PREMOTAVANJE: Kopa iz rudnika

(Dečaku Romanu Kopaševskom za rođendan)

Geteborg, stadion Ulevi. Kraj juna 1958. Pretposlednja utakmica šestog Mundijala. Za treće mesto igraju vekovni neprijatelji, Francuzi i Nemci. Francuska sa najboljim fudbalerima u svojoj istoriji do tada; Nemačka svesna da je zbog one (kažu savremenici) nepravde u Bernu, četiri godine ranije, morala da preda krunu u polufinalu i da je čekaju godine patnje. Valjda zbog toga ni ne sliči na onu silu što je napravila čudo na Vankdorfu i porazila najslavnije peštanske husare. Ta čuvena četa tevtonaca pretrpela je neke značajne gubitke. Na terenu nema Herbergerovog prvog viteza, ponajboljeg jurišnika Frica Valtera! Nema Morloka, Ekela, Posipala, drugog Valtera, Otmara. Ali to se Francuza previše ne tiče. Oni od prvog minuta tutnje u ritmu Marseljeze. Nema milosti za ranjenog lava. Momci u kobalt plavim dresovima u prvih pola sata tri puta su pogodili mrežu nemačkog golmana Kvjatkovskog, uz samo jedan pretrpljen protivudar. Po četvrti gol Francuska kreće već u prvim minutima posle pauze. Sunca polako nestaje, nebo se namrgodilo. Kao da se sprema da ožali sudbinu svrgnutog vladara...   

Lokalno vreme, nešto posle 18 časova: Rajmonu Kopi je loptu do centra dopremio Marjan Visnjevski. Nemci se uzalud grupišu. Kopin dribling, to je bodež u srce! Čak i u onom krugu na centru. Ne kažu Francuzi džabe "Monsieur dribling" – gospodin dribling. Kopa kad dribla iscrtava nepotpuni kvadrat na travi. Sve radi desnom nogom. Loptu povlači donjim delom stopala unazad, onda je suptilno risom pomera udesno, i dok se njegov čuvar koprca na debelom mesu kao riba na suvom u ocrtu tog kvadrata, on uveliko jezdi napred ka golu rivala, šireći se poput požara... Ulevi je kaštel nekog važnog Boga iz nordijske mitologije. Mnogo je magije, kaže legenda, bilo u tom zamku tamo negde u 12. ili 13. veku. Preuređen je i osvežen za potrebe Svetskog kupa. Rajmon Kopa 28. juna oslobađa čaroliju zatočenu vekovima. Tačno je zabeleženo, 18:06. Pošto je preuzeo “štafelaj” od Visnjevskog malo bi da se pozabavi svojim hobijem – apstraktna umetnost. 

(Mada, Koprivica u jednom svom kratkom zapisu kaže da je Gospodin K. u Parizu voleo neke druge pravce, neobično je cenio našeg Lubardu, recimo)

Kopin kvadrat, tako bi mogao da se nazove taj dribling. Po uzoru na Maljevičev “Crni kvadrat na beloj podlozi”. Revolucija izraza, Lenjingrad 1913... I možda ta varka ne predstavlja nikakvu fudbalsku revoluciju, ali kada već nije finale Svetskog prvenstva, bolje vreme i mesto ne postoje. Pa ni protivnik. Nacionalisti kažu da Nemci nisu mogli bolje da prođu u Švedskoj '58. jer je Sep Herberger imao previše Poljaka u timu. Možda. Bilo ih je šestorica. I upravo se jedan našao ispred Kope kod linije koja označava polovinu terena – Horst Šimanijak. Popularni Šimi, davni promašaj milanskog Intera, naoštren je da zabode oštre Adidasove krampone u zglobove rivala, baca se nogama ispruženim unapred, ali Kopa iscrtava dobro poznate linije i - eto je. Slika sa trave Ulevija kao najlepši krajolik bljesnula je za trenutak pred očima razdraganih navijača. Gotovo istog trena Rajmon Kopa se stuštio ka šesnaestercu Nemaca. Niko ga ne napada, svi se povlače. Dok osvaja prostor u njegovim ušima grmljavina šina po kojima klize velika, teška kolica puna uglja. Mladi galibo (tako su u Francuskoj nekada nazivali maloletne rudare) proizvodi te jezive tonove. U oknu mrak i hladnoća izazivaju jezu u čoveku. Osam ili devet sati u paklu, 600 metara u utrobi zemlje... Galibo se rađa. To je sudbina svakog dečaka iz rudarske porodice. Ne vrede suze... Mladi galibo vraća film, vuče kolica i čuje glas oca koji mu saopštava da je došlo vreme da prvi put siđe u jamu. Boli, ali tako vreme brže prolazi. Tone uglja preko ruku, tone tuge u tako mladom biću. I Kopa čuje neki glas dok žari na Uleviju i grabi ka golu Nemačke. Dolazi iz daljine. Probija se kroz te ružne misli koje su ga obuzele. Više od deset godina je prošlo, a sećanje ne bledi... 

Zašto?! Zašto su dok je mladi galibo mrcvaren u rupi misli bežale na površinu, na sve okolne fudbalske livade, a sada, kad je zagospodario najvećim travnatim pozornicama, traže put u središte tame?

Tog 28. juna nesreća poniženog golmana svetskih šampiona Hajnca Kvjatkovskog začikava nesreću mladog rudara. Da se odmere. Kroz okvir njegovog gola Rajmon Kopa, taj mali galibo, vidi nebo. Izlaz iz okna! Glas koji čuje sve je jasniji. To Žist Fonten doziva svog najboljeg prijatelja za pas. Vuk u jagnjećoj koži... Kakav srećnik je bio taj Fonten. U avionu za Švedsku zauzeo je mesto povređenog Renea Biljara, samo nekoliko dana pred put. Ako se za nekoga može reći da je došao tiho i ušao u legendu onda je to on. Do tog momenta dao je 11 golova na turniru - Kopa mu namestio devet - i nije mu bilo dosta. Možda prvi i jedini put tog leta Rajmon Kopa zakasnio je sa dodavanjem, pa ipak, pronašao je izlaz! Kako je bio previše prišao Fontenu, odigrao je dupli pas na ivici šesnaesterca, da bi onda krajičkom oka ugledao Ivona Duija – smrtonosna strela je odapeta. Francuska – Nemačka 4:1! Gotovo! Galibo je na površini, pod kapom nebeskom. Konačno! Kakve čarobne boje... Više se ni u mislima neće vraćati dole.

Prošlo je šest decenija od tog juna. Precizno, 58 godina. Kopa je ovog oktobra uzeo 86. i ponovo se, silom prilika, setio svega. Radi se o jednom od najvećih živih fudbalera, ne čudi što ga zovu sa svih strana sveta. Čestitaju, pitaju za zdravlje i zatraže poneku pričicu. Po mogućstvu nikad ispričanu. Teško. Takvih je malo. Kopa u starosti leto i pola jeseni provodi na Korzici. U to doba godine je najsrećniji. Nikada ne daje intervjue preko telefona. Svakog zainteresovanog novinara poziva u svoj dom. Pa ko ima mogućnosti... Mnogo voli da govori o istoriji fudbala.  

Rajmon Kopa priča, Bernar Vere pažljivo beleži. Vere je poznati francuski žurnalista...
"Saki put kada bih izašao iz okna, pomislio sam: Rajmon, kopile jedno, čime li si ovo zaslužio? Hteo sam savršen račun. Da mi neko kaže zašto je to tako, zašta sam kažnjen. A onda, kasnije, kada sam izlazio sa terena i gledao u oduševljenu masu na tribinama u sebi sam mislio: Shvataš li sad svoju sreću, Rajmon? Kopile jedno".

"Zašto mi to niste ispričali kada smo radili knjigu o vama", brecnuo se Vere. 

"Bio sam mnogo mlađi, druge stvari su mi bile važnije. Ovu priču biste mogli da nazovete Kopa – danas i juče. Ili Kopa iz rudnika".

Da sam bio na mestu Bernara Verea:

Dečak Roman imao je 13 godina, zlatnjikavu kosu i pege. Roman? Da, Roman, to mu je pravo ime. Prezime: Kopaševski. Njegovi preci su iz okoline Krakova. Deda rudar u potrazi za većim i boljim jamama odselio se u Nemačku. Tamo, u Vestfaliji, rodio mu se sin Frančižek (Fransoa), takođe rudar, koji će posle Prvog svetskog rata emigrirati u Francusku. Čuvena rudarska regija, departman Pa de Kale, komuna No le Min. Tamo se Frančižek zaposlio i sa Helenom dobio dečaka Romana. 

Roman je, dakle, imao samo 13 godina kada su ga sa još nekoliko sapatnika spustili u mračne dubine...
"Gledao kako moj otac i brat odlaze na posao svakog jutra. Kako im majka kuva kafu i sprema doručak, kako se oblače... Znao sam da će taj užasni život uskoro biti moj. Tada sam imao svoj fudbalski tim. Većina mojih drugova bili su poljskog porekla. Sakupljali smo se na ulici i igrali protiv vršnjaka Francuza. Uživao sam u detinjstvu. A onda odjednom, znao sam, sve će to nestati".   

Roman je promenio ime u Rajmon kada je pošao u školu. Roditelji su mislili da će se tako lakše uklopiti. Ali nije bio problem u imenu. Ni Roman ni Rajmon jednostavno nisu voleli školu.
"Zanimljivo, sada volim istoriju, a onda sam najviše problema imao upravo sa njom. Nisam voleo ni matematiku, izbegavao sam biologiju... Nije bilo druge, morao sam u rudnik".

Mladi Rajmon nekoliko godina kopnio je u rupi na periferiji No le Mina dok ga u jednom danu nisu zadesile velika sreća i velika nesreća. Bilo mu je 17 kada je momak do njega poginuo usled odrona. Kopa se izvukao. Povredio je samo šaku. Posle nekoliko dana u bolnici amputiran mu je prst leve ruke. To je bio kraj jedne rudarske karijere...
"Morao sam da radim, novac nam je bio prekopotreban. Hteo sam da budem električar, otišao sam u nekoliko radnji i uvek se predstavio na isti način: 

- Dobar dan, ja bih da budem električar-šegrt.

- Odlično! Kako se zoveš?

- Rajmon Kopaševski.

Majstorima bi osmeh istog trena nestajao sa lica...

- Žao mi je, nemamo ništa za tebe.

- Zar ne postoji nikakva šansa?

- Stvarno nemamo ništa, žao mi je. Ako se nešto pojavi javićemo. Molim vas, ostavite mi vašu adresu.

"Naravno da nikada nisam dobio nijedan poziv. Na kraju sam shvatio da je sve to uzalud, da je moje mesto bilo samo u rudniku". 

Dečak Roman/Rajmon Kopaševski u fudbalu je prihvaćen lakše nego u društvu. Igrao je amaterski za lokalni tim u trećoj ligi i maštao o bogatim klubovima sa severa poput Lila, Lansa, Valensijana, Strazbura. Poljaci su masovno dolazili u Francusku posle Velikog rata i imali veliki uticaj na razvoj tamošnjeg fudbala, tako da prezivati se Kopaševski uopšte nije bilo loše. Recimo, sredinom tridesetih samo na severu Francuske živelo je preko pola miliona Poljaka, a u finalu kupa između Lila i Lansa '49 od 22 igrača na terenu čak devetorica bili su poreklom iz Poljske.
"Mislio sam da ću dobiti ugovor sa jednim od vodećih klubova iz regiona. Glavni inženjer jame u kojoj sam radio bio je predsednik kluba. Poznavao me je, očekivao sam da će mi pomoći, da će me preporučiti, pošto sam bio najmlađi a najbolji. Dobro sam se pokazao pred nekim ljudima koji su dolazili da me gledaju. Ali on nije učinio apsolutno ništa da pomogne moju fudbalsku karijeru u začetku. Javio se samo Anže. Druga liga, malo novca", prisećao se Rajmon. "No nije taj Anže bio potpuni gubitak. Tamo sam upoznao svoju suprugu Kristin, sestru jednog mog saigrača".  

Na nagovor trenera, zbog lakše komunikacije, Kopaševski je po dolasku u Anže skratio prezime. Tako je na veliku scenu stupio kao Rajmon Kopa. Kopa U drugoj ligi zadržao se kratko, samo do svoje 20. Već u leto 1951. postao je član Remsa u transferu vrednom 1.300 dolara. Njegova mesečna primanja tada su vrtoglavo skočila, umesto 14,5 dolara mesečno zarađivao je 180.

Rems je bio tim velikog Alberta Batua, a Batu je ovako predstavio Kopu:
"Ovaj mali čovek koga vidite pored mene napraviće velike stvari. I nemojte se previše čuditi, samo zapamtite šta sam vam rekao".

Albert Batu je otac modernog francuskog fudbala. Karijeru je rano prekinuo zbog ranjavanja u Drugom svetkom ratu i postao trener. Njegova filozofija imala je primese totalnog fudbala. Neke ideje pozajmio je od Huga Majlsa. Mnogo više su, ipak, drugi pozajmljivali od njega. Batuov izum je, na primer, skraćeni korner. Tu minijaturu, ili ako hoćete podvalu, patentirao je kako bi zadržao loptu u nogama svojih igrača što duže. Nije voleo centaršuteve. Zaljubljen je bio u dupli pas. Smatrao je da je to bit fudbala. Mnogo duplih pasova na putu ka golu rivala. Batu je zaljubljen bio i u Kopu. Bolje reći u njegov dribling koji je neumorno forsirao.
"Nemoj više da čitaš novine i da slušaš ogovaranja. Ako prestaneš da driblaš, izbaciću te iz tima". 

Kopa: "Nikada se nije ljutio kada bih izgubio loptu. Tako sam postao najveći kolektivni individualista u francuskom fudbalu". 

A burne su se rasprave vodile u javnosti oko tog Kopinog driblinga. Tog nepatvorenog umetničkog dela. Komunistička sportska štampa divila se njegovim veštinima – pisalo se da njegov fudbal odiše romantičnim, bezbrižnim dobom, dok su ga više desničarske novine predvođene L'ekipom kritokovale na sav glas zastupajući stav da je ta njegova igra u potpunoj suprotnosti sa modernim fudbalskim (pa i društvenim) tendencijama i efikasnosti. Rajmon je bio potpuno zbunjen, nije želeo da ga provlače kroz taj politički vrtlog, ali već je bio veoma poznat da bi bio izuzet. Batu je bio srećan. Kopa je igrao kako mu je govorio i on je odnosio svoju malu ličnu pobedu. Albert Batu bio je komunista u duši...

Rems je u sezoni pre nego što je stigao Rajmon Kopa postao šampion, po prvi put u klupskoj istoriji, međutim, Batu je čeznuo za takvim igračem. Za jednom rasnom "desetkom", pravim plejmejkerom. Tek kada je Poljak stigao mladi 30-godišnji stručnjak zaključio je svoju misiju stvaranja najboljeg francuskog tima. 

Rems iz pedesetih igra daleko najlepši fudbal u državi, žari i pali Evropom i samo sticajem okolnosti ne uspeva da se okiti titulom prvaka Starog kontinenta. Tu ekipu Remsa (plus/minus nekoliko godina) činili su Rene Žake na golu, Rober Žonke, najbolji centarhalf Francuske, Pjer Sinibaldi, strelac oko 150 golova u sedam sezona, Rože Pjantoni, Žist Fonten, Mišel Idalgo, Rene Biljar, Žan Vensan, Mišel Leblon... I Kopa je tu bio naravno, ali i Leon Glovacki, još jedan veliki Poljak s ugljem u plućima.  
"Igrali smo divan, napadački fudbal. Bili smo popularni širom Francuske. Kada smo igrali u Parizu imali smo duplo više navijača nego domaći klubovi. Na naš stadion dolazilo se iz svih krajeva, ulaznice su morale da se naručuju po nekoliko dana ranije", prepričavao je Kopa još davno Bernaru Vereu.

Zbog tog Remsa fudbal je u Francuskoj postao nacionalna strast. Još veća nego '38 tokom Svetskog kupa kada su Leonidasovi Brazilci jedne makazice zapalili i staro i mlado, od sedam do 77. Stadion August Delone pedesetih predstavlja fudbalsku katedralu. Navijači iz svih delova države pišu zahteve, žele da na nacionalnoj televiziji gledaju šampione, kad već ne mogu da dođu. Decembra 1956. želja im je ispunjena. Igrali su Rems i Mec. Bio je to prvi "živi" prenos nekog fudbalskog susreta u zemlji. Navijati za Batuove momke beše stvar prestiža. Francuzi su fudbalere Remsa voleli poput Žana Gabena ili Edit Pjaf. I kao što su Holnđani brendirali totalni fudbal, a Italijani katenaćo, i Rems je dobio sopstveni prepoznatljiv stil – fudbal šampanj, ili šampanjac fudbal. Naziv je došao pre svega zbog geografskog porekla. Ali bilo je u njihovom fudbalu i karakteristika tog pića za plemenita čula – pitkost, slatkoća i iznad svega ekskluzivnost. Ima, naravno, i onih neproverenih priča koje kažu da Albert Batu nije imao ništa protiv aperitiva u svlačionici pred utakmicu. Veće količine dižestiva posle meča već nisu nikakva tajna. To je bilo uobičajeno u ono vreme dok je fudbal bio stvaralaštvo... 

Rajmon Kopa tokom svog prvog boravka u Remsu osvojio je dve titule šampiona Francuske. Jednom se okitio trofejom Latinskog kupa (1953) i jednom igrao u finalu tog takmičenja (1955).

(U ono vreme, dok još nije bilo Kupa šampiona, Latinski kup bio je najprestižnije klupskog takmičenje u Evropi. Kako je Mitropa kup izgubio na značaju posle Drugog svetskog rata, najmoćnije fudbalske federacije (Španija, Italija, Francuska i Portugal) organizovale su turnir najboljih klubova Starog kontineta. Igralo se punih devet sezona (od 1949. do 1957) i najbolji tim smatran je šampionom Evrope. A igrala je isključivo elita. Ona sa zapada, naravno, i naravno bez Engleza: Real, Barselona, Atletiko Madrid, Milan, Juventus, Torino, Benfika, Sporting Lisabon, Rems, Sent Etjen... Najuspešniji su bili Milan, Real Madrid i Barsa. Ta tri kluba po dva puta su bila "prvaci" Evrope)

Kruna Kopine prve epizode na August Deloneu trebalo je da bude trofej Kupa šampiona. U prvom izdanju tog takmičenja Rems je odigrao atologijske utakmice u četvrtfinalu protiv mađarskog MTK koji je u svojim redovima imao trojicu članova Lake konjice (Hidekuti, Lantoš, Zakarijaš), plus Petera Palotaša, zlatnu rezervu Gustava Šebeša u reprezentaciji. Bilo je 4:2 kod kuće i 4:4 u Budimpešti. U polufinalu dvostruka pobeda protiv škotskog prvaka Hibernijana (2:0 i 1:0) i onda poraz od Di Stefanovog Reala u velikom finalu na Parku prinčeva 13. juna 1956. Junak – Ektor Rijal, dvostruki strelac za Madriđane. Pobedonosni gol dao je u 79. minutu. 

Kopa je to finale odigrao ispod svojih mogućnosti, a već sutradan potpisao je za Real. Santijago Bernabeu dobio je zadatak od Franka da napravi najbolji tim na svetu i njegov prvi pik bio je Miloš Milutnović iz Partizana. Plava čigra, prvi golgeter Kupa šampiona sa osam pogodaka na četiri utakmice. Dva od tih osam dao je Realu u Beogradu. Ona mitska utakmica, 3:0 za crno-bele i eliminacija... Ali pošto je jugoslovenska politička elita zapretila Milošu da mu nipošto ne pada na pamet da "ide u Madrid da zabavlja fašiste" ovaj je, plašeći se za porodicu, odbio ponudu. Bernabeu je morao brzo da dela i uzeo je prvu violinu drugog najboljeg tima Evrope. Navijači Kraljevskog kluba bili su oduševljeni. I dalje je bilo sveže sećanje na utakmicu Španija – Francuska. Mart '55, stadion Šamarten. Gledalaca blizu 125.000 i simultanka Rajmona Kope. Gol u 35. minutu i prelepa sistencija Vensanu za trijumf. Kada je sudija Orlandini iz Italije odsvirao kraj publika je uletela na teren, podigla najboljeg Francuza i na rukama ga nosila do svlačionice. Bio je to nesvakidašnji iskaz divljenja jednom fudbalskom velemajstoru. Izaslanik londonskog "Dejli mejla" na tom susretu Dezmond Haket ovako je pisao: "Svi vi koji budete čitali i prenosili moje reči, ne oklevajte, nazovimo ovog čoveka Napoleonom. Kopa je džin od 1,68! Zvaćemo ga Napoleon". 

"To je nešto nezaboravno! Mislim da je ta utakmica bila presudna da dođem u Real. Mada, u to vreme me je tražio i Milan"...

Rosoneri su ga vrebali još od '53, kada je u onom pomenutom finalu Latinskog kupa i trijumfu nad Milanom (3:0) u zasenak bacio prvi grandiozni trio svetkog fudbala GRE-NO-LI. Majstori sa severa, iz Švedske – Gren, Nordal i Lidolm. Italijani se nisu razmetali blanko čekovima sa pečatima državne uprave, poput Bernabeua. Više su voleli da idu izokola. Bili suptilniji. Imali su više stila. Kao po pravilu, prvo se "obrađivala" supruga, ili devojka fudbalera. Poklanja se nakit, šalju cvetni aranžmani, fotgrafije...u ovom slučaju ekskluzivnih milanskih radnji. 

Iz poslednjeg razgovora sa Bernarom Vereom na Korzici:
"Sećam se kada su došli u moj hotel dok sam bio u Parizu na jednoj revijalnoj utakmici. Rekli su mi kako bih se divno osećao u Milanu. Da je to sjajan grad. Odličan tim. I zaista, bilo je lepih butika u Milanu, zar ne draga", kroz osmeh je Kopa dobacio supruzi do njega.  

"Da, to je tačno", postiđeno je Kristin pokrila lice rukama. "Dugo, baš dugo nisam smela da mu kažem za poklone koje sam dobijala od tih ljudi". 

Rajmon Kopa potpisao je sa Real Madridom jedan od najunosnijih ugovora u ono vreme u rekordnom transferu vrednom više od 50.000 dolara. Za taj novac Rems je kupio tri velike zvezde francuskog fudbala: Žana Vensana (Lil), Rožea Pjantonija (Nansi) i Žista Fontena (Nica). Eto koliko je vredeo jedan Kopa. I ne samo to, da bi fudbalski Napoleon mogao da krene u osvajanje svetske slave – u ono vreme u Primeri važilo je pravilo "tri stranca maksimalno u timu" – najveći fudbalski as onog doba, Argentinac Alfredo Di Stefano, morao je da postane Španac. Kopa je na debiju u belom dresu postigao tri gola. Real je igrao prijateljski meč protiv Sošoa i pobedio je sa 14:1. Osim po tome taj duel ostao je zabeležen u istoriji zbog jedne zanimljivosti. Novinar L'ekipa koji je došao sa ekipom Sošoa u Madrid toliko je bio iznerviran slabom igrom svojih zemljaka da je u tekstu zahtevao od Fudbalske federacije Francuske da bar na godinu dana zabrani momcima sa Bonala da igraju internacionalne utakmice kako više ne bi brukali Francusku. 

A novinarska je nekad vredela. Odmah po povratku u domovinu fudbalere Sošoa sačekao je vrlo neprijatan dopis iz Fudbalskog saveza...

Kopa je za tri godine u Realu osvojio dva španska prvenstva i tri Kupa šampiona. Odigrao je 79 utakmica i postigao 24 gola, iako je igrao dalje od gola nego u Remsu. Jer, '58. Bernabeu je doveo i Puškaša. Di Stefano odmah zavoleo debeljuškastog Majora i naredio da mu se da "desetka", a samim tim i pozicija leve polutke. Kopa je bez pogovora uzeo sedmicu i pomerio se na desno krilo. Tako je formirana po mnogima najbolja navala svih vremena. Tu strašnu napadačku petorku činili su: Rajmon Kopa (desno krilo), Ektor Rijal (desna polutka), Alfredo Di Stefano (centarfor), Ferenc Puškaš (leva polutka) i Fransisko Hento (levo krilo). Posle će doći i Dida, poslovođa Brazila, ali to je već bilo prekoviše zvezda. Teren je postao mali za sve te asove. Jednostavno, nije išlo i glavni (Di Stefano) pokazao je vrata onom koji je poslednji došao.   

Kopa se sa setom seća tih vremena:
"U početku mi nije bilo lako. Igrao sam po desnoj strani, a sve lopte išle su Hentu, na levu. Bio sam usamljen, međutim, malo po malo napravili smo ravnotežu u napadu. U Madridu sam proveo tri fantastične godine. Za sve to vreme izgubili smo samo jednu utakmicu kod kuće. Nažalost, baš tu je bilo zabranjeno izgubiti. Naravno, Atletiko. Sećam se, Santijago Bernabeu je posle meča ušao u svlačionicu i rekao nam smireno: Gospodo, ako se ovako nešto ponovi možete svi da pakujete kofere. Sedeli smo pokunjeni iz poštovanja. Posle smo se čak i smejali kada je izašao. Znali smo da bolje igrače na celom svetu ne može da nađe. I on je to znao. Ali tako je kada igraš za Real. Stalno moraš da pobeđuješ. Zato je to najveći klub na svetu".   

Rajmon je otišao iz Reala u leto '59. jer su Francuzi uveli pravilo da internacionalci ne mogu da igraju za reprezentaciju. Nije želeo da se odrekne dresa sa državnim grbom. Otišao je kao što je i došao – posle finala Kupa šampiona. Ponovo su igrali Real i Rems i ponovo je ishod bio isti. Slavili su Madriđani. Ovoga puta 2:0. Genijalni Albert Batu izgubio je još jedno veliko finale. Ipak, izvojevao je pobedu van terena. Tog dana u Štutgartu na Nekar stadionu ubedio je Rajmona Kopu da se vrati na Delone. 

Kopa&Fonten! Najbolji tandem u istoriji francuska fudbala konačno je zaigrao zajedno. 

Znate da ni Fonten nije pravi Francuz? On je Marokanac. Izbeglica. Rodni grad: Marakeš. Taj preplanuli momak gajio je telepatsku vezu sa poljskim Napoleonom. Delili su sobu od prvog dana. Nije im smetala različita svakodnevna rutina. Kopa je u krevet išao kasno, kao Španci. Fonten je, opet, voleo ranije da utone u golgeterske snove. Brzo je bio naučio da mora da sačeka da Kopa završi svoj opus driblinga pre nego što se da u beg čuvarima.
“Kada on dodaje loptu ja je prihvatim i osećam se kao Isus, mogu sve. Ja tada hodam po vodi”, objašnjavao je svojevremeno Fonten tu svoju neponovljivu lakoću postizanja golova. 

Batu je pored idealnog tandema imao u timu i Rožea Pjantonija, Vensana, Leblona... I ponovo je potekao fudbalski šampanjac. Rems je osvojio još dve titule, petu i šestu. Poslednje u svojoj istoriji. Nesreća je bila samo u tome što je Kopa već zašao u ozbiljne godine (navršio je 31), a Fonten zbog teške povrede morao da prekine karijeru u 28. Bilans u klupskom fudbalu: 248 utakmica – 228 golova. U reprezentaciji: 22 meča i 33 pogotka. Velika nesreća... 

Rajmon Kopa igrao je do svoje 36. I mogao je još. Tačku na profesionalnu karijeru stavio je 1967. kao drugoligaški igrač. Tog leta uspeo je da vrati Rems u elitu i da se mirne duše povuče. Tu odluku požurila je porodična tragedija. Kopi je umro sin. Bilo mu je 13, tačno onoliko godina koliko je Rajmon imao kada je prvi put sišao u rudarsku jamu. 

Kopa je u 42. godini odbio ponudu Pari Sen Žermena da se vrati na teren. Nastavio je da igra na amaterskom nivou sve do svoje 70. Onda je povredio kuk i više nikada u životu nije šutnuo loptu. Bilo je to krajem devedesetih.
...

Mali galibo uplakan je odlazio u krevet mnoge noći. Merilo se mesecima, godinama. Imao je vremena da odsanja sve što će mu se dogoditi i sve što se već dogodilo. Kako s “kapitenskom trakom” oko ruke formira prvi ulični tim Poljaka; pa kako će s pravom trakom povesti veliki klub do trofeja i posle otići daleko od kuće da stekne svetsku slavu. Da postane fudbalska zvezda. Na jastuku kao na dlanu - Pariz, Milano, London, Madrid, Beč... I Svetsko prvenstvo sanjao je mali galibo dok se spuštao u jamu. Sebe u telu Piole, Šarošija, Meace. Bio je klinac i čuo o njima kad su mu '38. dolazili tu u komšiluk, u Lil. Sanjao je i taj Svetski kup u Švedskoj! I Geteborg, i magični Ulevi, samo, po snovima trebalo je da bude finale, znate! Kapiten Žonke nikako nije polomio nogu posle 15 minuta polufinala sa Brazilcima i Garinča nikako nije tri puta probio Andrea Lerona i servirao golove Vavi i Peleu za konačnih 2:5. 

Realnost – Nemci! Ti prokleti Nemci. U Kopi se udružuju Poljak i Francuz, (kakav savez da se udari na Švabu) pa opet... U “utešnom finalu” zajedno sa Pancerima nazad do detinjih tuga. I to na javi. Zbog toga kasni onaj pas za Fontena. Kopa igra i sanja kako kao desetogodišnji nestaško sa drugarima na periferiji rudarskog naselja No le Min nemačkim vojnicima krade loptu jer su i njegov prašinarnik okupirali. Ali to mu izaziva osmeh na licu. Oči suze zbog prašine iz jame...

Déjà vu: Kopa-Fonten-opet Kopa-Dui – 4:1!

Rajmon Kopa je pobedio svoje demone! Kraj: Francuska – Nemačka 6:3. Žist Fonten je samo dovršio započeto. Kopa najbolji igrač turnira ispred mlađanog Pelea, junaka finala; Fonten najbolji strelac. Verovatno ga nikad niko neće preteći – 13 golova na šest mečeva! 

Ono što mali galibo nikome nije smeo da prizna, a sanjao je kao veliki... Jesen u godini Svetskog kupa – možda baš kao što će i biti, te 1958 - na Šamartenu pred jednu običnu prvenstvenu utakmicu, da li protiv Ovijeda, Betisa, Saragose ili Las Palmasa, nikome ni tada nije bilo važno, Kopa je obukao svečanu belu košulju i sišao na teren. Tamo ga je čekao Alfredo Di Stefano. Na tribinama 100.000 ljudi kliče svojim mezimcima. Argentinac u rukama drži zlatnu loptu, trofej koji je godinu dana ranije on sam dobio kao drugi laureat. Prvi je bio Stenli Metjuz... To je priznanje za najboljeg fudbalera Evrope i tek što je ustanovljeno već je postalo statusni simbol. Teško se don Alfredo odvaja od zlatne lopte ali nema kud. Kako li je kad ti najveći stegne ruku? Mali galibo nikada se nije spustio u zemlju koliko se tog dana približio fudbalskim nebesima.     

Francuzi ovako kažu: Kopa - Mišelov otac, Zizuov deda. 

PIŠE: Predrag DUČIĆ