PRELAZZI: Wunderteam i Kolerovo sećanje na Marakanu (VIDEO)

Neki fudbalski timovi pišu istoriju, neki postaju njene žrtve. Kao zahuktali šleper u tuđoj traci, istorija se u sadejstvu sa vernom prijateljicom politikom ustremi na njih, počisti ih i ostavi sve koje su ih voleli da se pitaju šta je moglo da bude da nije bilo onako kako je moralo biti.

Aranycsapat bio je takav slučaj, verovatno najdivnija i najmoćnija generacija u istoriji svetskog fudbala koja se nije okitila zlatom, Mađari su nesrećno izgubili u finalu Mundijala 1954. ali su nastavili da igraju najlepši fudbal koji je planeta dotad videla. Posle tog prvenstva, kažu almanasi, odigrali su 19 utakmica, pobedili čak na 16 i nisu izgubili nijednom. Kakav bi to sudar bio, 1958. u Švedskoj! Brazil sa malim Peleom, Vavom, Zagalom, Niltonom Santosom, protiv Hidegkutija, Puškaša, Kočiša, Božika...

Ali u poluvremenu su istorija, politika, kako hoćete, umešali svoje ledene prste: sve jača mađarska buna protiv gulag-komunizma sa istoka, predvođena mladim ljudima i Imreom Nađom – koji će utočište od osvetoljubivih Sovjeta naći u jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti – ugušena je tenkovima i krvlju, uz nekoliko hiljada poginulih.

I ko zna, možda je Hruščov osmislio napad na Mađarsku upravo onog dana kada je na Lenjinovom stadionu, 23. septembra 1956. Cibor srušio ekipu Sovjetskog Saveza pred 102.000 ljudi; bio je to šamar za nacionalni ponos i izazov čitavom Varšavskom paktu, i Mađari su morali da plate...

Cena je bila prevelika: “Zlatna generacija” se rasula po svetu, neki od njih tek pred kraj svojih života vratiće se u domovinu, ali ta domovina neće biti ista, baš kao što fudbal posle njih nije bio isti...

Isto se, reći će vam nostalgičari, dogodilo i sa Jugoslavijom – najbolja žetva igrača isklijala je pred sami kraj zajedničke države, sredinom na konac osamdesetih godina, Mundijal u Italiji, o kojem sada i sami raspredamo bajke, u stvari je trebalo da bude tek uvertira za ono što će se dogoditi za dve godine u Švedskoj ili, što da ne, za četiri u Americi, gde bi “jugovići” u dijaspori zakopali pedeset godina srpsko-hrvatskih, četničko-komunističkih, četničko-ustaških i svih drugih kombinacija neprijateljstava samo da se Jugoslavija domogne zlatne boginje.

A onda je, da se poslužimo tautologijom koja govori sve i ne kazuje ništa, bilo ono što je bilo...

Može se ista paralela povući i sa ekipom Istočne Nemačke pred sami kolaps Berlinskog zida i sveta kakav je građen uza Gvozdene zavese; ili sa Sovjetima, finalistima iz 1988. koji su imali generaciju za velika dela i četiri godine docnije (Kolivanov, Kornejev, Kančelskis), ali nisu imali državu za koju bi se borili...

Pa ipak, prvi je takav slučaj onaj koji nas vraća u predvorje Drugog svetskog rata, pa opet na travu Stadiona “Rajko Mitić” u prohladnu oktobarsku nedelju, kada će na travu u prodoru na Istok izaći Srbija i Austrija...

Zvali su ih Wunderteam, vodio ih je Hugo Majsl, jedna od onih renesansnih figura koje su bile neophodne fudbalu da bi od zabave za nezaposlenu britansku radničku klasu postao svetska rabota. Majsl je bio prvi propagator profesionalizacije i plaćanja igrača na kontinentu, osnovao je preteču svih evro-takmičenja, Mitropa kup, no njegov rad na terenu ono je što će ga zauvek odvojiti od svih koji su bili pre njega.

Majsl je insistirao na kratkim pasovima po zemlji (dotad je glavomet bio jedna od osnovnih taktika), na brzim izmenama pozicija, na protrčavanjima i utrčavanjima, i kao selektor Austrije u periodu između dva rata okrenuo je fudbal naglavačke. Njegova ekipa, sa kapitenom i zvezdom Matijasom Sindelarom – “Čovek od papira”, tako su ga zvali – pobeđivala je sve svoje protivnike ubedljivo i lagano.

Mogli su sve s loptom, i mogli su da se takmiče sa svakim... Sem sa nepatvorenim Zlom.

Wunderteam će načeti fašizam – Italija je 1934. na svom bunjištu jednostavno morala da osvoji titulu, inače bi Duče bio krajnje nezadovoljan, pa se postarao da u polufinalu u Milanu sudija dobro ošteti fenomenalne Austrijance, da bi ih dokrajčio nacizam. Uoči SP 1938, na kojem su bili jedni od favorita, iako se Majsl nekoliko meseci ranije povukao, Adolf Hitler izvršio je nasilno pripajanje Austrije onome što je on smatrao “maticom”.

Neki fudbaleri posle Anšlusa zaigraće za zajednički tim Trećeg rajha, ali ne i Sindelar: pronađen je mrtav u svom stanu, sa svojom devojkom, i rekli su da je bilo trovanje od karbon-monoksida, mada i danas ima onih koji tvrde da je ubijen. Jer se nije slagao sa nacističkom politikom, jer čovek koji je tako gurao loptu i prolazio protivnike nikada ne bi mogao da prihvati zverstva koja su se događala...

Čitava ova priča samo je šlagvort za sudar Srbije i Austrije, pouka iz prošlosti koja ne treba da nas zabrine – jer nikada se od Beča do Salcburga kasnije nije pojavila ekipa koja je mogla da parira Majslovoj, mada su imali velike igrače, od Hapela i Hanapija, preko Krankla i Prohaske, Polstera i Hercoga, pa sve do Davida Alabe i Marka Arnautovića – ali valja imati na umu da ni Alaba ni naš Marko nisu najveće pretnje pod reflektorima stadiona koji će uvek biti “Marakana”, čak i kada se tako formalno ne bude zvao.

Ne, jedna je opasnija stvar koje čekaju Muslinovu Srbiju. Sem sećanja na zlatnu generaciju, sa kojom se porede sve kasnije – pa zar ne radimo to i mi, kad god pomenemo, na štetu današnjeg sastava, velikane iz prošlosti – pošto u svakom Austrijancu tinja nada da će ponovo doći ono iz doba njihovih deda i pradeda, da će Austrija ponovo biti velika. Koliko god to zvučalo nelogično...

To je Marsel Koler, Švajcarac na čelu selekcije Austrije.

Jer Marsel Koler zna šta znači tradicija, šta predstavlja posvećenost, ali još više zna kako je to igrati na ovom stadionu...

Bilo je to pre 26 godina i još malo kusura dana, prva runda Kupa šampiona u kojem će u maju Crvena zvezda ugrabiti poslednji balkanski voz za kontinent i, kasnije, za čitavu planetu, sezona po kojoj će se meriti sve kasnije i pređašnje generacije, pošto u svakom ko je tada bio živ, pa i u njihovoj deci, tinja nada da će ponovo doći ono iz doba njihove mladosti, da će srpski fudbal ponovo biti veliki. Koliko god to zvučalo nelogično...

Gledali smo tu utakmicu nebrojeno puta, i opet bismo, Zvezda gubi na premijeri i publika je već nezadovoljna, otelo se i nekoliko zvižduka Pančevu kada je poslao užasnu loptu Prosinečkom napred, a onda Radinović izvodi korner na brzinu, Zvezdin Makedonac je tamo gde bi inače trebalo da bude Binić, zamenili su uloge i zbunili Švajcarce, Pančev na mestu skraćenog kornera fintom izbacuje protivničkog kapitena, s brojem 5 na dresu, iz igre, centrira levom i Dragiša Binić udara glavom kao da je špic, za 1:1 i olakšanje na stadionu.

U Cirihu je, 3. oktobra, ne bez njihovih šansi, ali je ipak bilo mnogo lakše, sa 4:1 Zvezda je prošla dalje i poslala poruku prvo Rendžersu, pa onda i ostalima, no to je jedna druga priča, naravno...

A ova koja nas zanima, to je onaj detalj iz prvog meča. Na istom stadionu na kojem će u nedelju uveče sedeti na klupi austrijskog tima, Marsel Koler je bio tog davnog, predavnog septembra upravo onaj čovek s brojem 5 kojeg Pančev izbacuje iz ležišta, mada ovaj daje sve od sebe da zatvori centaršut, i ne uspeva.

Kapiten Grashopersa, jedinog kluba za koji je igrao tokom karijere duge neverovatnih dvadeset godina, za koji će odigrati više od 400 zvaničnih utakmica samo u prvenstvu i postići pola stotine golova. Strpljivi vezni igrač, ne naročito prodoran ali uporan, pravi kapiten, garant se dobro seća “Marakane” koja tog septembra 1990. ipak nije ispunjena do poslednjeg mesta...

Njegova trenerska karijera bila je prepuna uspona i padova – titula sa Sent Galenom, pa titula sa njegovim Grashopersom, onda odlazak u Nemačku, otkaz u Kelnu i mukotrpnih nekoliko sezona u Bohumu sa kojim se redovno borio za opstanak – da bi se pretvorila u spori meandar, sve dok nije stigao poziv iz Beča...

Koler je najjače oružje Austrijanaca i u Beogradu i na svim drugim stadionima jer je dokaz koliko je selektor važan. Jednoj naciji koja već decenijama nije mogla da se podiči rezultatima, koja je od 1998. propustila svako svetsko i svako sem jednog evropskog prvenstva – a i to samo zato što su bili domaćini, i proveli se sa po 0:1 protiv Hrvata i Nemačke i mršavim remijem 1:1 sa Poljskom – jednoj reprezentaciji koja je izgubila i sistem i samopouzdanje, ah, da li nam to zvuči poznato, Marsel Koler, stameni kapiten Grashopersa, udahnuo je novu energiju.

Selektor je postavio jasne uslove nacionalnoj federaciji i odlučno preuzeo sve dizgine u svoje ruke: od toga gde će se ekipa i kako pripremati, do rada sa mlađim selekcijama iz kojih je, baš kao kada je svojevremeno izvukao Podolskog u Kelnu, u živu vatru ubacivao junoše i davao im ohrabrenje. Uveo je presing po čitavom terenu po ugledu na ono što radi Jirgen Klop, modernizovao taktiku, od bekova napravio krila i obrnuto (to posebno prija “lisici” Kristijanu Fuksu), a prvoj zvezdi Davidu Alabi maltene dao slobodu da bira poziciju na terenu.

Imao je, naravno, i sreće sa politikom, samo što je ovog puta istorija radila u korist Beča: novi, liberalni, post-moderni svet od Austrije je napravio dom ljudi iz čitave planete, ponajpre sa Balkana i iz afričkih zemalja, pa je sadašnji sastav Das Teama jedan melting pot različitih jezika, dijalekata, fizionomija i boje kože.

Kunst je upravo sastaviti sve to u podmazanu mašinu koja može da se plasira na veliko takmičenje, poput onoga koje nas čeka u Rusiji za nepune dve godine.

Ako je kao igrač bio blago dosadan, Koler je kao trener atipičan i veoma zanimljiv stručnjak. Retko ga možete videti bez osmeha, sa navijačima redovno komunicira na Tviteru, sa igračima i novinarima je otvoren i prijatan – dok god i jedni i drugi poštuju njegova jasno postavljena pravila.

Austrija jeste podbacila letos na Evropskom prvenstvu, nisu uspeli da se oporave od startnog poraza od Mađarske, u duelu starih znanaca iz Austro-Ugarske, ali Koler je nastavio da radi neometan, uz svo poverenje federacije, ali i navijača. Tamo ga već posmatraju kao der Nationalheld, narodnog heroja, pošto im je omogućio ponovo da sanjaju, da se ponovo, bez ugriza za jezik, prisećaju Wunderteama.

Možda je jedino što im nedostaje neko poput Sindelara: u sistemu 4-2-3-1 koji forsira, najslabija tačka je sam špic napada, gde je i dalje prvi pik stameni, ali limitirani Mark Janko.

Švajcarac nije Hugo Majsl, jer se Hugo Majsl neće ponovo dogoditi, ali učinio je gotovo jednako čudo kada je Austriju letos smestio na 10. mesto FIFA rang liste, i njegovo umeće i čitanje protivnika, mnogo više od inspiracije Junuzovića ili maestralnog Arnautovića, biće najveća prepreka Muslinovim “orlovima” u utakmici koja možda neće rešiti našu sudbinu, ali će nam pokazati da li smo na pravom putu ili će i kolosek ka majci Rusiji biti mračan, memljiv i iznad svega slep.

A bilo bi, zar ne, tako sjajno kada bi u srpske igrače ušao dug poslednjeg jugoslovenskog Wunderteama, bilo klupskog ili nacionalnog, pa kada bi neko na ivici šesnaesterca obrnuo kapitena Baumgartlingera ili moćnog Alabu, uputio centaršut na koji bi se poklonilo neko naše krilo, sjajni Tadić, recimo, za olakšanje na stadionu, za flešbek pred očima Marsela Kolera, koji bi valjda tako shvatio da će istorija, ovog puta, napokon možda raditi za Srbe.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)