PRELAZZI: Veliki engleski špic

Tu ugroženu vrstu nekada su zvali samo “devetka”. Onda je postala “staromodna devetka”. Bilo ih je svuda po Evropi, ali nekako su se najduže održali na Ostrvu: Englezi nisu umeli da umiru od tehnike niti da klince uče kako da predriblaju petoricu bekova, pa golmana, pa korner-zastavicu, pa debelog navijača iz prvog reda, i tek onda šutnu ka golu, nego su uglavnom vaspitavali momke koji bi čekali loptu sa krila – igrao se pouzdani 4-4-2, levo krilo igra najbolji levak, desno krilo igra najbrži dešnjak, centarhalfovi umeju najviše da skoče i najlakše da polome kosti rivalu, i tu nikakve veće filozofije nema – porvali se sa odbranom, povukli protivnika za kosu ili dres i glavom ili nogom, u padu, smestili loptu iza linije.

Takve stvari su pisale uz odrednicu “engleski špic” u fudbalskoj enciklopediji, i onda lista imena, jedan neatraktivniji, jedan zeznutiji, jedan kulji od drugog: Kris Saton, Tedi Šeringem, Les Ferdinand, Dion Dablin, Toni Koti, Džejms Biti, Endi Džonson, dva Kevina (Filips i Kempbel). I gosti sa istog ili susednog ostrva, Najal Kvin i neprevaziđeni Dankan Ferguson.

A onda je fudbal postao hitriji, okej, i lepši, zavladale su neke brze noge i još brži umovi, neke tiki-take i neki pasovi koji se ne mogu smestiti u bilo kakav koordinatni sistem, od špiceva se sada očekivalo da budu jednako umešni u građenju akcija, pa da se ne vraćaju samo kada je korner, pa da se povlače u sredinu i igraju lažne devetke, lažne desetke, lažne osmice i sve nešto lažno.

Veliki glavonja koji čeka loptu na penaltiku, pokušava da se zagradi i čiji je vrhunac umeća da stane na loptu i da proba da je odloži onižen ortaku iz špica, to je postala kategorija pred izumiranjem, nešto kao pande ili Srbi; takvi su likovi, neka se ne ljuti Olivije Žiru, uglavnom morali da ustuknu i da se spuste koju ligu niže, gde se lakat u meso još ne svira, gde se okrvavljene glave zalepe hanzaplastom i, sine, samo napred, ove tribine pune promrzlih navijača i očekuju da igraš bolje sa potresom mozga nego kad si sav svoj.

Možda bi u nekoj drugoj prilici, kada je MOZZART lista krcata kao Božićna trpeza, bilo nezamislivo da se odvoji koji red za čoveka za kojeg dobar deo publike, pa čak i one posvećene Premijer ligi, nije ni čuo, ali na redu je praznično ludilo – jednom za svagda, ako se nešto računa naš glas, i ako iko ima dovoljno pameti tamo u rukovodstvu Premijer lige: nemojte nam to oduzimati, ni razmišljati o nekoj pauzi, ni pokušavati da na ovaj novogodišnji ritam svalite neuspehe engleskih klubova u Ligi šampiona (razlozi za to su mnogo plići, zaista), to nam je jednako kao Garmišpartenkirhen, kao matorac što kresne kuburu potkraj Bečkog koncerta, kao ruska salata i rasol kojim se leči mamurluk, mada se mamurluk ne može izlečiti, to su nam praznici – a za praznika je sve moguće.

U onim kutijama po kojima je Boksing dej, praznik fudbala, dobio ime, kriju se i neki nepredviđeni darovi.

Skrenite, dakle, pažnju nekad sa najblještavijih reflektora i pratite pomnije šta se događa u Čempionšipu: Njukasl koji je ubedljiv, mada se ništa drugo nije očekivalo, i sa njima u korak Brajton, sa Krisom Hjutonom koji je otišao sa Sent Džejmsa iako nije trebalo da ode, Brajton koji je prošle sezone tragično, na gol-razliku, ostao bez elite, a sada pravi odlučne korake da se ispod galebovih krila smesti makar godina Premijer lige.

A tamo je sporedni lik iz ove priče, uzet tek uzgred kao egzemplar da još makar malo ima nade za “starog engleskog špica” (pa čak ni Aleksandar Mitrović, koji je konstitucijom to, nema mesta u standardnih jedanaest kod Rafe Beniteza!), vreba svoju šansu, još samo jednu priliku da pokaže da je dostojan učestvovanja na velikoj sceni.

On se zove Glen Mari, postiže golove i glavom, i desnom, i levom nogom, ponekad mu se desi da ga zabije sa dvadeset i kusur metara, ali uglavnom su to stare, dobre, uigrane akcije kada neko zafrljači loptu s krila, a ovaj je dohvati svojim dugačkim nogama, i on je jedan od poslednjih Engleza koji znaju da daju golove, a da se od njih ne očekuje da iole znaju da igraju fudbal.

Toliko je redova napisano, i pesama otpevano, o svim velikim igračima. Glen Mari, pune su mu 33 godine, nikada neće biti veliki. Ali će biti opasno uporan u tome da, poput pokeraša kojem je podeljena loša ruka, izblefira svoj put do kakvog-takvog priznanja.

“Znam kakav sam igrač, znam šta govore, da sam taj staromodni engleski špic kakvi se više ne prave. Snažan sam, dobar u vazdušnim duelima, nisam baš obdaren brzinom, ali umem dobro da odigram sa saigračima”, govori Mari. A onda daje životnu filozofiju svih tih “glavonja” koji nam nekada zaista nedsotaju. “Znate li koliko puta su mi govorili 'Brate, ti baš nisi previše dobar.' I mnogi ljudi tu padnu. A ja sam ustajao i tražio jednog čoveka koji će mi reći da u meni ipak ima nečega.”

Momak kojem su govorili da ne zna ništa još u šestoj ligi, zbog čega je otišao ni manje ni više nego u Ameriku, da napreduje na vrelom suncu Severne Karoline, da bi potom ponovo tražio sreću u Barou, Karlajlu, Stokportu, Ročdejlu, mnogo je puta čuo loše kritike.

Navijači generalno ne vole i ne cene ovakve igrače – ne smem ni da pomislim koliko će malo klikova imati ovaj tekst, baš kao što bi i romansirana biografija Diona Dablina završila u bespućima interneta, potisnuta vestima o pevačima koji postaju savetnici predsednika nacionalnih saveza negde u Africi – ali njihova atraktivnost može da bude obrnuto proporcionalna njihovoj korisnosti: ovo je, kroz primer Marija, jedno nostalgično putovanje u doba kada se znalo koja je uloga igrača sa brojem devet na leđima, i šta ćete od njega dobiti.

Ne atrakciju, ne lepotu, ne dribling, ne harizmu.

Samo golove.

I još golova.

Brajton je možda i najprijatnije iznenađenje dosadašnjeg toka Čempionšipa – u utorak i sredu biće odigrano 23. kolo, što znači da smo tačno na polovini – mada je njihovo drugo mesto rezultat studioznog i pametnog ulaganja u poslednjih nekoliko godina, otkako je Gus Pojet došao u klub koji je tada tavorio u donjim lagama Lige jedan, trećeg ranga takmičenja. Sada je tu jedan od najmodernijih stadiona u Engleskoj, koji prima 30.000 ljudi i često je krcat, kao i trening centar prve kategorije.

Glen Mari je bio tu kada je revolucija sa mirisom soli počela. Ali nije ostao da je isprati: prešao je u omraženi Kristal Palas – nikada nećemo pohvatiti koji su sve rivalski klubovi u Engleskoj, i zašto – i tako izazvao gnev navijača, mada će Pojet biti taj koji mu nije ponudio novi ugovor i zbog kojeg će doći do rastanka.

U Palasu ćemo, dok je tim iz Londona još bio u drugom rangu, i čuti za njega, jer je jedne godine dao 30 golova i do pred sam kraj sezone bio visoko plasiran u trci za “Zlatnu kopačku” Evrope. Njegov uzlet nastavio se i u Premijer ligi, i na proleće 2015. dao je sedam golova na 12 mečeva, upisavši se u strelce i protiv Mančester Sitija, Liverpula ili Čelsija.

Nije što su od njega bile jače samo povrede, već što je bila bolja Premijer liga: danas su čak i timovi poput Votforda ili Barnlija počeli da igraju fudbal, umesto da se uzdaju u taktiku koja je svojevremeno Bolton Sema Olardajsa ili Everton Dejvida Mojesa držala stameno iznad vode. U takvom sistemu, za Marija su bile preostale mrvice, a odlazak u Bornmut, gde talentovani Edi Houv forsira brzo oslobađanje od lopte, morao je biti pogrešan potez za sve strane, i Mari se našao na pozajmici na mestu prvobitnog uspeha, u Brajtonu.

Uspeo je da pronađe mirni gat na samom jugu zemlje, i da ionako atraktivni Čempionšip učini za oktavu simpatičnijim, i da ponovo cepa mreže na onaj tek ponekad lep način, ako postoji ružan način za cepanje mreže.

Uz ogradu: nije to fudbal za svakoga, nisu to utakmice ni dueli u kojima bi se davili ni gurmani ni hipsteri ispred televizijskih ekrana i teleteksta.

Ali dok god je igrača kao što je Glen Mari, tvrdoglavih do bola (i obrnuto), treba odvojiti, pa čak i u ovo (prednovogodišnje) doba, kada vam se čini da ništa drugo nije važno sem Premijer lige, treba odvojiti oko i uho i za neka stara vremena, kada su ovi napred samo čekali centaršut i laktali se okolo, pa nije loše samom sebi zaličiti na matorca, ili budalu, ili oboje, ako vam se ikada otme rečenica poput:

“Džejms Biti... E, to je bio napadač!”

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)