PREMOTAVANJE: Indios iz žutog ferarija

Kovrdžavko u rezervnom, plavom dresu Argentinos Juniorsa sa crvenom prugom, bio je najniži na terenu. Loptu je dobio od svog golmana na oko 80 metara od protivničkog gola kada je krenuo u slalom. Sa napadačima Rivera nije bilo problema, pretrčao ih je kao od šale, onda se sa sledeće četiri prepreke malo ozbiljnije pozabavio. Jednom kroz noge, drugom preko glave. Za trećeg je bio rezervisan drbling petom u punoj brzini... Bekovi kô bekovi. Odmalena ih uče pogrešno, pa malo koji i kasnije kad postane čvrst momak, ali i kad ode bogu na istinu, može da se podiči gospodstvenim odnosnom prema umetniku. Golman? Nije on imao šta tu da traži. Zaplivao je kao riba na obali grandioznog estuara Buenos Ajresa, a onaj dečak se poput strele zario u praznu mrežu. Prvo muk, svi su u čudu, a onda delirijum. Bila je 1972, lokalno igralište u Paternalu – strogi centar argentinske prestonice. Mali je na prašnjavom terenu u nekoliko poteza iscrtao umetničko delo! Usput se i potpisao: Dijego Armando Maradona.

Imao je 12 godina, desetku na leđima i velike snove...
“Moj prvi san je da zaigram na Svetskom prvenstvu. A moj drugi san... Moj drugi veliki san je da osvojim Svetsko prvenstvo”.

Dve godine ranije mali Dijego je plakao kao kiša. Njegova Argentina nije se plasirala na Svetski kup u Meksiku. Na Bombonjeru su došli “neki” čudni Peruanci, odigrali 2:2 i čekirali kartu za Mundijal. Godina 1969, poslednji dan avgusta. Toga dana Dijego je video spektakl u reži jednog Indiosa. Prvog pravog fudbalskog “čolosa”. Njegovo ime je Ugo Sotil i “ubio” je Argentince. Dijego je bio dečak, ali dobro se seća. Odlučio je, kada malo poraste, driblaće poput tog čudaka, potomka Inka.

Tako je i bilo.

Dijego Armando Maradona postaće to što jeste već nekoliko godina kasnije. Nikada nije krio u kome je pronalazio inspiraciju. I zaista, El Pibe je neodoljivo podsećao na Čola Sotila. Počevši od građe, preko trka, poteza, driblinga... Svojim izjavama Maradona će veću čast učiniti samo onom epski ružnom tipu iz San Salvadora, u fudbalskom svetu poznatom po imenu Mahiko Gonzales.
“Da, on je veći dribler od mene. Najveći”.

Bilo je drugo vreme tih sedamdesetih i vesti su se mnogo sporije širile. Kada je Maradona dao taj čuveni gol klincima Rivera (nažalost, nije snimljen, već samo iz pera više uglednih hroničara “prepisan” na hartiju) znali su ga samo u njegovom Fjoritu. Sotil jeste blesnuo u tom kvalifikacionom meču na Bombonjeri (odigrao je nešto malo i na SP), ali brzo je i pao u zaborav. Igrao je u Peruu. Daleko od očiju, daleko od srca poklonika, u tom trenutku, mnogo fudbalskijih naroda. I tako dok su Argentinci čekali mesiju i sitno brojali do izlaska na veliku scenu svog novog fudbalskog kralja, divili su se još jednom čudesnom dribleru - Reneu Hausmanu iz Urakana. Hausman. Argentincima, ali i svim Južnoamerikancima u globalu, “oči je otvorio” renomirani pisac Herardo Baraca. Napisao je da u Limi ima jedan momak i da...
“Zovu ga Čolo. Čolo Sotil, i u stanju je da na jednom kvadratnom metru izdribla četu najveštijih vojnika”.

Da kao osmogodišnjak nije bežao potpuno nag, bez komada odeće na sebi, kroz prozor trošne kuće u La Viktoriji, priča Uga Sotila bila bi manje-više južnoamerički klasik o odrastanju. Mali Čolo otišao je, dakle, korak dalje. Prvo su samo cipele bile pod ključem, one jedine, a kada je majka shvatila da mu i nisu potrebne kako bi čitav bogovetni dan provodio na poljanama podno Anda, zakatančila je kuću i skinula ga golog.

Brazilac Amaral, i sam vrhunski fudbaler, radio je u jednom od najvećih peruanskih klubova Alijansi decenijama. Tamo će Sotil praktično završiti profesionalnu karijeru...
“Mogao bih da se zakunem da sam ga video golog kako igra. Samo on je mogao da bude taj dečak. Tako brz i sa takvim driblingom”.

Čolo Sotil bio je jedan od onih momaka sa posebnim darom. Ne samo za loptanje. Čolo je uvek nasmejan, spreman za šalu, vic, podvalu... Svestan je svoje dominacije u igri, ali ne insistira isključivo da se igra fudbal. Umeo je i da se momči. Kvalitetno. Kada on priča svi ostali u društvu ćute i pažljivo slušaju. Ne zato što je autoritet, najjači. Naprotiv. Uvek je sa sobom donosio uzbuđenje i pravu anegdotu. Kada je postao slavan opisivali su ga kao poniznu, skromnu bitangu. Ulogu lidera u društvu prihvatao je zbog želje da nasmeje i zabavi ljude. U ostvarivanju takvih ciljeva nije se štedeo...

Don Patronisio imao je hacijendu na obližnjoj planini i ćerku jedinicu, Giljerminu. Bavio se distribucijom kafe. Bio je veliki zaljubljenik u fudbal, zbog čega je počeo da finansira lokalnu akademiju Galjard, koja se takmičila u amaterskoj ligi. Uga je video na delu kao 16-godišnjaka, dao mu posao i doveo ga u svoj klub. Devojke sa velikih imanja bile su uglavnom nedosanjani san momaka iz grada, ali Čolu je njegov talent obezbedio mnogo više od običnog merkanja jedne takve lepotice. Don Patronisio bio je zaljubljen u Čola i dao mu ruku svoje ćerke. Ugo Sotil oženio je Giljerminu uoči Svetskog kupa u Meksiku 1970, u katedrali u Limi.

U to vreme Sotil je već bio standardni član Deportivo Munisipala, tada malog kluba koji je uveo u prvu ligu godinu dana ranije. Bili su to najslavniji dani Munisipala nakon Drugog svetskog rata. Stadion San Martin bio je na svakom meču ispunjen do poslednjeg mesta zbog jednog čoveka – Čola Sotila. Milionski grad poklonio se ovom Indiosu na utakmici protiv Universitarija, kada je reprezentativnog golmana Baljesterosa bacao tri puta na onom kvadratnom metru Herarda Barace. Naravno da je mogao odmah da mu da gol, ali nije želeo. Orkestrirani uzdasi sa tribina samo su ga je motivisali da nastavi da pleše tri metra ispred gol-linije. Danas bi to možda bilo i za žuti karton, zbog ponižavanja protivnika... Možda! Kad bi bar neko pokušao...pa nek bude i crveni. Slično je radio i Maradona kasnije, sećate se? U dresu Barse. Zaboleo ga onaj bliski susret njegovog “vršnjaka” i stative, ali dao je gol.

Sotilova epizoda u Munisipalu ostaće upamćema i po legendarnom duelu sa reprezentativnim drugom Elojem Kamposom. Popularni Doktor (za “nameštanje zglobova”, uglavnom) iz Sporting Kristala dobio je zadatak da u stopu prati Čola. Trener Kristala bio je umišljeni Nemac Rudi Gutendorf, samozvani tvorac “germanskog katenaća”. Proterali su ga iz Bundeslige na vreme i onda je otišao da Južnoamerikance “podučava” defanzivi. Kamposu je uoči utakmice naredio da, ako treba, polomi nogu Sotilu. U nastojanjama da oduševi novog šefa, bar desetak puta ispao je smešan, u jednom slučaju čak dubeći na glavi posle Čolovog manevra u mestu. Gutedorf je okušao svoje ideje još u Paragvaju i Čileu... Gde god se pojavio bio je najuren. I danas ga pamte u tim zemljama, ali samo po idealnim nogama petnaestak godina mlađe supruge Ute koja nije odolela Hefneru...

Eloj Kampos i pored sve sramote našao se na spisku za Svetsko prvenstvo 1970.

Fudbal je sedamdesetih uveliko bio posao, ozbiljan biznis. Ugo to nije želeo da prihvati. Nije više igrao onako bez odeće, ali je imao isti pristup i tražio način da kanališe svoju umetnost. Umetnost za javno i globalno uživanje. Trening je postao suvišan. Umetnik ne trenira, on se ne dokazuje kada drugi to žele. Noge su još tada ozbiljno punile džepove, ali ruke su bile još spretnije. Iščeprkaju i poslednji sol. U Evropi je tih godina bio Džordž Best, u Peruu Ugo Sotil. I Čolo je u ranoj mladosti otkrio čari lepih žena i alkohola...
“Šta mi znači zlatni kovčeg, svakako ću s njim otići pod zemlju”.

Don Patronisio je čovek u godinama. Zetu je ispričao priču kako su Perunaci izgubili veru u fudbal. To su one Olimpijske igre u Berlinu '36. Imali su strašan tim, ali su pokradeni. Tako se bar mislilo do skora. Pričao mu je kako ima drskost Tota Terija i hrabrost Migelita Loajze. Epske ličnosti za Perunace. Narod je bio ubeđen kako su ih fašisti sprečili da dođu do zlatne medalje u Nemačkoj. Stara je to priča, ali je imala velikog uticaja na novu generaciju. Gotovo jednak uticaj kao čuveni Brazilac Didi. Fudbalski svet se menjao, skoro cela Evropa klekla je pred katenaćom. Ne i Didi. Jedan od junaka brazilskog trijumfa u Švedskoj, kao selektor Perua, insistirao je da njegov tim igra u formaciji 4-2-4. I uspeo je u onome čemu je težio. Odveo je Peru na SP, a tamo se uz Brazil predstavio u najlepšem svetlu. Čola nije voleo i u nacionalni tim pozvao ga je samo zbog pritiska javnosti. Naslov u novinama ovako je glasio: „Zvezda je rođena”. Čolo Sotil stupio je u neraskidivu ljubavnu vezu sa običnim narodom igrajući za Deportivo Munisipal. Samo zbog njega, i njegove naravi, u kojoj je prepoznao samog Garinču, ekipu je na pripreme odveo u vojnu bazu Leonsio Prado. Daleko od svake civilzacije. Didi nije mogao očima da gleda kudravog Indiosa, ali bio je lukav. Jednog od svojih najiskusnijih igrača Perika Leona zamolio je za uslugu. Nije želeo da se zamera ni javnosti  ni svom fudbaleru.
“Ti si moj brat, od sada si pod mojom zaštitom”, obratio se Periko 23-godišnjem Sotilu pre nego što je počeo da ga zarđalim makazama “dovodi u red”. Pedro Leon igrao je za Alijansu, dao preko 100 golova i bio pravi pravcati autoritet. Ugo ni “a” nije rekao, dobro je znao ko ga šiša....

Čolo Sotil u Meksiku nijednom nije bio starter. Uvek je ulazio u drugom poluvremenu. Protiv Bugara je u grupi preokrenuo. Od 0:2 so 3:2. Meč protiv Brazila u četvrtfinalu bio je možda i najlepši na šampionatu. Na terenu 22 igrača, a od toga osam napadača. Brazil je dobio sa 4:2. Strašnu ekipu imao je Peru na tom Mundijalu. Najbolju svih vremena. Njihov najveći, Nene Kubiljas, pa pomenuti Periko Leon, snažni Hulio Bajlon, Čale, Galjardo, “kapetan Amerike” Čumpitas... I u ovom slučaju sa klupe Ugo el Čolo Sotil.

Tako je bilo sa Didijem. Kasnije će Čolo sa Čumpitasom i Kubiljasom formirati sveto trojstvo peruanskog fudbla.

Ugo Sotil postao je paradigmatska figura u svojoj zemlji nakon Meksika. Tome će ponajviše doprineti film Bernarda Batijevskog koji kroz njegov lik želeo da prikaže kako izgleda put do zvezda. U ostvarenju “Ja, Čolo”, Sotil glumi mladog umetnika koji obilazi Evropu i slika. London, Pariz, Firenca, Venecija... Čolo ne trenira, kosa mu je ponovo porasla i druži se sa nekim novim ljudima. Partnerka u filmu bila mu je prelepa Nensi Gros, glumica i model. Iz kratke afere sa njom dobiće sina.
“Nikada  nisam pogledao taj film. Prijatelj mi je rekao da je to nešto najgore u istoriji kinematografije”.

Kopolin “Kum” je u to vreme zarađivao blizu 1.000.000 dolara dnevno u Americi, a Perunaci su analizirali Batijevskog i ono što je napravio od Čola Sotila, iako su bioskopi bili poluprazni. Ni kriv ni dužan, baš kada je rešio da batali fudbal, postao je najveća zvezda. “Čolo stajl”, odjednom, bio je deo pejzaža Lime.

Čolo je u proleće 1973. odigrao svoju poslednju utakmicu za Munisipal. Bio je derbi protiv Alijaanse. Ekspedicija Barselone bila je na stadionu. Došli su da odvedu Teofila Kubiljasa, ali toga dana Ugo Sotil bio je posebno inspirisan. Deportivo Minisipal je pobedio. Pohitali su Kataloci odmah po završetku meča u službene prostorije, ali Čola nisu našli...
“On prvi odlazi, ne tušira se. A ko ste vi?”

Odgovora nije bilo. Predvođeni profesorom Mihelsom Španci su Uga pronašli tamo gde odlazi posle svakog meča – La Viktorija i staro društvo. Teško je bilo zaboraviti to lice...
“Tog dana sam odigrao sjajnu utakmicu. Došli su po mene. Bio je tu i Mihels. Nisam ga poznavao. Pitali su me da li hoću da idem u Barselonu, da igram za njih. Bio sam zapanjen. Sreli su me na ulici! Ne znam zašto, ali nisam razmišljao, rekao sam – da. Dva dana kasnije otputovao sam u Španiju. Munisipal je dobio 12.000 dolara”.

I Kubiljas je istog leta otišao u Evropu, ali u švajcarski Bazel. Onda će preći u Porto i postati legenda portugalskog velikana. I sam je čuo da su predstavnici Barselone zapravo došli po njega...
“Mogu samo da kažem da moj drug Čolo igra fenomenalno i da je trenutno najbolji igrač Južne Amerike. Zaslužio je da ode u tako veliki klub”, izjavio je za Nene za El Komersio.

I još jedna stvar koja povezuje Sotila i Maradonu: Čolo je u Barsi dobio “desetku”. Nasledio ju je od Luisa Suareza. Bila je to velika čast. Onda je dalje prosledio Dijegu. Samo istinski velikani mogli su da nose taj “sveti” broj... Barselona je odvajkada imala probirljive navijače. Oduvek su Katalonci igrali za publiku i dovodili u svoje redove najveće zabavljače. “Desetka” se čuvala za najveće.

Istog leta kada i Sotil, na Kamp Nou stigao je veliki Johan Krojf. Rinus Mihels došao je nešto ranije i njegov zadatak bio je da prekopira sistem koji je uspostavio u Ajaksu. Ugo Sotil i Krojf bili su sušta suprotnost, i u karakternom i u igračkom smislu, ali dopunjavali su se gotovo savršeno. Arogantni i nadmeni Holanđanin prihvatio je Čola na prvu loptu, pomalo neočekivano, postali su dobri prijatelji. Sa Mihelsom je, doduše, išlo mnogo teže. On je insistirao na najvišem stepenu discipline, uveo je među prvima poseban režim ishrane, a vragolasti Indios nije tako zamišljao svoj život u 27. godini.

Čolo je na terenu ispunjavao sve ono što je publika od njega tražila i za tili čas postao je idol. Udahnuo je svež vazduh Kataloncima u smiraj Frankove diktature. Pričalo se tih dana u Barseloni da mu je jedan viđeniji  navijač Barse poklonio žuti “ferari”, oduševljen njegovim igrama. Ugo je kasnije objasnio...
“Kupio sam taj auto. Od prve dve plate sam ga isplatio”.

Barselona je u sezoni 1973/1974. osvojila titulu prvaka posle 14 godina. Real je bio toliko dominantan da je u tom periodu uzeo čak devet kruna i zbog toga se taj trofej smatra jednim od najvažnijih u istoriji kluba, baš kao i trijumf nad Madriđanima na Bernabeuu od 5:0 te sezone. Peti, istorijski gol, bio je delo Čola Sotila. Dao ga je glavom i tog dana postao polubog u Kataloniji.
“Nikada nisam video ovako dobru igru. Sotilov nepredvidiv dribling i eksplozija savršen su saputnik Krojfovog genija”, izjavio je nakon utakmice trener Reala Luis Molovni.

Čolo je bio sklon beskrajnim noćnim izlascima, lumovanju po barovima i gojenju. Viđali su ga kako u svom žutom “ferariju” po čitavu noć obilazi razne lokale, a onda direktno iz provoda odlazi na trening. Mihels ga je prvo izbacio iz tima, a onda je želeo da ga najuri i iz kluba. Navijači su ipak stali uz Sotila i naterali trenera da ga vrati u tim. Barselona je unajmila privatnog detektiva koji će ga pratiti u stopu...

Čari slatkog života sve su više uticale na Ugovu igru i Barsa je naredne godine dovela Johana Neskensa. Kap koja je prelila čašu dogodila se 1975. Klub mu nije dozvolio da ode na Kopa Amerika što ga je razbesnelo. Ali Peru je dobro napredovao i stigao do samog finala. Čolo nije mogao da izdrži. Pobegao je za Karakas da odigra bar finale protiv Kolumbije. U 25. minutu meča Ugo Sotil dao je gol i Peruanci su po drugi put postali šampioni Južne Amerike! Za sav novac koji je imao kod sebe saigračima je kupio zlatne satove...

U Karakas je na dan utakmice stigao i onaj detektiv iz Barselone. Pronašao je Čola u hotelu posle meča. Trebalo je da pazi da ovaj ne pretera u slavlju...
“Čuo sam da je budala celu noć stajala ispred moje sobe, a ja sam odmah izašao preko terase, pa kroz kuhinju”.   

Sotil je ubrzo završio odiseju u Barsi. Odigrao je 65 utakmica i postigao 21 gol. Nijedan nije bio običan i svaki je imao neku svoju priču. Kada se vratio u domovinu, kao veteran zaigrao je za Alijansu zajedno sa starim prijateljima Kubiljasom i Velaskezom. Ponovo je živeo kako je hteo, bez stega i danonoćne pratnje. Uzeli su dve titule, a 1978. stigli do polufinala Kopa Libertadores. Igrao je potom za ozbiljan novac u Kolumbiji godinu dana i naravno, sve je odmah potrošio na društvo i dobar provod. Svi su znali za to. Kada je krenuo kući jedan tamošnji novinar pitao ga je da li je uspeo nešto da uštedi...
“Vidi, Kolumbijac, nikada na fudbal nisam gledao kao na profesiju. Važno je da budeš živ i da si dobar čovek. Kažu da sam pijanac i da volim žurke? I u tome uživam! Nikada nisam planirao da od fudbala zarađujem, zato sam sve i potrošio”.

Ugo Sotil je karijeru završio tamo gde je i započeo – na ulicama La Viktorije. Bilo mu je 40 godina i imao je otprilike toliko kilograma viška. Igrao je sa običnim ljudima. Radnici, deca, drugari iz mladosti...
“Ovo je Peru, naša stvarnost, naša siromašna Lima i suze”, izjavio je jednom prilikom. Intervjuisali su ga pokraj jednog igrališta u blizini neugledne pijace La Parada. Iza su klinci igrali fudbal.

Čolo je nedavno napunio 69 godina. I dalje živi u starom kraju. Ferari je odavno prodao i jedno vreme lepo živeo od tih para. Danas ga izdržavaju njegova deca. Podneo je zahtev državi za penziju, ali verovatno je neće dobiti. Nije ni Kubiljas, iako je zvanično najbolji fudbaler u istoriji Perua. Katalonci su ga se nedavno setili i odveli u Španiju kada su obeležavali 40 godina od istorijske titule iz 1974. Upoznao je Lea Mesija. Pitali su ga da li ima neku želju. Rekao je da bi voleo da bude sahranjen u dresu Barselone...