PRELAZZI: Uomo Ragno

Poslednji put kad smo se sreli pamtiću predugo. Ne tek po utakmici, mada ona jeste bila za tahikardiju – OFK Beograd je na Stadionu Partizana vodio sa 2:0, a onda je Žigić dao gol iz slobodnjaka (ej, iz slobodnjaka!), pa ih je posle dotukao Purović – niti po tome što sam na tribini pokisao toliko da je neka tamna košulja u kojoj sam bio doslovno pustila boju, ah te kišne majske noći kada se nebo nad gradom otvori; pa ni po darovima koje je na kraju dobio sa tribine, neka slika, beše li; niti po majicama koje je odštampao neki diletant i smanjio broj osvojenih kupova, što je već najavilo eru manipulanata i crnoberzijanaca što će vladati klubom; pa ni po kačketu koji nije skidao, tada kada je Valter Zenga još imao malo kose iznad osmeha.

Bio je to rastanak nalik na one kada se dvoje smuvaju na moru – oprostićete mi na tom poređenju, razumite, koža mi je još slana, sa svim mirisima južnog Jadrana – i sve do trenutka na pasoškoj kontroli ili polaska voza sa stanice lažu jedno drugog da će ostati zajedno, da će se javljati, pisati pisma i slati poruke i sresti se na jesen, kad melanholija dokrajči ono malo sećanja na letnje grehove.

Ukratko, znali smo da neće da potraje, da će Talijan prgavog karaktera i bez dlake na jeziku, koji je za godinu dana uspeo da se posvađa sa pola srpskih kolega, a Vladimira Bulatovića i da vaspitno ćušne, posle tog finala kupa otići iz Zvezde i Srbije, uzeti za ruku svoju mladu i bezobraznu suprugu Raluku – rođenu one godine kada je golman debitovao za Inter – i odvesti je na istok, gde su Arapi mahali parama; i možda je ta kiša, provala oblaka, simbolično i najavila biblijski potop koji će zapljusnuti jednu stranu Topčiderskog brda.

Samo što smo se pravili da će sve biti u redu...

Čak i svi koji su bili podozrivi prema trenerskim kvalitetima Valtera Zenge, pominjući da od bivših golmana, jednostavno, ne biva dobar stručnjak (mada bi počivši Rejmond Gutals imao štošta da prigovori, sve sa peharom Lige šampiona u svojoj vaseljenskoj vitrini), morali smo da budemo tužni te prolećne noći.

Zenga je zvanično otišao tek nekoliko dana kasnije, ali je sudbina bila već zapečaćena, usled dukata sa Bliskog istoka i vrcavih, ružnih, nevešto demantovanih kolumni njegove supruge u kojima je Srbiju opisivala kao zemlju u kojoj se ni Borat ne bi snašao; i trener koji je svojom pojavom umeo da unese taj feel-good faktor i da vrati publiku na stadion, jer je Zvezda stvarno igrala fudbal, obećavajući, moderan, dostojan snova o Ligi šampiona i produžetku dominacije u domaćem prvenstvu, otišao je sa slatko-kiselim osmehom na licu, tri podignuta prsta i neodređenim obećanjem da će nam se putevi, možda, ponovo ukrstiti.

Nikada nisu, a verovatno i neće, posebno nakon vesti da je čovek koji je postao prvo igrački, a potom i trenerski globtroter, preuzeo Vulverhempton Vonderers, bivši klub njegovog pulena Nenada Milijaša iz one majske noći, sa zadatkom da jedan od najuglednijih engleskih timova, sa navijačima koji fudbal vole i razumeju mnogo više od trenutno popularnijih naziva, vrati u Premijer ligu.

Da li bi sve bilo drugačije da Uomo Ragno, kako su ga prozvali još dok je suvereno čuvao mrežu svog voljenog kluba i svoje reprezentacije (ta se crtana serija na italijanskom, za nas koji smo je gledali na Rai Uno, zvala “L'Uomo ragno e i suoi fantastici amici”), Spajdermen dakle, ostao u Beogradu?

Crvena zvezda mogla je da bude prava odskočna daska Valteru Zengi, samo da je zagazio u kvalifikacije za narednu Ligu šampiona – teško bi se i s njim pobedila poslednja velika generacija Milana, ali ako je neko umeo da igra protiv Rosonera, i ako bi neko u toj utakmici video još više od igre, bio je to najveći golman u istoriji Intera, dečak koji je sanjao da ispred njega budu četvorica Nerazura, da im on komanduje, još otkako je prvi put stao među stative – a ovako, ostao je žal, ostale su sumnje u njegovu lojalnost i u dobre namere njegove familije, te hiljadu pitanja o onome šta je moglo da se desi, a nije, pitanja koji su sastavni deo fudbala, posebno kada ste pristalica klubova čije su potonje godine, pa i decenije, bile ispunjene sivim tonovima.

U defileu stručnjaka i “stručnjaka” koji su vodili Zvezdu u 21. veku, Valter Zenga izdvaja se po tome što se njegova ličnost savršeno uklopila u novu realnost kluba, mnogo više od onih koji su došli pre i posle njega, s posebnim akcentom na Zemana ili Sa Pinta. (Iznad svih poređenja je, naravno, Robert Prosinečki, koji jeste Zvezda, i zauvek će ostati, bez obzira što je, iz ljubavi, dozvolio da ga potroše i upotrebe.)

Baš kao što se nekadašnji plejboj, koji je pokušavao da spere sa sebe miris serijskog preljubnika i problematičnog tipa – sa jednom drugom Ralukom, bivšom teniskom igračicom Sandu, uhapšen je jedne noći u Bukureštu sa paketićem kokaina ispod njihove stolice i još jednim paketićem na stolu, ali su pušteni narednog jutra na intervenciju svemoćnog Ralukinog oca, Mirčee Sandua, neke vrste amalgama Zdravka Mamića, Tomislava Karadžića i Vita Korleonea – tražio na početku trećeg braka i, važnije, prave trenerske karijere, tako je i Zvezda morala da se suočava sa novom realnošću. U evropskim, a ubrzo i u srpskim okvirima.

Zenga je došao do duple krune, ali je ostao nedorečen, i tek će godinama kasnije, kada ga novinari iz Srbije budu zvali povodom neproverene informacije da je jedan od kandidata za nimalo užarenu, već sasvim neuglednu, klupu naše reprezentacije, priznati da se pokajao što je tada napustio Beograd i otišao, u papučama, da udovoljava Ralukinim prohtevima.

A pre svega toga, pre našeg poslednjeg susreta na ogradi kod severne tribine, kada smo još bili mladi i verovali u čuda, pre Vulverhemptona koji ima velika očekivanja od Čoveka-Pauka i pre njegovih poluuspešnih epizoda u domovini sa Katanijom i sa Palermom, Zenga je bio gotovo mitsko biće, prvi veliki golman za kojeg smo čuli i na kojeg smo se ložili, dečaci rođeni u prvoj polovini osamdesetih.

Tek kasnije ćemo saznati da je bio i pravi predstavnik i potpuni negator škole italijanskih portijerea, i da je bio toliko blizu, i jednu pogrešnu procenu na centaršut u polufinalu u Napulju protiv Argentine daleko od titule svetskog prvaka.

Uomo Ragno će docnije s ljutnjom pričati da je pogrešio možda i zato što je veći deo San Paola navijao za “svog” Maradonu, a ne za “tuđe” Italijane, da je zato slabo procenio parabolu i zaplivao u prazno, dozvolivši Klaudiju Kaniđi da izjednači i da polako povede Argentince do finala. Ostao je žal, ali je ostao i rekord po broju minuta koliko je uspeo da drži začaranom liniju između stativa na Mundijalima, rekord koji ni dan-danas neće biti nadmašen: 518 minuta, više od 31.000 sekundi, osam i po sati...

“Naravno da je to uticalo na nas”, pričao je Zenga. “U Rimu (na Olimpiku, gde je golom Skilaćija domaćin srušio hrabre Irce Džeka Čarltona) nije bilo važno ko navija za Romu, ko za Lacio, ko za Inter ili Juve. Svi su stali iza nas. A onda dođemo u Napulj, Maradona kaže nekoliko rečenica, i atmosfera se skroz promeni...”

Bio je drugačiji od svojih slavnih prethodnika i po tome što je bio veliki atleta, a ne samo tehničar, što je upravljao odbranom bolje nego što bi to radio njegov allenatore, i što mu nije bilo dovoljno samo da odbrani, već je morao da odbrani onako da čitav stadion ustane i aplaudira mu. Neki bi rekli da je bio isti van terena i na njemu: bogati, razmaženi, zgodni ekstrovert koji je uvek izgledao kao da se odlično zabavlja, ne dozvolivši da mu zezanje pre meča poremeti koncentraciju, ne zaboravljajući da je pobeda najvažnija, po svaku cenu.

Pa i da, kako je to jednom kazao Bepe Bergomi, čovek koji je igrao s njim i u Interu i u azurnom timu, “rukama zadavi odbrambenog igrača svaki put kada bismo primili gol”.

Moderna verzija Albertozija, govorili su komentatori, mada mi nismo imali pojma o kome to pričaju.

Valjda je i zato, jedino više od recki iznad uzglavlja kreveta, u kojem su se smenjivale najlepše žene italijanskih televizijskih kanala i modnih pisti, imao sačuvanih “krompira” i čudesnih parada, tokom kojih bi izgledalo da je mnogo viši od za tadašnje golmane pomalo skromnih 188 centimetara.

Za dvanaest godina u Interu, Zenga je osvojio i skudeto i dva Kupa UEFA, bio je proglašen za najboljeg igrača Serije A 1987. – da, nije greška, u onoj sezoni kada je Maradonin Napoli osvojio titulu, a poredak na listi strelaca glasio Virdis, Vijali, Altobeli – i presudno uticao na generaciju koja je shvatila da golmanski posao može da bude i ludo zanimljiv, ako ga obavljate i živite kao što ga je obavljao i živeo Valter Zenga.

Prve prave trenerske korake Spajdermen je napravio u Rumuniji, gde je doveo Steauu do titule i stigao do osmine finala Kupa UEFA, potukavši usput i Valensiju, a potom se, u maniru Miodraga Belodedića, obreo s ove strane Gvozdenih vrata i podario nam jednu sezonu, krunisanu pravom izmenom (Purović umesto Jankovića) na toj majskoj kiši na Stadionu Partizana. Kasnije će biti i Al Nasr, i Katanija, i Palermo gde je skoro morao da ukrsti pesnice sa čuvenim Zamparinijem, i biće svega, samo ne više titula...

Leto, znamo, dođe i prođe, i s njim i romanse, Zenga i Zvezda su danas ponovo dva sveta, ali kao što svakome ko je doživeo avanturu ponešto zatitra svakog avgusta, pitajući se gde je ona, zaboga, sada, tako bi i pred Zvezdin meč sezone sa Ludogorecom i pred Valterov ispit karijere u Vulvsima bilo dobro da se uzajamno sete i da uzmu ono najbolje jedni od drugih.

Da, recimo, Kahriman začara mrežu kao što je to umeo da uradi Uomo Ragno (ili njegov učenik Vladimir Stojković), da se s pravom prodere i zapreti izvlačenjem ušiju onoj nepostojanoj odbrani, samo da se prođu ti Bugari, ili da se odigra lepo kao što je to umela Zengina Zvezda; a tamo u Engleskoj, da naporni, čudni Čempionšip padne Spajdermenu u šake dominantno kao što su to uspeli Superliga i Kup Srbije pre ravno jedne decenije.

Neka mu to bude preporuka za posao o kojem mašta, na klupi stadiona Đuzepe Meaca, pa neka Zvezda najzad napravi korak za koji je, možda, bila spremna i s njim, leta 2006.

Piše: Marko Prelević, urednih magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: MN Press, Action Images.