PREMOTAVANJE: Enco Frančeskoli - Princ koji je fudbal igrao kao tango (VIDEO)

Komentator u zanosu i čistoj ludačkoj strasti dugo nije zaplakao, ima tome godina i godina... Dečji vrisak u radosti, suze u porazu, hiljade navijača na poprištu tek završene bitke i na rukama tek nekolicine srećnika – u najtrvrđem jezgru mase – njegovo veličanstvo – idol! On nije Bog, ali jednako je važan i onim najvećim vernicima, jer i fudbal je nekakava religija. Nažalost, izbledele slike... Priče o onim pravim, velikim, nezaboravnim i po pravilu nikad prežaljenim idolima čine fudbal onim što jeste. Jedni kažu da ih je danas taman toliko da se mogu pobrojati na prste jedne ruke, drugi da ih uopšte nema. Jedan od poslednjih velikana iz te i dalje nedokučene dimenzije, za koju se ulaznica ne kupuje popunjavanjem statističkih kategorija – matematika taj fenomen nikada neće moći da objasni i razume – odložio je kopačke pre petnaestak godina. Ime mu je Enco Frančeskoli i jedan je od onih genijalnih Južnoamerikanaca čija je misija bila da dokaže kako Enrike Discepolo nije bio baš potpuno u pravu kada je rekao da je "samo tango (tužna) misao koja se pleše".   

Najstariji sin don Ernesta Frančeskolija i Olge Urijarte imao je tu (ne)sreću da je na veliku scenu počeo da se probija u onom trenutku kada je zvezda Dijega Maradone možda i najjače sijala. Fudbalski svet krenuo je u ofanzivu svrgavanja već uzdrmanog kraljevskog prestola (Pele), Evropom je ponovo "marširala nemačka čizma" (Rumenige, Mateus), a Mišel Platini još tada je bio "gazda iz senke"... Početak osamdesetih, kraljevska kruna na talonu, a legendarni radio-reporter Ugo Morales u svom punom sjaju, nadahnut skoro kao što će biti kada je Maradona davao onaj drugi gol Englezima u Meksiku 1986, ispaljuje antologijsku rečenicu:
"Ja sam princ i golovi su moja najveća ljubav!"

Bio je oktobar 1983, finale Kopa Amerika, Urugvaj – Brazil. Enco Frančeskoli postigao je prvi gol u pobedi od 2:0. Brazil je pao posle 19 godina. Morales, inače Argentinac, vriskao je u mikrofon kao da su u pitanju njegovi Gaučosi, a Enco zauvek ostao El Principe (princ).       
"U to vreme sam slušao tango. Pesme o prinčevima i fudbalu. Pevušio sam sve vreme", prisećao se čuveni komentator dana kada je "krunisao" Frančeskolija.
"On je dao gol i pomislio sam da je to nadimak savršeno pogodan za čoveka koji je na terenu delovao genijalno i izgledao pomalo melanholično."

Enco Frančeskoli nije imao klasičnu tužnu priču brojnih legendarnih asova u ranoj mladosti. Još od šeste godine "vaspitavao" je loptu uporedo sa školom koju nije želeo da zanemari. Verovatno jedinu tugu u tom dobu osetio je kada je odlazio na probe u velike klubove. Otac ga je od malih nogu zatrovao ljubavlju prema Penjarolu, a Penjarol i Nasional kao naši Zvezda i Partizan. Kada su mu posle nekoliko meseci na Sentenariju rekli da je previše visok i mršav da bi se bavio fudbalom, te da bi mogao da dođe dogodine, bio je to udarac koji će izazvati dečje suze. O Nasionalu nije smeo ni da razmišlja. Nije prošao ni u urugvajskoj River Plati, pa je Montevideo Vonderers izgledao kao premija posle svega. Gradski klub provincijskih manira i boemske navike fudbalera. Za introvertnog momka od 15 godina koji retko otvara usta reklo bi se – utopija, ali izrodilo se nešto sasvim neočekivano.  

Jedna prilično neugledna pojava na terenu, upalog lica, "orlovskog nosa" i duge kose, poput onih figura iz Antičke Grčke, ne može a da ne privuče pažnju čak i onih koji na stadion dolaze samo da bi "pljuvali" svoje. Vonderersi su bili prosečan klub, vrlo često topovska hrana, ali taj momak učinio je da na stadion počne da se dolazi zbog njega. Tada su to bili i dalje samo nagoveštaji: lopta se u prijemu lepi za "dušu", dribling nije unapred utreniran, taktika ne postoji... Samo mašta. Istog momenta sve ono neugledno pada u drugi plan. Južna Amerika piše o širokim ramenima, nesvakidašnjoj esteti elegantnih pokreta koja igri daje neobičnu, umetnički notu.

Enco Frančeskoli je karijeru počeo i završio a da se suštinski ne zna na kojoj je poziciji bio najbolji. Danas ga mnogi stručnjaci smatraju najneistraženijim igračem svih vremena. Iz svega prikazanog bio je klasična "desetka" sa istančanim osećajem za gol, ali zaljubljen u "devetku". Na pitanje o poziciji u timu koja mu najviše odgovara govorio je na specifičan način:
"Od osam i po do deset", često je umeo da kaže, onako po starinski.

Nije dugo trebalo čelnicima Vonderersa da shvate kakav dragulj imaju u rukama i želeli su to da naplate. Uveliko su tada već evropski velikani počeli da pazare i šire skauting po Južnoj Americi. Juve je davao milion dolara, ali je postojao nekakav administrativni problem. Nije tajna da je Đani Anjeli falsifikovao određena dokumenta kako bi ga se dokopao, ali je na kraju odustao, pošto je dobio bitku sa Sent Etjenom za Platinija. U igru se potom uključio Milan, međutim, Enco je imao svoju ideju od koje nije želeo da odustane. 
"Želim da igram za River, to je velika prilika za mene. Znam da je u pitanju moderan klub, čiji navijači znaju da cene prave vrednosti. Mislim da će moj stil odgovarati njihovim standardima."

Enco je imao tu sreću da mu je kroz čitavu karijeru menadžer bio dugogodišnji prijatelj Pako Kasal koji je će imati razumevanja za sve njegove želje. Suština priče je da u pitanju nije bio klasičan robovlasnički odnos menadžer – igrač.

Frančeskoli je ikona postao upravo u Buenos Ajresu, na čuvenom Monumentalu, ali put do legende nije bio baš lagan. Kao stranac u Argentini nije se snašao najbolje, malo je igrao, klub je bio u velikom padu nakon odlaska Pasarele, Kempesa i ostalih asova, a od akvizicije vredne 310.000 dolara očekivalo se i previše. Još nije ni zaigrao kada je na televiziji imao priliku da u specijalnoj emisiji posvećenoj njegovom transferu čuje reči nekadašnjeg sudije i novopečenog komentatora Giljerma Nima:
"Koliko je River dao za njega? Toliko?! Te pare je on trebalo da plati da bi igrao.”

Nimo nikada neće postati respektabilan komentator upravo zahvaljujući ovakvim izjavama kojima je pokušao da se probije u novom poslu. River Plata je smenu generacija nekako pregurala i to ponajviše zahvaljujući Encu Frančeskoliju koji je za tri godine u klubu odigrao 113 mečeva i postigao 68 golova. U njegovoj poslednjoj sezoni na Monumentalu slavila se titula, a Encovi golovi makazicama i danas se prepričavaju. Postao je prvi stranac u istoriji argentinskog fudbala koji je proglašen igračem godine.

Nažalost, El Principe u Evropi nije pokazao ni delić svog potencijala. River je napustio 1986. i prešao u jedan od najstarijih francuskih klubova – Rasing iz Pariza. Taj klub danas je šestoligaš, ali krajem osamdesetih bio je projektovan da postane ono što je sada Pari Sen Žermen. Francuzi su za Enca izdvojili fantastičnih 4.000.000 dolara. Uz Frančeskolija tu su bili još Siloj, Bosis, Litbarski, Žinola, Luis Fernandez...

Multimilionski projekat doživeo je potpuni brodolom, osvojeno je tek sedmo mesto u šampionatu i krenula je rasprodaja. Svi su dobili dozvolu da pronađu novi klub, osim magičnog Urugvajca. Juve je ponovo zagrizao, pošto je Platini neočekivano otišao u penziju u 32. godini. Frančeskoli je bio projektovan da bude njegov naslednik u Torinu, ali čelnici Rasinga pokvarili su posao. Popustili su tek narednog leta pred inicijativom Bernara Tapija i Marselja.

Enco Frančeskoli trajao je na Velodromu samo jedno leto, ali to je bilo dovoljno da i tamo postane institucija svoje vrste. Osvojena je titula, a on je proglašen najboljim igračem lige. To leto 1988. posebno će upamtiti tada 17-godišnji dečak alžirskog porekla. Sve do tada taj momak živeo je samo za Marselj i san da zaigra u prvom timu. Kada je ugledao Princa, "pala" je ljubav na prvi pogled. Za ceo život. Gledajući Enca Frančeskolija na treninzima i utakmicama, "rodio se" Zinedin Zidan...
"Da sam mogao da mu priđem kada sam imao 15 godina, poljubio bih mu noge. Nijedan njegov trening nisam propustio. Skidao sam te pokrete i maštao da jednog dana igram kao on", pričao je svojevremeno Zizu.

Zidan je poput Frančeskolija povučen čovek, ne voli baš da se otvara medijima, ali kada govori o svom idolu, to i dan-danas čini s širokim osmehom na licu. Zinedin Zidan konačno je imao priliku da upozna Frančeskolija 1996, kada je sa Juventusom igrao finale Interkontinentalnog kupa. Enco se u međuvremenu nakon nekoliko epizoda u Italiji (Torino i Kaljari) vratio u svoj River. Argentinski velikan zahvaljujući tada već legendarnom veteranu osvojio je Kopa Libertadores i obezbedio šansu da se u Tokiju nadmeće za svetsku titulu.

Juve je slavio, ali Zidan se u svoj toj gunguli, nakon što je sudija odsvirao kraj, nije smirio dok nije došao do Enca. Imao je 24 godine i bio srećan kao onomad kada ga je gledao na treninzima, dok je Princ skidao svoj dres i stavljao mu ga u ruke. Pisalo se tih dana da se Zizu nije odvajao od te majice, da je čak i spavao u njoj...
"Da, to je tačno. Tokom Svetskog prvenstva u Francuskoj koristio mi je kao pidžama. Nosio sam ga i kasnije u krevetu. Moja žena nije bila naročito srećna zbog toga", priznaće nekoliko godina kasnije Zidan.

Neponovljivi Francuz je možda i najveće priznanje Frančeskoliju odao kada je svom najstarijem sinu nadenuo ime Enco. Zidan junior trenutno igra u mlađim kategorijama Real Madrida, a otac ga uči da igra kao njegov idol. S druge strane, mlađani Frančeskoli, Marko, zaljubljen je u Zizua. Jednom prilikom na humanitarnom meču u Ženevi i on je upoznao svog idola. Posle kraćeg ustezanja konačno ga je upitao o toj čaroliji prijema lopte...
"Bolje pitaj svog starog, ja sam od njega učio", odgovorio mu je Zidan. Marko je ostao u čudu. Kao da nije znao kakav je kalibar njegov otac bio.

Začaran je taj krug genijalaca poput Frančeskolija i Zidana. Oni fudbal shvataju, žive i igraju na poseban način. Tako je Enco uvek govorio kako iznad svega poštuje Maradonu, ceni današnje asove Mesija i Ronalda, ali da je za njega jedino božanstvo Beto Alonso, nekadašnja "desetka" Rivera. Zidan je svoje veličine poređao na sledeći način:  
"Frančeskoli, Maradona, Krojf, Ronaldo (Brazilac, prim. aut.) i na kraju ja."

El Principe se upisao među besmrtne kada se 1994. vratio na Monumental. Iako veteran odigrao je tri sezone za nezaborav. Prosečno je postizao gol na svakoj drugoj utakmici, a River se konačno dokopao kontinentalne titule. Kao kapiten predvodio je novu generaciju sa Sorinom, Almeidom, Ortegom, Galjegom, Ajalom, Krespom...

Pred finalni meč protiv Amerike de Kali zamolio je trenera Ramona Dijaza da napusti svlačionicu kako bi porazgovarao s momcima. Ovaj je to bez pogovora uradio. Nakon dva minuta izašli su na teren i pobedili sa 2:0. Bio je to Encov vrhunac karijere. Narednog leta Princ je objavio da napušta fudbal. 
"Jednom je i taj dan morao da dođe. O čemu sam razmišljao? Uglavnom šta će Beto Alonso pričati svojoj deci, s kakvim je čovekom igrao. Zagrljaji Pumpidua i Galjega (onaj stariji) na oproštaju bili su mi dovoljni."

River Plata je Encu Frančeskoliju priredila veličanstven oproštaj. Pred oko 60.000 ljudi na Monumentalu El Principe je poslednji put plesao protiv "svog" Penjarola. Bio je spektakularan vatromet i mnogo suza. Na semaforu je bilo ispisano No se va Enzo, no se va ("Ne odlazi, Enco, ne odlazi"), a sa razglasa najemotivnija pesma napisana za jednog fudbalera, Injasio Kopani – Inmenco. Ni glavni junak, logično, nije mogao da sakrije suze... Princ grada koji je svetu podario tango zakoračio je u legendu. 

KAKO JE "POKVARIO" ORTEGIN OPROŠTAJ…

Enco Frančeskoli poslednji put je obuo kopačke na oproštaju Arijela Ortege pre dve godine. Bila je to jedna od retkih prilika kada su ga naterali da kroči na teren. Imao je 51 godinu i potpuno "pokvario" Buritov momenat rastanka s fudbalom. Postigao je četiri gola od kojih je jedan bio njegova specijalnost – makazice i to bez prijema na grudi, već nakon centaršuta, "živa lopta".  Spektakularan pogodak, tek toliko da zagolica maštu onih mališana na tribinama koji nisu imali prilike da ga uživo gledaju.

Ceo Monumental ponovo je klicao Princu, kao nekada. Potpuno "van protokola" poklonio mu se i Ortega. A trebalo je da bude obrnuto.

EL PRINCIPE MILITO

Neverovatna fizička sličnost Enca Frančeskolija i argentinskog asa Dijega Milita odredila je nadimak bivšem napadaču Intera, čoveku koji će zauvek ostati legenda Nerazura zbog neverovatnih partija u sezoni 2009/2010, kada je golovima u najvažnijim utakmicama doneo timu s Meace, takozvanu tripletu (Liga šampiona, Serija A, Kup Italije). Milita su mediji sa "čizme" prozvali El Principe kada je stigao u Đenovu 2003, a isti nadimak pratio ga je po povratku u Đenovu iz Saragose (2008-2009), kao i potom u Interu (2009-2014).

Argentinski El Principe je poslednjih godina imao velike probleme s povredama, ali je još uvek aktivan fudbaler. Milito brani boje Rasinga iz Avalanede, predgrađa Buenos Ajresa. 

(FOTO: Action images)