PREMOTAVANJE: Beara, grand jeté
Vreme čitanja: 20min | sub. 04.11.17. | 09:54
Romantični fudbal, Tito, Kardelj, Krcun i špijunske igre u transferu koji je pomerio Jugoslaviju pedesetih godina prošlog veka... Iliti: kako je nastalo najveće rivalstvo u SFRJ, prvog srpskog i prvog hrvatskog kluba
Beograd, Čubura. Jesen '55. Plava zora sprema se da prevari novembarsku mrku noć. Košava brije Kičevsku. I kišica rominja... Crni “mercedes” zaustavlja se ispred broja 25. Iz njega izlaze tri naočita gospodina. Zapravo, to su samo siluete. Mnogo je mračno... Kaputi im lelujaju na vetru dok šešire pridržavaju rukama. I klepet potpetica... Kao u Otpisanima. Od auta do ulaza svega je petnaestak metara, ali oni svako malo zastajkuju. Gledaju levo, desno, okreću se... Napokon, dvojca nestaju u ulazu. Ovaj treći maše rukom ka kolima. Kao da doziva nekoga. Vrata luksuznog automobila otvaraju se još jednom. Evo i četvrtog! Samo na trenutak, iz pravca Krunske (ondašnja Proleterskih brigada), neki daleki farovi obasjaše mu deo lica. Lagani polutrk i kroz nekoliko sekundi mrak je ponovo učinio svoje. Mercedes je odbrundao u noć. Opet tišina. Prekoputa kelneri odavno su odložili hangle. I najživlji Kalenić spava.
Izabrane vesti
Ko je to bio?
Šta je sakrila studena beogradska noć?
Beara! Vladimir Beara sa svojom pratnjom! Pobegao je iz Splita i došao u Beograd da brani za Crvenu zvezdu!
Uskoro sviće u Jugoslaviji. I udariće strašan zemljotres.
...
Splitski Hajduk pedesetih godina imao je najbolji tim i kod mnogih važio za najveći klub SFRJ. Imao je Hajduk Bernarda Vukasa, Jolu Vidoševića, Frane Matošića, Vlada Šenauera, Sulu Repca, Kokezu i Broketu, Lušticu, Grčića. Imao je i Bearu. Krajem juna 1955. Bili su tukli beogradski Radnički sa 5:1 i sutradan slavili treću titulu šampiona države u pet godina. Raskošna bašta hotela Dalmacija i banket za sve viđenije ljude Splita. Predsednik kluba Marko Markovina biranim rečima zahvaljuje svim igračima, a ponajviše Vukasu. Bearu ni da pomene.
“Poludija san! Govorin ja Markovini: A di san tu ja, zar za mene nema ni riči”?
Markovina mu kaže da je on samo obični vratar, te da Hajduk ima još Antu Vulića i Milu Petkovića...
“Što se buniš?! Nisi ti ni za što zaslužan, ionako igraš samo za reprezentaciju. Hoćeš otić? Pa idi”.
Ponižen i uvređen Beara napušta proslavu i zorom zove Zagreb. S druge strane žice je najveći direktor što ga je Dinama ikada imao - Oto Hofman.
“Šjor Oto, ja bih kod vas u Dinamo. Hoćete li me primit”?
Hofmanu je zastala knedla u grlu. Rekao bi da i vrisnuo od sreće, ali razum ga uzima pod svoje. Dovija se na razne načine, traži prave reči...
“Pričekaj, Vlade, neće to kao ići. Što bi rekli drugovi? Ne možemo, ne možemo bez saglasnosti Splita i Zagreba”...
Ove reči Ota Hofmana dodatno su razbesnele Bearu. Rešio je da udari tamo gde će najviše da boli. Zove Beograd. Crvenu zvezdu. Na vezi je dr Aca Obradović, operativac crveno-belih. Doktor O. je beogradski pandan Hofmanu, samo mnogo hrabriji.
“Sine, kreći odmah! Hvataj prvi voz za Beograd! Čekam te na železničkoj stanici, prvi peron”.
Vladimir Beara vrlo retko je govorio o prelasku u Crvenu zvezdu. I kada bi ljudi uspevali da ga ubede, nekako bi uvek ispričao priču do pola. Nikome nikada nije kazivao sve. To je bila idealna podloga za razmnožavanje raznih mitova o jednom od najvećih transfera bivše Jugoslavije...
“Svašta ružno se pričalo. Prava i jedina istina je da su me svojim postupcima oterali ljudi iz vođstva Hajduka. Sve je počelo kad mi je na povratku s reprezentativne utakmice u oko upao komadić vruće ugljene prašine. Došli smo u Split, ostatak ekipe već je bio otputovao u Sarajevo na utakmicu, pa smo Vidošević, Vukas i ja išli za njima. U avionu mi se oko upalilo. Užasno je bolelo i odmah sam otišao u sarajevsku bolnicu. Tamo su me zadržali, ali od saigrača i rukovodioca niko me nije posetio. Ostavili su me tamo. Onda, uoči ključne utakmice za titulu, pred svlačionicom me je dočekao Dušan Guzina, predratni fudbaler Hajduka, tada načelnik jednog od odeljenja Udbe. Počeo je da me vređa. Vikao je kako sam primio novac da ne branim i kako će oni to raščešljati posle prvenstva. Dobili smo utakmicu i postali šampioni. Posle me je Markovina zaobišao u onom govoru i ja sam se zarekao da me više neće videti u Hajduku”.
Sve što je ikada ispričao o ponižavanju koje je doživljavao u Splitu zapravo je bio samo vrhunac. Beara je rođen u selu Zelovu - sinjska krajina - u pravoslavnoj, srpskoj porodici. Otac Jakov kasnije će se preseliti u Split, u Plinarsku ulicu. Tako je Beara praktično odrastao uz zid Starog placa. Otkada zna za sebe bio je “prokleti Vlaj” (pogrdni naziv za Srbe iz Zagore), a posve i partizan za vreme Drugog svetskog rata. To mu nikako nije pomoglo da ga prihvate. O tim danima rane mladosti govorio je samo jednom. Zabeležio Vlasta Ignjatović: “U ono vreme, za nas Srbe, Hrvatska je bila pakao. Proključala je u meni iskonska ratnička krv mojih predaka iz Crne Gore. Jedne noći sam se iskrao iz kuće i sa još nekoliko vršnjaka 1942. otišao u šumu. Borio sam se, koliko se to moglo u mojim godinama, sve do oslobođenja '44. Bio sam partizan i tim se dičim”.
Čuvena rečenica, mnogo puta ispisana i prepričana – Ajde ti mali, stani na branku dok onaj mulac ne dođe. Ne boj se, nećemo ti jako pucati – koju je izgovorio Jozo Matošić upirući prstom na 18-godišnjeg momka što je kraj terena gledao trening svojih heroja, bila je zapravo i jedina milost koju će mu Hajduk učiniti. Stari fudbalski vuk Luka Kaliterna izbrusio je najlepši golmanski dijamant. Godinu dana kasnije Vladimir Beara postao je prvi golman Bilih.
Hajduk sa Bearom na golu osvaja titule i postaje najbolji klub u državi. Vukas daje golove i asistira, prva je violina tima – Beara hvata sve što se kreće, prvi je jatak Hajduka. Javio se veliki Rikardo Zamora. Ovako kazuje: “Evropa nema boljeg golmana od Jugoslavena Beare”. I eto poziva u najbolji tim Starog kontinenta. Zajedno sa Vukasom, Zebecom i Čajkovskim. Bila je '53. Tri godine ranije Jugoslavija je postala prva reprezentacija van Britanije koja je na Ostrvu ostala neporažena protiv Engleza - 2:2. Vladimir je poneo titulu Veliki – Big Vlad. Poznati novinar londonskog Tajmsa Džefri Grin od tada će svuda po svetu pratiti reprezentaciju Jugoslavije zbog Beare. Njegovi izveštaji u kojima veliča veštinu i eleganciju splitskog meštra ostali su kao neka vrsta fudbalske lektire. I ona najčuvenija od svih golmanskih fotografija u nas, nastala upravo na Hajberiju, na tom meču Engleske i Jugoslavije – čovek u crnom, skoro metar od zemlje, temena u ravni s prečkom, ispraća jednu loptu u “večna lovišta”. Kakav skok, kakav grand jeté - na najbolji način “priča” o jedinstvenom stilu Vladimira Beare.
Glumac Drago Čuma drugovao je sa Bearom i on je znao ponajbolje o toj gracioznosti i golmanskom šarmu. Dok je spremao monodramu “Beara hvata visoku loptu” veliki golman mu se poverio:
“Kao mali čuvao sam koze. I ja kao one, skok sa kamena na kamen. Odatle moji baletski skokovi”.
(I zaista, pozvaše ga jednog dana na balet. Dok je na Bačvicama s drugarima igrao picigina... Čak je statirao u operi “Ero s onoga svijeta”. Jakov Gotovac kasnije se šalio kako su mu Kaliterna i Matošić ukrali budućeg prvaka baleta)
Beara je imao neobičan stil i kretanje dosta drugačije od ostalih golmana. Izvijao se kao niko, bacakao s kraja na kraj gola, skakao u noge napadačima. Nije imao nikakav strah. Padovi i povrede podizali su mu samopouzdanje. Navijači su umeli da se šale govoreći kako je lakše sresti prase u Teheranu nego Beari dati gol iz slobodnog udarca.
Živi zid? Čemu to?!
“Ća će mi neko stajat pred nosom. Ma ne more mi dat gol s dvaes metri, pa di će mi ga dat”.
Nema precizne statistike, ima samo mitova. Kažu da je odbranio polovinu pucanih penala?! Između ostalih i onaj Ferencu Puškašu u Helsinkiju. To je, naravno, fakat. Prvi i jedini promašeni jedanaesterac u karijeri velikog Majora.
“Beara? A šta ću ti poć govorit o Beari? Ja san bija najgrublji odbrambeni igrač u državi, a u karijeri nisan napravija penal. A znaš što? Šta ću poć radit faul u svom šesnaestercu kad znan da Beara neće primit gol”, govorio je Gaga Grčić.
Uporedo sa svim priznanjima i veličanjima u svetu, Vladimir Beara proživljavao je svojevrsnu kalvariju u svom Splitu. Brojne su anegdote, uglavnom izmišljene, kojim se udaralo čak i na njegov intelekt. Tako se Beari pripisuje ono: “Majko, znam da ne moš' čitat brzo, zato ti pišem polako”. Izjava o Tanjugu je doduše istinita: “Svi novinari su dobri, ali onaj Tanjug je najbolji. Taj svud stiže”.
Preko toga je Veliki Vladimir i prelazio. Bolele su ga one ozbiljne uvrede i mnogo gora ponižavanja, u kojima je, svi će to reći, prednjačio Ljubo Kokeza. Onaj nesrećnik, fudbalski sakat za sva vremena posle Šekijevih driblinga, i primer nogometnog alfaduduka. “Ubij vlaja, pusti zeca”, krilatica koja je bila u modi, često se mogla naći na njegovim usnama. Kokeza je opasno koketirao sa strogo zabranjenom nacionalnom netrpeljivošću, a ni Vukasu – ako je tačno – ne ide na čast što je svoju amajliju – uvek u portafoju nosio Bearinu sliku – u inostranstvu s podsmehom predstavljao kao primer contadina, iliti seljaka. Ako je i šala bila, neslana je...
Umeo je Beara da svoje bravurozne trenutke garnira i ponekim pacerskim golom. Štucigavanje nije izostalo ni na velikoj sceni. Protiv Vardara u prvenstvu – 12:1. Taj jedini gosti iz Skoplja dali su sa 70 metara. Loša procena leta lopte i - salva psovki od strane saigrača. Ili protiv švajcarskog Šo de Fona – 8:2. Jedna mu je prošla kroz noge, a Frane Matošić naočigled punog stadiona zaurla: “Vlade, štraco od lavela” (Krpo od sudopere).
Malo se zna o tome da su Hajduku pedesetih otete dve titule prvaka. U sezoni 1953/54. Bajdo Vukas i Beara kažnjeni su jednomesečnom zabranom igranja jer su zakasnili na početak priprema državnog tima u Titogradu. U znak protesta Hajduk predaje utakmicu protiv Sarajeva i prvak postaje Dinamo. Godinu dana ranije Bili kasne sa velike turneje po Južnoj Americi (ostali su duže po odobrenju Vlade, kao gosti generala Perona, u Argentini), ali Fudbalski savez Jugoslavije naredio je Splićanima da moraju da igraju sa juniorima, pa su izgubljeni ključni bodovi protiv BSK-a (0:2 u Splitu) i Spartaka (0:0 u Subotici). Prvak je postala Crvena zvezda. Taj i takav ambijent proizvešće mnogo nervoze, besa i teških reči. Zvezda se tom titulom etablirala kao mrski rival, velikosrpski klub koji otima. A Beara Srbin iz Zagore. To što je bio uzdržan od teških reči na konto Beograđana takođe mu nije išlo na ruku.
I onda je došlo to veče na Katalinića brigu. Hotel Dalmacija...
Aca Obradović se posle Bearinog poziva naplaćao tura u Maderi. Čašćavao je sve odreda i zagonetno se smejuljio. Razlog nikome nije otkrivao. Tu noć uobičajeni špricer simbolično je zamenio bevandom i celu noć kovao taktiku. Ujutru je svoje zamisli predstavio generalnom sekretaru Crvene zvezde Slobodanu Ćosiću...
Vasilije Nikolić, Zvezdin čovek za poverljive poslove u svojoj ispovesti Politici:
“U Fudbalskom savezu Srbije zatekao sam poruku gospodina Ćosića da hitno dođem kod njega. Još s vrata me pita da li sam slobodan iduće nedelje. Razume se, za Zvezdu sam uvek slobodan. Rekao mi je da se radi o transferu jednog reprezentativca i da moramo negde da ga sklonimo zbog prigovora njegovog kluba na registraciju za Crvenu zevzdu”.
“Planirao sam da ga ti dovedeš”, nije mnogo okolišao Ćosić.
Međutim, kasnije se predomislio:
“Kazao mi je da je odustao od mene jer bi moja karijera u Savezu mogla da bude ugrožena. Zbog toga je to poverio službeniku kluba - Dušku, čijeg se prezimena više i ne sećam. Ali znam kako je sve išlo... Najodgovorniji deo posla obavio je neki autoprevoznik Mile, veliki zvezdaš, kome je klub pomogao oko uvoza nekog kombija. Otišao je u Split tim kombijem, pojavio se pred Bearinom zgradom u radničkoj uniformi i rekao telohranitelju, kojeg je Hajduk postavio da mu čuva golmana, da su mu javili za neki problem sa strujom. Dok je on petljao oko struje i odvlačio pažnju čuvaru, Beara se krišom uvukao u njegov kombi. To je Bearina žena signalizirala 'majstoru'. Ovaj je odmah završio 'posao', seo u kombi i krenuo. Slavni golman ležao je dok nisu izašli iz grada, da ga niko ne bi video. Negde usput čekao ih je taj Duško, što je dobio zadatak da umesto mene vodi tu akciju. I Bearu su odveli na odredište koje je odabrao lično Slobodan Penezić Krcun”.
I još jednom: Kakav gran žete! Veći čak i od onog sa Hajberija.
“Sve je u stvari zavisilo od doktora Obradovića. On je udario temelje velikoj Crvenoj zvezdi. Aca je veliki Zvezdin čovek”, rekao je u jednom intervjuu jedan od najmoćnijih ljudi srpske politike u ono vreme i predsednik crveno-belih u jednom mandatu, Draža Marković.
Doktor O, čak i u pripitom stanju, bio je mudriji i pametniji od svih svojih protivnika. One kišne i vetrovite noći u Kičevskoj 25, odmah je poturio pristupnicu najboljem evropskom golmanu. Jer postojalo je pravilo: sedam punih dana imao je igrač da se predomisli i odustane od transfera, ili da ga u nedelju dana bivši klub – kako zna i ume – povrati.
“Tih sedam dana krili smo ga od Topole pa do Ravne gore”, umeo je doktor da kaže svojevremeno. Bivao je Beara preko dana u mnogim varošicama i gradovima u okolici Beograda. Uveče bi ga krili po različitim kafanama. Dok bi informacija stigla do policije lokacija je bila nova i – bezbedna.
“Aca nije nikada krio da je imao sposobnu ekipu za takve operacije. A kasnije je odgovorio i na pitanje da li je Beari dat novac: Pričalo se da smo prodali klupski autobus zbog njega. To, naravno, nije tačno, ali novac smo mu dali. Bilo je to iz džepova prijatelja Zvezde, mahom maderaša. Plus, opremili smo mu stan u Beogradu”, napisao je Bobi Janković u knjizi “Šta kaže Madera”.
(Aca Obradović i njegov kolega iz Dinama Oto Hofman kasnije će biti proterani iz fudbala zbog takozvanog tehnomenadžerstva. Kako niko iz komunističke vrhuške nije umeo da objasni značenje te “pogrdene” reči, kod učenijeg naroda ostalo je zanavek da su to bili ljudi mnogo sposobniji od većine na političkim funkcijama, te da bi i državu umeli da vode poput svoji klubova. A Zvezda je kod Doktora igrala polufinale Kupa šampiona i bila jedan od najpopularnijih evropskih timova u Južnoj Americi, dok je Dinamo sa Hofmanom na čelu postao prvi jugoslovenski tim s evropskim trofejom – 1967)
Kada se već bio povukao iz javnog života Doktor O. samo je tiho govorio:
“Uvek sam znao da se u Srbiji ne oprašta uspeh. Političarima je, po nekom mom poimanju, najlakše bilo da udare na fudbal i na fudbalske ljude, jer to je prosto zvonilo u javnosti i njima obezbeđivalo oreol velikih boraca protiv nacionalizma, šovinizma, menadžerstva i svih drugih pojava koje su bile normalne u čitavom svetu. Ali to smo mi...”
...
Jutro u Splitu. Jutro bez Beare. I Rihter bi se zbunio. Podrhtava, grmi, udara sa svih strana... MUP Splita piše MUP-u Beograd: “Pod hitno isporučiti Vladimira Bearu! Taj čovek ima nameru da postavi bombu kako bi ubio predsednika Indonezije Sukarna i Tita”. Zvezdini ljudi u tajnoj policiji već znaju o čemu se radi. Zataškavaju i smiruju situaciju. Ali i Hajdukovci imaju svoje veze. Idu pravo kod Maršala. Ovaj se, međutim, sprema za važne posete Etiopiji (caru Hajle Selasiju) i Egiptu (predsedniku Naseru), pa specijalnu Biliu delegaciju šalje Edvardu Kardelju, tada još “nekrunisanom” drugom čoveku SFRJ. I tako nastaje još jedna od čuvenih replika:
“Pa bogamu, drugovi, zar je toliko važno gde će taj Beara igrati tenis, u Splitu ili Beogradu?!”.
A Splićani, ljudi “od baluna”, posle takve idiotarije mogli su samo da se spakuju i vrate kući.
“Da, da, tako im je rekao Kardelj. To je tačno. On ih je s tim fino, što bi se reklo u rukavicama odbio. A vrlo je dobro znao ko je Beara. I kako ne ne bi znao kad je dolazio na utakmice i gledao me. Ali to je bio njegov način da sve odmah raščisti, da prekine sve diskusije o tome”, pričao je Vlade u jesen svog života.
Idu Splićani paralelno i regularnim putem, preko svog Mika Tripala, omladinskog funkcionera KPJ i prvog čoveka Disciplinske komisije FSJ. Bearin zemljak i gotovo vršnjak, borio se koliko je mogao, podigao tužbu protiv Crvene zvezde zbog plaćanja igrača – što je u ono vreme bilo najstrože zabranjeno – ali optužnica mu pada zbog nedostatka dokaza. I postupak se prekida. Tripalo posle nestaje u vreme Maspoka, gubi mu se svaki trag. A Hajdukovci, svesni da su izgubili rat, prekidaju sve odnose sa Beograđanima i tako zvanično počinje najveće rivalstvo u jugoslovenskom fudbalu - najvećeg srpskog i najvećeg hrvatskog kluba u državi.
Sa Bearom pred golom Zvezda u pet godina osvaja četiri titule i preuzima primat u Jugoslaviji. Hajduk će do naredne doći tek kroz 16 godina?! Taj period teške patnje Torcidi i Splitu služi da još više omrzne svog nekadašnjeg golmana. Neki žestoki momci sa tribine – a Hajduk je takve imao prvi, pošto je to bila najstarija organizovana navijačka grupa u Evropi – noževima i žiletima skidali su tetovirano ime izdajnika sa ruku. “Prodano meso”, vikali su mu hajdukovci na terenima širom Juge i gađali ga sitnim kovanicama, zbog čega su utakmice redovno prekidane. Beara više nikada nije branio u svom Splitu. Kada bi i došao, ni na rivu nije mogao s mirom. Dobacivali su mu, vređali ga. Čak su mu i deca govorila razne baljezgarije što bi čula od svojih roditelja.
Džaba sve što je dao Hajduku... Džaba tri titule šampiona; džaba što je na jednoj utakmici Dinamu odbranio četiri penala, tukli Šantek, Šikić, Benko, Režak; džaba one akrobacije što su opčinile Engleze; džaba “rampa” Puškašu i mesto u idealnom timu Evrope; džaba Zamorin naklon i posle još jedan, verovatno od najvećeg – Lava Jašina. Sve je bilo džaba. U svom Splitu zauvek je ostao tek glupavi Vlaj što je izdao Hajduka.
Bajdo Vukas, 20 godina posle transfera koji je pomerio Jugoslaviju:
“Mnogi upoređuju moj odlazak u Bolonju s Bearinim. To se nikako može jednako tretirati. U prvom redu, ja sam otišao iz Hajduka potpuno legalno, u dogovoru sa svima. I uvek ponavljam, da je Hajduk imao nešto protiv nikamo ja ne bih išao. Ništa tu nije bilo ispod žita... Drugo, Beara iz Hajduka otišao kada mu je i te kako bio potreban. Njegov greh je još veći što je otišao baš u Zvezdu, klub koji je nama uvek bio žestok suparnik. Tako nam je posebno naškodio. Što se mene tiče, a verujem i svih ostalih hajdukovaca, mnogo bi nam lakše bilo da je otišao u bilo koji drugi klub. A da o načinu na koji je otišao da i ne govorimo... Ja sam Bearu uvek cenio, to treba napisati, da se ne bi shvatilo da ga optužujem, napadam i slično. Govorim u svoje ime, govorim koliko mi je to palo teško, kao i svima koji vole Hajduk. Smatram ga velikim vratarom. I danas kad me neko pita s ponosom kažem da je on od mnogih dobrih koje sam video - najbolji. I slažem se da je Vladimir bio Veliki, kako su ga i zvali. Ali moram reći i to da mu nikad, pa ni danas, nisam oprostio".
A dobri i pitomi Vlade, iznad svega veliki čovek, odgovara:
“Hajduk je meni sve. S njim u mislima i dan danas se budim i idem na počinak. Hajduk je moja najveća ljubav, ljubav koja poput svake prave i iskrene ljubavi ima puno lepih, ali i onih manje lepih trenutaka. Ljubav zbog koje vam srce zaigra i bolno se u grču stegne”.
Gospodin Beara.
Prošle su godine i godine. Posle epizoda u Nemačkoj gde je igrao i radio kao trener, Vladimir Beara tiho se vratio u Split i skućio u stanu na Koruškom putu, u jednoj kući iznad Bačvica. Početkom sedamdesetih neki valjani ljudi pozvali su ga da se vrati u klub i radi kao trener golmana. Nije se dugo zadržao. Za trenera je došao Branko Zebec i poterao “izdajnika”. Posle su došle devedesete i oni nesrećni ratovi. Morao je da se skriva u rodnom gradu. Jedan poznati lekar, prijatelj Franje Tuđmana i tenis-partner, usudio se da javno kaže "kako to što Hajduk ignoriše Bearu samo zato što je Srbin nije dobro za demokraciju nove, samostalne države Hrvatske". Vatreni u novembru '95. igraju kvalifikacionu utakmicu za EURO '96. protiv Italije i Tuđman se setio reči svog prijatelja. Traži da kraj njega u loži sede dva stara Hajdukova asa – Frane Matošić i Vladimir Beara. Prvi čovek Saveza Ante Pavlović javlja lepe vesti, a Vlade sav srećan oblači najbolje odelo koje ima i kreće put Poljuda. I onda na porti novo poniženje. Redari ga ne prepoznaju:
"A di si se ti to uputija, dundo?"
Beara objašnjava ko je, šta je, da su ga pozvali na utakmicu... Prelistavaju knjigu gostiju i u jednom času vidi svoje ime precrtano. Iznad je dopisano: Vinko Kuci. Lagano podiže šešir, otpozdravlja... “Znojavo” oko i pognuta glava... Kući. Obeščašćen kao nikad.
Split nije iskreno oprostio veliki greh Vladimira Beare. Zaboravio još manje. I Hajduk ga nikada nije zaistinski primio nazad. Zvezda? Zvezda ga se odrekla čim je otišao iz Beograda. Svog najvećeg golmana čak nije ni ispratila kako dolikuje kada se avgusta 2014. preselio međ' fudbalske anđele.
“Od Ajduka nikad nisan dobija plaću ili premije. Jedino 10.000 dinara kad san se ženija”, pričao je Beara u starosti. “Koliko je to vridilo? Nisan moga kupit niti jedno janje. A Zvezda mi je kad san krenija u Nemačku oduzela stan što mi ga je dala”.
Na kraju, nepravda je učinjena i mrtvom Beari. Umesto u rodnom Zelovu, gde je podigao grobnicu, sahranjen je po katoličkim obredima na splitskom Lovrincu. Po njegovoj želji bio je samo sanduk umotan u Hajdukovu zastavu i pesma. Vinko Coce - Kada umren umotan u bilo.
Pape i dida bili su torcida
bila je boja i sina moga;
Uvik se znalo za riči znane
uvik se pivalo Marjane, Marjane;
U ruci mi lancun bili
Hajduku da san život cili;
Pratite me ljudi mili
kad se duša s tilom dili;
Kada umren umotan u bilo
na Poljud odnesite mi tilo
zapivajte bili su bili
kad se duša s tilon dili;
Kada umren umotan u bilo
na Poljud odnesite mi tilo
nek vijori barjak
na kom piše
Hajduk živi vječno
Bog i niko više
More plače, ono suzu ima
misto glazbe nek torcida piva
Hajduče, ponosan budi
tebe tvoje dite uvik ljubi.
...
Splitska verzija jednog od najkontroverznijih transfera u istoriji jugoslovenskog fudbala. Mario Katunarić, veliki prijatelj Vladimira Beare. Pre deset godina zabeležio Milorad Bibić, novinar Slobodne Dalmacije:
“Ja, Marin Mario Katunarić Domilija, rodija san se u Splitu 1931. godine i cili život živin u Velon Varošu. Okad znan za sebe prijatelj mi je bija Vlade Beara. Njegova familija, otac Jakov, mater Marija, braća Ljubo i Sveto i on, bili su mi ka druga familija. Sve dobri i pošteni svit. Jakov i Marija odgojili su dicu da budu pravi ljudi. Šta i jesu. S Vladon san bija najbliži. On mi je bija i vinčani kum. Nerazdvojni smo baren 60 godina... Zašto ovo govorin? Zato da se zna da smo Vlade i ja bili takvi prijatelji koji su cili život jedan drugome povjeravali najveće tajne. I sad san odlučija ispričat ono šta san nosija u sebi 52 godine: kako i zašto je moj dragi Vlade otiša iz Hajduka u Zvizdu!
Hajduk je prije pedesetak godina ima tri velika igrača: Frane Matošić je bija najveći autoritet, vođa i kapetan, Bernard Bajdo Vukas je bija jedan od najboljih igrača na svitu, a Vladimir Beara je bija jedan od najvećih vratara na svitu! I dok se Hajduk prema Frani i Bajdi odnosija onako kako su miritali, Bearu su zajebavali, ponižavali, šikanirali, vriđali... Koliko puti bi mi Vlade zna plakat, govorit kako više ne more izdržat, kako vidi da se prema njemu ponašaju ka da je štraca, a ne jedan od najboljih vratara koje balota zemaljska ima. Išli bi on i ja u uvalu Bene, tamo bi mi otkriva svoje muke koje nikome drugome nije govorija. Vlade je bija i osta poštenjačina: nije zna lagat, privarit, nije bija falš čovik, nikoga ništa nije tija molit. Prikipilo mu je nakon osvajanja naslova prvaka 1955. godine, kad su svi igrači slavljeni i faljeni, a njemu na toj fešti, s koje je otiša prije svih, niko nije reka ni – fala!
Ja san položija vozački ispit još 1947. godine. Te 1955. ima san auto fiat balila, kabriolet. Jednu večer mi je Vlade doša i reka: “Sutra mene i ženu tajno voziš na aerodrom u Sinj! Mali sin neće ić s nama”... Onda mi je ispriča da više ne more izdurat, da doživljava takve nepravde i šikaniranja da mora poć ća. Dozna san da ide u Zvizdu. Ujutro san doša na dogovoreno misto, Vlade i žena mu Borica došli su bez bagaja. Skoro onako ka da idu u spizu. Vozija san ih do Sinja neasfaltiranon ceston. Tad se u Sinj putovalo feraton šta smo je zvali “sinjska rera“. Došli smo u jednu gostionu, ništo marendali i otišli na aerodrom. Majko moja mila, da aerodrom!? Bila je jedna baraka, drvena ograda, a pista je bila travnata. Nakon petnajstak minuti javilo je da sljeće avion iz Beograda. Bija je to dvomotorac Daglas. Kad je ferma, spustili su iz aviona one dvi, tri skaline. Vlade, Borica i ja bili smo naslonjeni na drvenu ogradu. Izlazili su putnici, među njima jedna stara gospođa, a pratija je, majko moja mila, niko drugi nego hajdukovac – Vojko Andrijašević! Spustili smo glave da nas ne vidi, ali nas je ipak vidija. “Di ćeš, Vlado, di?“, pita je Vojko. A Vlade mu je odgovorija: “Iden par dana sa ženon u Beograd!“ Nije tribalo Andrijaševiću puno za vidit o čemu se radi... Ništo je reka Vladi, a onda san prvi i zadnji put čuja i vidija Vladu kako se ražestija: “Sram vas bilo šta mi sve godinama činite, iden ća, dosta mi je svega, poludiću ostanen li u Splitu!“
Vlade i Borica su ušli u avion, ja san otrča u auto i nazad u Split. Sutra je cili Split zna da je Beara otiša u Zvizdu, a da san ga ja odveja na aerodrom u Sinj. Zapalili su mi drvenu garažu, s ponistra su me gađali dinarima, svašta mi govorili, vikali za menon – Mario, prodano meso, a tendu od mog kabrioleta su polili kiselinon. Cili svoj bis su iskalili na meni. Koliko je ti bis prema meni traja? Ma, još traje! I sad, nakon 52 godine, zna mi koji stariji hajdukovac reć: “Je, Beari su činili nepravde, ali isto si ga moga fermat, a ne ga vozit na aerodrom u Sinj!“ Onda su me jedino štitili naši vlaji iza Kozjaka koji su ka batelanti radili u poduzeću Luka i Skladišta. Doša san na đigu, a jedan obalac mi je iz stive broda zavika: “Mario moj, otiša naš dobri i pošteni vlaj Beara iz Splita, odma poludilo po Splita. Ako ode još jedan vlaj, poludiće cili Split. Vidiš da Split ne more bez nas vlaja!“
Doša san doma, a dočekala me moja dobra mater Marica plačući: “Sinko moj, dobija si poziv od Udbe, moraš sutra na Katalinića brig”! Ujutro san u deset uri bija na saslušanju, sija san na jednu katrigu, svitlo mi je tuklo u oči. Jedan od udbaša mi je reka: “Ajde, priznaj da švercaš dolarima!“ Zacenija san od smija. Nikad dolar nisan ima u ruke, nisan zna kako izgleda. Pitali su me tu sve i svašta, a onda san puka i reka in: “Slušajte, zajebajete me ovod ne radi dolari, nego zato šta san odveja Bearu na aerodrom u Sinj. Otiša je ća jer ovde više nije moga izdržat torturu. I neka je. Ja san i sad uz njega, znan da je poštenjačina, ljudina, neka je iša. A nema u Splitu većeg hajdukovca od mene. More bit samo ka ja!“
To san reka, promislija kako će me zatvorit, a jedan od njih mi je reka: “Aj ća doma, zaboravi da si bija ovde!“
Bija san bisan ka pas. Zna san da je Vlade u pravu, bilo mi je žaj šta Split ne zna pravu istinu. Vlade Beara nikad ka vratar Zvizde nije tija branit protiv Hajduka u Splitu. U Beogradu i cilon svitu svi su ga volili i cjenili, jedino su ga u njegovon Hajduku zajebavali. Tako zločest more bit samo moj rodni i jedini Split. Zločest prema svome.
S Vladon se i sad intran. Stariji je od mene tri godine. Niko mu ne bi da osandeset godin, a na lito će navršit jušto osandeset. Cili život mu čine nepravde, šta je sve proživija, to ne bi ni slon izdrža. A moj dragi Vlade je osta isti ka šta je bija: veliki čovik! Čovik i po! Ljudina! Sve ovo san drža u sebi više od pedeset godin, aj molin te nek izađe u Slobodnu Dalmaciju sve ovo šta san ti reka. Pa da Split zna pravu istinu o odlasku Vlade Beare iz Hajduka. Vlade Beare, najboljeg vratara na svitu"...
PIŠE: Predrag DUČIĆ