, ni na zemlji“. Atletik Bilbao je stao uz njega i stvar je završila na Vrhovnom sudu Španije gde je potvrđena odluka o dvogodišnjoj suspenziji. Tri godine se slučaj vukao po sudovima i žalbenim komisijama, da bi Gurpegi kaznu počeo da odrđuje 2006. godine. Atletik Bilbao mu nikada nije okrenuo leđa, produžio je ugovor sa njim i čak ga uredno licencirao za svaku sezonu. Da ironija bude veća, vrsta nandrolona na koji je Gurpegi bio pozitivan je 2005. odlukom WADA skinuta sa liste nedozovoljenih sredstava, ali je Gurpegi i dalje morao da odrađuje kaznu.
„Najgore bi bilo kada dođe petak i kada se određuje tim koji će početi i igrači koji će biti na klupi. Hteo sam da poludim. Išao sam kod psihologa i to mi je mnogo pomoglo. Pomogla mi je i podrška navijača, kluba, fudbalera is ostalih klubova. Kasiljas mi je slao poruke podrške, Ćabi Alonso takođe, Inijesta me zvao“, pričao je kasnije Gurpegi.

Vratio se 2008. godine u meču protiv Reala i dobio kraljevski doček od navijača Bilbaa. Gurpegijeva srčanost, borbeni duh i karakter su od njega napravili miljenika Atletikovih navijača. Na mesto trenera je došao Marselo Bijelsa i preselio ga na klupu. Bio je u senci nove zvezde evropskog fudbala - Havija Martineza. Onog Baska koji će kasnije usrećiti Jupa Hejnkesa u Bajernu.

Usledila je nova povreda ligamenata kolena i nova duga pauza za baskijskog lava. U 31. godini, mnogi mu nisu davali šanse da će se vratiti na stari nivo. Sa kolenima izraubovanim od povreda u „hiljadu i jednoj bici“, Gurpegi se opet vratio.

Kao jedna od najvećih uzdanica Atletik Bilbaa, Karlos Gurpegi je izgubio svako finale u kojem je zaigrao. Tri finala Kupa kralja, jedno finale Lige Evrope i jedno finale Superkupa Španije.

Prokletstvo Gojkoečeinog pehara je pretilo da obeleži i karijeru ove generacije Bilbaovoih fudbalera. Mnogi veliki igrači su u prethodne tri decenije nosili dres baskijskog velikana. Pomenimo samo imena Manuela Ursaiza, Žozebe Ečeberije, Đulena Gerera, Biksenta Lizarazua, Rafaela Alkorte, Havija Martineza, Fernanda Ljorentea... Niko od njih nije uspeo da osvoji trofej.

Konačno, 31 godinu posle kontoverznog finala protiv Barselone, Karlos Gurpegi i baskijski lavovi su bili otpisani od svih uoči meča protiv istog rivala koji je jurio četvrti torfej u godini i istorijski niz Gvardioline Barse. U meču za pamćenje na Sam Mamesu, Aric Aduric je izrešetao jedan od najboljih timova koje je Evropa videla poslednjih godina. Gurpegi je „samo“ ušao sa klupe i dodatno blindirao kavez u kojem su bili Mesi i kompanija. U revanšu je komandovao odbranom crveno-belih na širokoj livadi Kamp Nou stadiona i zaustavio atomsku navalu Barselone da pokuša da napravi preokret kakav nije višen u Španiji.

U 34. godini, univerzalni vezista i defanzivac je podigao pehar i skinuo prokletstvo dugo više od tri decenije. Sa ljubimcima baskijske publike Gorkom Iraizozom i Aricom Aduricem je doneo pehar i raspalio masu na spektakularnom dočeku u Bilbau.

Karlos Gurpegi sada komotno može u penziju. Ispunio je misiju. Neće ga se sećati kao majstora, strelca ili atraktivnog igrača. Ali, Bilbao će večno pamtiti skmonačno srećnu facu namučenog kapitena. Jedno drugom nikada nisu okrenuli leđa i dočekali su da slave posle tri decenije suše. 

O Gurpegiju možda najbolje govore reči Andera Erere koji je stasao uz njega. 
"On je kapiten za kojim bih išao peške na kraj sveta", rekao je mladi as Mančester Junajteda jednom prilikom. 

(FOTO: Action images)