PREMOTAVANJE: Platini i Inter, tužna romansa. I sve zbog pampura punoletnog šampanjca...

Gusta magla obavila je čitavu Lombardiju. Uglađeni gospodin sa dečačkim mustaćima parkirao je ispred jedne od najlepših vila u srcu Milana. To je Sandro Macola, legendarni as Intera. Tek što je okačio kopačke o klin seo je u vruću direktorsku fotelju milanskog velikana. U mrkloj februarskoj noći svetlost se probijala samo iz pravca boemske Brere, ali Sandrino je bio oprezan... Pažljivo je pogledao levo, pa desno, poput provalnika koji se sprema za akciju. Gluvo je doba. Od novinara ni traga ni glasa... Tek kada se uverio u to, krenuo je da se ušunja u tu velelepnu palatu. Na vratima ga je dočekala seda, zalizana glava sa tompusom u ustima. To je Ivano Fraicoli, prvi čovek Intera, koji će ga provesti kroz najlepši deo svoje kuće. Na zidovima Đoto i Rafaelo, posvuda zlatni svećnjaci i mahagoni. Koračajući lagano do salona gde će ih sačekati gospođa Renata, Sandrino pokušava da smekša gazdu i odmah mu stavi do znanja zbog čega je došao u tako kasne sate...
„Pratili smo tog momka jako dugo. Iako ima samo 23 godine on je šampion. Shvatio sam to za samo pet minuta. Jedinstvena harizma i vrhunska ozbiljnost“.

Alesandro Macola penzionisao se godinu dana ranije i Inter je ostao bez plejmejkera. On se dobro razume u tu kategoriju pa je rešio da sam sebi odabere naslednika. I pronašao ga je u Loreni.

Tog februara 1978. mlađani Mišel Platini došao je tajno u Milano kako bi potpisao predugovor sa Nerazurima. Sandrino nije imao nikakvu dilemu, čim ga je video kako „rola“ u Nansiju „odredio“ mu je sudbinu, ali teži deo posla tek je nailazio. Stari Fraicoli je velika škrtica i ne zavlači tek tako ruku u buđelar. Pogotovo ne zbog igrača za kojeg nikada nije čuo...
„Molim vas, donesite nam tri krodina“, obratio se Ivano kućnoj pomoćnici kada je smestio gosta. Krodino je u ono vreme popularno piće čudnog ukusa i dolazi iz „porodice kampari“, ali nikako nije išlo uz sav taj luksuz. U krajnjem slučaju, dogovarati milionski posao uz bledunjavi sokić? Pa ne ide...

Renata je samo podigla obrvu, a onda se tihim i umilim glasom obratila svom suprugu:
„Dragi, ti kao da ne znaš da ja pijem isključivo francuski šampanjac?“

Predsednik se prvo namrštio, prevrnuo očima i teška srca krenuo ka podrumu, dobacujući usput:
„Da, naravno... Nadam se da se Sandrino neće ljutiti, odmah dolazim.“

Stari Fraicoli iz podruma je doneo šampanjac star 19 godina. Ubeđivanje, na opšte iznenađenje, nije dugo trajalo...
„Dogovor je pao, ali kada smo otvorili šampanjac pampur nije ’po pravilu’ opalio o plafon. Čuo se samo tupi zvuk. Puf. Pao je dole, na patos“, prepričavao je godinama kasnije noć u Fraicolijevoj vili Macola, redovno uz dozu sujeverja: „Možda je to bio loš znak, ko zna. U svakom slučaju, dogovor je propao, san izbledeo“...
 

U Italiji je u ono vreme i dalje važila zabrana dovođenja stranaca, ali isto tako i naizgled dobra klima u Savezu koji je vodio najmoćniji fudbalski čovek na „čizmi“ - Artemio Franki. Uveliko se pričalo o ukidanju te kontroverzne odluke. Računalo se praktično da će se to dogoditi s početkom iduće sezone...

Milano se tek budio, bilo je rano jutro, 6. februar, kada je Platini potpisao predugovor sa Interom. Drama ipak nije izostala, jer mu je Nansi nudio nastavak saradnje (preostala još samo jedna godina) s povećanjem plate, no i ta prepreka je preskočena, pošto je Fraicoli prihvatio da mu plaća razliku sve dok ne dođe na Meacu. Čitav posao završen je u najstrožoj tajnosti. Dogovor je bio da se čak ni treneru Berseliniju ništa ne govori. Ovaj je ipak bio u Apijanu dok je Platini odrađivao lekarske preglede. Posle treninga, Eugenio Berselini je prišao Macoli:
„Sandrino, kaži mi da ovo nije nova kupovina... Ko je onaj momak?“    

Macola se samo blago smeškao: „Nije, šefe, ništa ne brini.“

„Bolje da je tako, čujem da ima ravne tabane“.

Italija je sutradan u Napulju igrala prijateljsku utakmicu protiv Francuske, a momak sa ravnim tabanima nižiću rivale po terenu kao da je pisao poeziju. U jednom trenutku posle prekršaja nad njim arbitar je dosudio prekršaj. Bilo je dvadeset i kusur metara od gola. Platini je tako izveo slobodnjak da ga ni dva Zofa ne bi odbranila, međutim, sudija je poništio gol jer navodno nije dao znak za izvođenje.

Berselini je istog momenta dohvatio telefon:
„Sandrino, zašto mi se čini da poznajem ovog momka što je dao gol? Ravni tabani, da, da... Ali čini mi se da zna kako da ih koristi.“
 

Mišel se nije previše sekirao zbog poništenog gola. Nekoliko minuta kasnije novi faul, skoro na istom mestu. Dino Zof je dobro rezonovao, video je da se ta Platinijeva lopta ne stiže i računao da mora da krene ranije kako bi je dohvatio. Tako je i uradio, ali mladi Francuz je sve predvideo. Podvalio mu je fazon koji se u ono vreme baš i nije tako često koristio. Niska lopta, skoro pa po zemlji i u suprotan ugao. Zof je otišao u prazno, lopta završila u mreži...  

Sandro Macola je isto veče otišao u bar da sam proslavi. Divio se svom prvom uspešnom poslu na mestu sportskog direktora.

Ali početkom naredne sezone usledio je šok za sve na Đuzepe Meaci. Artemio Franki ipak nije otvorio granice, autarhija u italijanskom fudbalu je nastavljena, a Platiniju je istekao ugovor sa Nansijem. Fraicoli nije želeo više da čeka, odbio je da nastavi da plaća igrača koji ne igra u njegovom klubu i Mišel je otišao u Sent Etjen. Tražili su ga mnogi tog leta, no on je izabrao da ostane u Francuskoj, potajno se nadajući da bi onaj predugovor u nekom momentu ponovo mogao da bude aktiviran...  
„Dao sam im reč četiri godine ranije i nisam želeo da je pogazim“, pričao je Platini kasnije kako je izgledalo kada je izlazio iz ugovora sa Sent Etjenom, 1982. godine. Inter je tog leta po drugi put napao. Ti događaji posle će poslužiti navijačima Juventusa da pokrenu tezu o antropološkim razlikama između ta dva kluba.

A kako i ne bi? Način na koji je Inter po drugi put ispustio trostrukog osvajača Zlatne lopte jedna je od najvećih bizarnosti modernog loptanja.

Italija je 1982. u Španiji postala šampion sveta. U svoj toj euforiji konačno je pala i odluka o zabrani dovođenja stranaca u Seriju A, pa je Inter požurio. Bili su Nerazuri rešeni da isprave grešku od pre četiri godine. Platini je igrao poslednju utakmicu u dresu Sent Etjena. Tog dana u Francusku je doputovao Interov izaslanik Đankarlo Beltrami. On se sastao sa Mišelom uoči meča. Kratko su porazgovarali, da bi mu na rastanku Italijan poručio: „Nous voyons...après la gare.“    
 

Platini ga je bledo gledao, ali ništa nije rekao.

Beltrami je bio ubeđen da je novoj akviziciji rekao kako će se sastati posle utakmice i krenuti put Milana, međutim, on je zapravo Mišela Platinija „poslao“ na železničku stanicu. Na italijanskom „gara“ znači utakmica, meč, a na francuskom „gare“ jeste stanica. Zbog jednog slova i Beltramijevog francuskog Inter je po drugi put izgubio jednog od najboljih igrača u istoriji fudbala.  

Logično, Platini je „po dogovoru“ otišao na železničku stanicu i satima čekao, dok se Đankarlo Beltrami izgubio u nepoznatom gradu bezglavo tražeći ovoga puta zauvek izgubljeni biser...

Nekoliko dana kasnije u Loaru su doputovali predstavnici Juventusa i u danu sve završili. Odveli su Mišela Platinija u Torino, gde će ovaj postati Le Roi. Malo je reći da da su na Meaci tog dana bili iznenađeni. Đani Anjeli nemilosrdno im je sipao so na ranu tokom predstavljanja svoje buduće superzvezde:
„Kupili smo ga za veknu hleba, a onda smo na hleb stavili guščiju džigericu.“    

Inter je nedugo zatim „odgovorio“ kupovinom Hansija Milera, najgoreg od svih Milera. Od te 1982. pa sve do Murinja, na Meacu su stigle samo dve titule, a svaki drugi transfer uglavnom je bio potpuni promašaj.   

P. S.
Italija je blokirala dolazak stranaca nakon Svetskog kupa u Engleskoj 1966. Azuri su tada doživeli potpuni brodolom, nisu prošli grupu zbog poraza od Severne Koreje i to je bilo neposredni povod za takvu odluku. Inter je zbog te zabrane najviše nastradao. Naime, uoči šampionata sveta uprava Nerazura dogovorila je transfere Franca Bekenbauera i Euzebija. Kajzer je čak uzeo određenu sumu novca unapred, dok je Crni panter potpisao predugovor sa Italom Alodijem i merkao kuću u Pinetini. Obojica će mnogo godina kasnije potvrditi ove priče... Inter je tako zbog Artemija Frankija ostao bez ukupno šest Zlatnih lopti.

(foto: Action Images)