Prokletstvo prvog šešira: Može li Ćurčić da uradi ono što nisu Antić, Klemente, Petković... (VIDEO)

Govoreći o važnosti meča sa Portugalom kapiten Orlova Branislav Ivanović poručio je da kvalifikacije za naš nacionalni tim počinju na stadionu Benfike. Imamo razloga da verujemo da će novi selektor Radovan Ćurčić pelcer iz ranijih dana, kada je kao totalni autsajder rušio velike favorite uključujući i mladu reprezentaciju Španije, preneti u seniorski tim i tako potvrditi da ga prati dobra karma, ali... I pored svih uspeha koje je napravio u dosadašnjoj karijeri harzimatični Ivanjičanin ostvariće trijumf karijere ako u nedelju uveče stadion Benfike napusti podginutih ruku... I to iz prostog razloga: njegovi prethodnici, sa mnogo jačim minulim radom, nisu u brojnim kvalifikacijama uspeli da savladaju reprezentacije iz prvog šešira. A ta pošast našeg fudbala traje skoro dve decenije.

Iako postoji jedinstveno mišljenje da Orlovi bolji igraju protiv fudbalskih velesila statistika kaže da ta konstatacija nije tačna. Od 1995.godine kada se naš nacionalni tim pod imenom SR Jugoslavija vratio na međunardonu scenu nikada u kvalifikacijama nismo pobedili ekipu iz prvog šešira.

 Bilo je sjajnih momenata, posebno u selektorskim erama Ilije Petkovića ili Radomira Antića, ali ni tada kada je pola Evrope drhtalo pred našom reprezentacijom nismo uspeli da se otarasimo koba prvog šešira. Najbliži smo bili sada već davne 1996.godine. Selekcija predvođena Slobodanom Santračom držala je na Marakani u šahu selekciju Španije, ali je meč završen remijem (1:1) posle gola Predraga Mijatovića iz jedanaesterca u finišu meča. Na kraju Furija je direktno otišla na Mundijal u Francusku, dok smo se mi Svetskog prvenstva domogli posle baraža sa Mađarskom.

Bilo je u našim nastojanjima da konačno probijemo let protiv velikih i remija sa ukusom pobede. Svima u sećanju je legendarni meč u Maksimiru (2:2), osvojeni bod koji smo tada treću reprezentaciju sveta ostavili da kod kuće prati dešavanja sa Evropskog prvenstva... Isto tako Dejan Savićević je uspevao da odoli u Napolju (1:1), da se Havijer Klemente isprsi u Lisabonu (1:1)... Bili su to samo izolovani incidenti, mrvice koje nam u konačnom zbiru ništa nisu donele.Pod dejstvom euforije više puta znali smo da kažemo da je došao konačno trenutak da stanemo na crtu fudbalskih velesilama, ali iskorak nismo uspeli da napravimo.

KAKO JE NADA OSTALA NA STATIVI

Kada je Ilija Petković uspeo da tokom kvalifikacija za Mundijal u Nemačku napravi famoznu odbrambenu četvorku koja je uvek garantovala „nulu“ u mreži Dragoslava Jevrića, činilo se da Španci stižu u Beograd kako bismo im naplatili sve istorijske nepravde uključujući i onaj poraz na krilima sudije Sorensena sa Mundijala 1982.godine. Ipak, Petković je ostao dosledan u svojim trenerskim načelima. Na krcatoj Marakani viđen je pravi italijanski meč, spartanska borba na sredini terena, a naša nada da ćemo se pohvaliti skalpom velike reprezentacije ostala je na desnoj stativi gola podno severne tribine koju je početkom drugog poluvremena pogodio Mateja Kežman. I taj remi imao je za nas ukus pobede, jer smo se direktno kvalifikovali na Svetsko prvenstvo.

Ista konstatacija važi i za duel sa Francuskom odigranom 9.oktobra 2009.godine. Te večeri odlično raspoloženi Nikolas Anjelka je izjednačio rezultat posle gola Milijaša iz penala. Do pobede nismo uspeli da stignemo, iako smo više od 60 minuta imali igrača brojčanu prednost. Nacija je i posle tog meča bila u stanju euforije, međutim oni koji su znali da čitaju igru mogli su da pretpostave da ćemo na Mundijalu u Južnoj Africi doživeti krah.

Francuska je izgledala mnogo ozbiljnije, napravila više šansi,a tim Radomira Antić nije delovao kao ekipa koja je na početku kvalifikacija rušila sve pred sobom, stvarajući utisak ekipe koja u svakom trenutku može da matira rivala.

Sa Italijanima smo dva puta u Beogradu igrali nerešeno (1:1), a krug smo bar za sada zatvorili remijem sa Hrvatima (1:1) koji je definitivno stavio tačku na pokušaje Siniše Mihajlovića da nas sa kontroverznom selekcijom odvede u Brazil. Možda bi Radovan Ćurčić zarad mira u kući intimno želi da u Lisabonu ostane neporažen. Bod bi mu ostavio teoriju kao saveznika, ali onda bi u Beogradu morao da nadmaši sve prethodnike, pobedi Portugal, i prekine zlokobnu višedecenijsku tradiciju.

Istina, na Mundijalu u Južnoj Africi (dakle ne u kvalifikacijama) savladali smo Nemačku u Port Elizabetu.Bio je to prvi trijumf našeg nacionalnog tima još od 1970.godine, a strelac pobednosonog gola Lane Jovanović znao je da napravio delo vredno budućih alamanaha. Tadašnji igrač Standarda po dolasku u miks zonu bacio se na kolena i počeo da se krsti:
„Ostaće zapisano: Lane Jovanović je srušio Nemce posle 40 godina“.

Protiv velikih nismo imali mnogo uspeha ni u prijateljskim mečevima. Ređali su se porazi protiv Španije, Francuske, Nemačke...  Veliki potencijal pokazali smo samo decembra 1997.godine kada smo u Mar del Plati pobedili Argentinu (3:2). Blistao je Ljubinko Drulović.

(Foto Star Sport, MN Press)