PRELAZZI: Uvek budi svoj... Sem ako možeš da budeš Pablo Zabaleta

Kraj jedne ere prošao je tiho, skroz nenametljivo. Ali Pablo Zabaleta mimo terena nikad nije znao da se lakta.

Na njemu već, o, to je druga priča, taj je čovek satkan od krvi, znoja, onog pozamašnog u gaćama, od faulova i žutih kartona u prvih deset minuta; no to je mnogo manje zanimljivo medijima od Murinjovog dosetki, od Vengerovog šmiranja, od skokova i padova Pepa Gvardiole, od Rodžersovih blentarija ili, kad smo već kod njegovih kolega (pardon, rivala, Pablo ima samo rivale), od kompleksa više vrednosti Zlatana Ibrahimovića ili Dijega Koste.

A bio je to, verujte, čak i ako nije udareno na talambase, trenutak koji ne može da ostavi ravnodušnog nikog ko voli engleski fudbal.

Argentinac koji je od ratnika dovedenog za, za današnje prilike, kusur – spekulisalo se, kada je dolazio iz Espanjola, da je reč o sumi manjoj od 7.000.000 funti – postao jedan od najboljih desnih bekova u Premijer ligi, napustio je ove nedelje svoj Mančester Siti i potpisao ugovor sa Vest Hemom Slavena Bilića.

Tako je Siti ostao bez možda i jedinog čoveka koji je klubu davao ljudsko lice u očima podozrivih “posmatrača” ili pristalica drugih timova, što su se s mešavinom straha, zluradosti i gađenja osvrtali na milijarde pristigle na stadion koji će ubrzo dobiti i strano ime.

Mogli ste da mrzite Mančester Siti i sav njihov novopronađeni novac, da ih nazivate skorojevićima i da se sprdate s njihovim pokušajima da postanu “nobles” (posebno u Evropi), ali biste na kraju dana morali da ustanete, da aplaudirate tom ponosnom ratniku i da poželite da i vaša ekipa ima jednog baš takvog.

Onima koji vole da duvaju balone želja će se, eto, ostvariti...

Pablo Zabaleta bio je poslednje pojačanje Mančester Sitija pre nego što je plavičasti deo grada stupio pod okrilje bliskoistočnog novca (došao je doslovno jedan dan pre zaključivanja ugovora o preuzimanju!); poslednji igrač doveden pre nego što se počelo jurišati na sve trofeje, poslednji pre doba prenaduvanih transfera i poslednji oko čijeg se dolaska nije prolamala zaglušujuća galama.

A eto, takav je, ako pitate navijače Sitija – one starije, naravno, one prave, koji se kunu u Uvea Rezlera, Danija Tijata, Alija Bernabiju, Ričarda Dana i ponajviše Georgija Kinkladzea i Šona Goutera, ne ove koji su uskočili u skupoceni vagon i ponašaju se kao da je taj kupe oduvek bio rezervisan samo za njih – ostao i najbolje pojačanje ovog kluba.

Ne samo zbog fudbala, ili najmanje zbog fudbala, pošto on nikada neće biti bek u ravni Filipa Lama ili Danija Alveša – mada su mnogi skupo plaćeni igrači pokušali da ga istisnu sa table u svlačionici, i nisu uspevali; više su njegovom statusu pretile povrede, a diskretni heroj bi pristajao da igra i levog beka i zadnjeg veznog, sve za njegov Mančester; i mada ste od njega uvek mogli da očekujete solidnu partiju, “sedmicu” ili “sedam i po” u izveštajima ostrvskih novinara – već zato što je Zabaleta, na mnogo načina, živeo Mančester. On je bio Mančester Siti, makar se značenje toga promenilo sijaset puta otkako je leta 2008. kročio u grad na severu Engleske.

Koliko smo se samo priča naslušali o velikim igračima koji bi uvenuli na engleskoj kiši! Posebno bi Latinoamerikanci pomislili da su napravili veliku grešku i već pri podizanju prtljaga na aerodromu slali panični SMS svom menadžeru, moleći ga da im što pre nađe neku Italiju ili Španiju i izbavi ih od tmastih, sumornih gradova. I njima bi se tada s tastature otelo da – nije sve u parama.

Ne i Zabaleta. Posle tri meseca u stranoj zemlji čiji jezik nije znao ni da bekne, Pablo je mogao da se sporazumeva i sa autohtonim žiteljima Mančestera, ponajpre jer je neprestano slušao BBC Radio Manchester i gledao dugovečnu sapunicu “Coronation Street”, u kojoj se govori lokalnim naglaskom. Posle šest meseci, mogao je da radi kao prevodilac onima koji će doći uskoro.

Navijači su ga viđali po pabovima, s njima bi igrao snuker i pričao o tome zašto je taj grad veliki i zašto Siti zaslužuje da (opet?) bude značajan klub, i ponajviše zašto treba mrzeti Junajted. Pablo je sve sugestije uvažio, postao je njihov “Zabba”, prometnuo se u vatrenog pristalicu Sitija i gorljivog protivnika komšija: nakon što je pre desetak dana odigrao poslednji meč na svom Etihadu, pitali su ga koja mu je omiljena utakmica u plavom dresu. Ona protiv Junajteda, pobeda u polufinalu kupa, kada je Skols startovao na njega i zaradio crveni karton.

A onda bi tribine oduševio svake subote popodne, iako ga nije krasila ni savršena tehnika, niti bi mogao uvek s uspehom da probije daleko u protivničku teritoriju; nije bio ni prebrz. Ali bila je tu vrhunska anticipacija, a onda sav garnirung: lakat u salo protivnika, klizeći svakome ko bi pomislio da ga pretrči. Nekad bi dobio i kopačku u glavu, ali Pablo bi se samo nasmejao. To je bila žrtva koju je bio spreman da podnese; za fudbal, za Siti, za svoju porodicu.

Zato je Pablo Zabaleta zaslužio mnogo veću pažnju: on je negacija generičkom “plaćeniku” - iako je, paradoksalno, bio u verovatno “najplaćeničkijem” klubu – legionaru koji dolazi da uzme novce i otperja dalje u suton. Pablo je živeo svaku svoju utakmicu i svaki svoj dan, dišući sa tribinama, u simbiozi s njima, simbiozi bez koje ima fudbala, ali nema fudbala kojem se treba diviti.

Naosvajao se medalja i pehara (dva prvenstva i jedan kup sa Sitijem, pa još dva liga kupa, Kup kralja s Espanjolom), ali su mu uvek bili draži aplauzi i pesma koja bi ga nosila. Najvažnija titula bila mu je ona igrača godine po izboru navijača za sezonu 2012. na 2013.
„Pohvale navijača su najbolja stvar na svetu. Meni je to sasvim dovoljno. Ja nikada nisam bio, i nikada neću biti, velika zvezda. Ja samo radim najbolje što mogu. Za tim i za ljude koji nas vole”, govorio je Zabaleta.

Možda je sve to i bilio baš do odrastanja. Kada ga je, još u ranom tinejdžerskom dobu, iz rodnog Aresifesa, dva sata od Buenos Ajresa u pravcu provincije, doveo San Lorenco, taj klub je imao internat u kojem su klinci često, zbog ekonomskog kolapsa u Argentini, odlazili na spavanje gladni. Zabaleta je ćutao, trpeo, shvatajući da će sa krčanjem u crevima trčati brže i više...

A onda se desila tragedija. Kada mu je bilo svega 15 godina, Pablo je ostao bez mame. Bila je zdrava, imala je svega 45 godina, mnogo je volela fudbal, govorio je kada bi smogao snage da priča o njoj, i onda se jednog dana samo srušila, bukvalno pred njim. Zabaleta je nikada nije zaboravio, i ne treba mu velika tetovaža s njenim imenom na grudima pa da se zna da je svaki gol, a posebno svaki start, njoj posvećen.

Skoro dve decenije kasnije, Argentinac još ima šta da kaže, još štošta da dokaže sebi, svojoj zemlji, senima svoje majke.

Povrede i godine su učinile svoje, Zabaleta se možda ni previše zdrav ni s eliksirom mladosti ne bi uklopio u velike planove menadžera Gvardiole, koji će dogodine imati makar jednog novog desnog beka, ako ne i dva – trenutna pozadina, sa rovitim Kompanijem, sa Otamendijem, Stonsom i našim Kolarovim, ne uliva previše poverenja – ali ostaće, svakome ko voli fudbal, Premijer ligu i ko ceni radnike, žal kada njegovo mesto zauzme neko drugi.

Ratovaće on i za Vest Hem, naravno, Pablo ne bi ni mogao drugačije, i samo njegovo prisustvo će od previše mekane Bilićeve momčadi napraviti teži zalogaj od ovog koji je mnoge razočarao tokom minule sezone.

Ali Siti će, neka im je sa srećom i dolazak Bernarda Silve, i još mnogo dolazaka, ostati bez igrača koji im je davao ljudsko lice. Punih devet godina...

O tome šta je “Zabba” značio na Etihadu, uostalom, najbolje je govorio onaj transparent koji je već odavno postao kultni:
„Uvek budi svoj... Sem ako možeš da budeš Pablo Zabaleta. U tom slučaju budi Pablo Zabaleta.”

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta