PRELAZZI: Treći dolazak Milana Baroša (VIDEO)
Vreme čitanja: 5min | uto. 11.11.14. | 14:26
Laž je bila da je Milan Baroš najtalentovaniji napadač Evrope, laž je bila da je „isti Maradona, samo iz Ostrave“, laž je bila da novopečenog Madriđanina Majkla Ovena u prvoj sezoni Rafaela Beniteza, nakon što se povredio Đibril Sise, može da zameni baš taj dečko...
Ako su najbolja dva poteza u jednom klubu jednog napadača bili: 1) kada se izmakao da ga lopta ne pogodi, i 2) kada je dodao petom saigraču nad kojim je potom sviran penal, moglo bi se pomisliti da to i nije bila neka karijera. Ili makar ne u dotičnom klubu.
On je Milan Baroš, češki špic koji je od ovog meseca, nakon strahotne – i ne prve – povrede ukrštenih ligamenata ponovo pristupio svom matičnom klubu, Banjiku iz Ostrave, u kojem je i ponikao, a njegov fudbalski put, čiji je zenit prošao, može da vas zavara. Kao što je ta noć u Istanbulu uspela da zavara sve koji su sumnjali u njega.
Izabrane vesti
Džerard je već glavom trznuo, sećate se, za 1:3 protiv moćnog Milana, kada je lopta došla do Vladimira Šmicera. Česi su se u sekundi razumeli, Vlad je opalio po fudbalu i on je dobio čudan efe, lelujao je sve do Milana Baroša, ovaj je uvukao stomak koliko je mogao, Dida je bio markiran i čak ni skok dostojan najboljeg golmana sveta u tom trenutku, nije mogao da dostigne loptu.
Koji minut kasnije, lopta dolazi do Baroša i on daje savršenu štiklu za zahuktalog Džerarda, Gatuzo ga ruši, mada je pitanje da li bi u nekoj drugoj, manje ludoj, manje neverovatnoj utakmici sudija tako lako pokazao na penal, i nedugo potom Alonso je na zemlji, i Baroš preko njega, i 3:3 je, i sve je okrenuto naglavačke...
Bila je to noć u kojoj su navijači Liverpula oprostili Čehu sve frustracije i sve laži koje su se godinama taložile: laž je bila da je Milan Baroš najtalentovaniji napadač Evrope, laž je bila da je „isti Maradona, samo iz Ostrave“ (neki su išli toliko daleko da su umeli da tvrde da je prljava, radnička, rudnička Ostrava, neka mešavina Bora, Majdanpeka i Niša, u stvari, češka favela i da je samo tu mogao da ponikne jedan takav fudbaler), laž je bila da novopečenog Madriđanina Majkla Ovena u prvoj sezoni Rafaela Beniteza, nakon što se povredio Đibril Sise, može da zameni baš taj dečko...
Najbolji strelac čudesne češke ekipe sa Evropskog prvenstva 2004, kada je po šarenim stadionima plesao Marek Hajnc, a on rešetao mreže kao od šale, vratio se iz Portugalije sa zadatkom da dokaže sebi i drugima da ga nije pola Evrope uzalud jurilo kada mu je bilo svega dvadeset godina i da je igrač za velika dela.
Nije bio, u najkraćem, ali daleko od toga da je bio toliko tragično loš.
Da, taj je meč u Istanbul izbrisao sve one trenutke kada je „Meeee-Laaan“, kako ga je urlikom dozivao Kop, izgledao potpuno pogubljeno: njegov karakteristični prodor sitnog koraka izazivao bi promptnu nervozu kod svakog navijača.
Jer Milan bi sagnuo glavu i ne bi ni video beka koji mu lagano skida loptu s noge (to „digni glavu“ je lekcija koju čak i srpski napadači kudikamo uspešno mogu da savladaju, no njemu nikada nije polazilo za rukom ni vratom), Milan bi se zatrčao u jednom pravcu poput leminga i odbio bi se tek od reklame, Milan bi izgledao kao da će se svakog trenutka spotaći o travu ili liniju i Enfild bi škrgutao zubima i naglas se pitao: je li ovo onaj isti momak s Evropskog prvenstva, je li ovo onaj dečko za kojeg je Ulije potrošio 3.200.0000 funti i strpljivo ga čekao da dobije radnu dozvolu, hoće li Liverpul ikada, posle zlatnog doba Faulera, ponovo dobiti pravog špica (hoće tek kada iz Španije stigne Tores, no to je već jedna druga i duga priča)...?
Kombinacija loše sreće, krhkih kolena i cevanica i urođene nekonzistentnosti napravila je od Milana Baroša još jednog od onih fudbalera koji su „okej“, ali ne i „sjajni“. Koji briljiraju kada im je samopouzdanje na vrhuncu (ta sjajna Češka 2004. i jesen iste godine u dresu Liverpula, uz het-trik Kristal Palasu i borbu rame-uz-rame s Anrijem za prvo mesto na listi strelaca), kada se sve zvezde poklope i kada im protivnici dozvole da svojom energijom diktiraju tempo meča, ili kada su okruženi još slabijima od sebe (to će se videti u Turskoj, u kojoj će Baroš biti redovno odličan – u dresu Galatasaraja postizao je u proseku gol na svakoj drugoj utakmici, što je mnogo više od njegove dotadašnje statistike), ali ne dovoljno često.
Izgledao je zato tokom igranja u Engleskoj kao automobil s fabričkom greškom u dovodu goriva: ako „povuče“ kako treba, sve dok ne ugasite motor on će pristojno raditi, ako mu ne krene na početku, štucaće i mučiće se dok, frustrirani, ne počnete da lupate glavu o volan i kunete onoga koji vam je prodao tu krntiju...
Posle odiseje u Aston Vili i Lionu, Milan Baroš je našao mesto pod suncem na Bosforu – baš tamo gde je pronašao i svoje iskupljenje maja 2005 – ali se nesreća opet pojavila.
Ovog leta bio je bez ugovora i spekulisalo se da će drugi najbolji strelac u istoriji češkog nacionalnog tima (broj jedan je, naravno, neprikosnoveni Jan Koler) otići u penziju sa svega 32 godine. No crnomanjasti Čeh, pomalo poganog jezika – nedavno je izazvao pravu pomamu u Turskoj, kada je nazvao Fatiha Terima diletantom od kojeg niko ništa ne može da nauči – još ima ljubavi prema igri i prema svom klubu.
Njegov treći dolazak u Banjik, nakon što je u prvom navratu tu napravio sebi ime, a u drugom spasao plavo-bele s Bazalija od ispadanja, označio je i početak uspona na tabeli Banjika, tog zanemarenog kluba iz industrijskog, ubogog trećeg češkog grada.
To je i testament njegovoj upornosti, ali i još jedan prilog tezi da su ga mnogi, pa i navijači Liverpula, slabo razumeli. Jer, na kraju, kada čak i oni koji su žmurili od muke kada se Čeh poput kamikaze zaleti napred, pred zatvorenim očima mogu da vide onu petu za Džerarda ili onaj uporni trk u polufinalu Lige šampiona iste godine, kada ga sunarodnik Petr ruši, a Luis Garsija ubacuje loptu preko linije za kartu za Istanbul, za nebo, za večnost.
(Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta)