PRELAZZI: Teri Bučer - kasapnica „Kod srećne ruke“

Ima tih snimaka i fotografija koje potpuno personifikuju fudbal. Onih koje zaista govore više od hiljadu reči i navijačkih pesama. U samo jednom kadru vidiš strast, ljubav, patnju, bol i lepotu i okrutnost igre.

Nekima je to Zizu koji nabada Materacija, nekima Zoran Mirković koji nimalo nežno šašolji Roberta Jarnija tamo gde nijedan muškarac ne treba da dira drugog muškarca, neki će zauvek doživljavati ono „Mihajlović u sredinu...“ kao dan kada su se ponovo rodili... Pa svi oni driblinzi, slalomi, golovi sa 20, 30, 40 metara, sve golmanske parade i „panenke“...

No svima kojima fudbal nije samo velika lepota, slatka prevara i prekrasni lob, svima koji su se u igru zaljubili jer je bespoštedna, gladijatorska, ponekad prljava ali uvek muška, svima njima dovoljno je samo jedno septembarsko veče u Stokholmu i slika jednog čoveka. Kapitena kakvih je i pre i posle njega bilo isuviše malo.

Engleskoj je u pretposlednjem kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Italiji bio neophodan barem bod protiv jakih Šveđana. Poljaci su im disali za vratom, a Englezi su pritom bili prezreni i nevoljeni zbog Brisela i Hilsbora. Tim koji je sa sobom svuda vukao bataljon ludaka sa Ostrva imao je, doduše, Gazu, Vodla i Linekera – a ta su trojica baš znala fudbal – no ne bi izvukli živu glavu sa stare Rasunde da nije bilo momka sa brojem šest na leđima i trakom oko ruke.

Teri Bučer.

Ni dvadesetak minuta od početka, Bučer se glavom snažno sudara na centru, dok je pokušavao da dohvati loptu, sa nekim Šveđaninom. Rana je gadna, krvari kao da mu je prerezana arterija, ali selektor Bobi Robson zna da boljeg od Bučera nema. Makar ne kada se ide u rat iz kojeg možeš da se vratiš samo na štitu. Tu, uz aut-liniju, fizioterapeut pokušava da zakrpi Bučera – vadi iglu i konac i na brzinu provlači nekoliko kopči. Preko toga stavlja zavoj, u nekoliko slojeva, i kapiten se vraća u igru.

Neki drugi fudbaler bi se sačuvao, tražio izmenu, prestao da uporno udara loptu čelom. Ne i Teri Bučer. Šveđani nadiru, iz minuta u minut, sevaju centaršutevi, kako u peščanom fudbalskom satu ostaje sve manje zrna tako kreću duge lopte, a tamo u sredini kao svetionik stoji Teri Bučer, s čalmom oko glave, i uporno odbija svaki napad.

Već iza poluvremena, njegov zavoj se raspada. Još nekoliko lopti na glavu, i kopče popuštaju. Beli engleski dres postaje gotovo potpuno crven. Krv se meša sa znojem, znoj se pretvara u krv, u jednom trenutku lice engleskog kapitena je potpuno izobličeno od bola, ali Bučer zna da je iza njega Piter Šilton, takođe povređen i na ivici grčeva, i da ne sme da ostavi na cedilu ni svog golmana ni svoju naciju.

Ne sme utoliko pre što očajnički želi da se vrati na Svetsko prvenstvo i izbriše bolne rane koje mu je naneo Dijego Armando Maradona.

Dijego i on imaju šta da rasprave.

Seća se Bučer i u toj stokholmskoj noći kako je Stiv Hodž vrelog popodneva na Stadionu Asteka nespretno pokušao da ispuca loptu, pa je ona sela na Maradoninu ruku za najciničniji, najneverovatniji gol u istoriji fudbala. Dotad ga je dobro čuvao, čitavo prvo poluvreme, i ta varalica je dobrom momku slučajno rođenom u Singapuru slomila srce. Seća se i da su 20 minuta po završetku meča sedeli, Dijego i on, i čekali da daju urin na analizu za doping, i da ga je pitao „Ruka ili glava“, i da je Maradona, taj besprizorni genijalac, samo pokazao prstom na svoje čelo.

No drugi je argument još bolniji. Onaj Maradonin magnum opus u istom četvrtfinalu, gol skuplji od veka, imao je i svog anti-heroja. U tih deset sekundi Argentinac je postao veći od sebe samog i od života, a Teri Bučer predmet sprdnje i poruga koje će ga pratiti još dugo godina, posebno nakon što stigne u Škotsku, gde će svaki njegov kontakt s loptom pratiti ironični aplauz protivničkih navijača i povici „Argentina, Argentina“.

Maradona dobija loptu i perifernim vidom spoznaje da je leva strana engleske odbrane nezaštićena, pa vuče napred. Teri Bučer oseća opasnost poput najboljeg psa čuvara i kreće gaučosu u susret. No Maradona zna da je Bučer okoreli levak i zato ga izbacuje naglim pokretom, Bučer, čini se, odlazi po meksičku tortilju dok Dijego nastavlja svoj besmrtni pohod, prevarivši i Fenvika i Šiltona, ali odnekud se ponovo pojavljuje taj neumorni broj 6, baca se s obe noge, no milisekund pre nego što će stići, Maradona upućuje loptu u golu, dok se komentator Viktor Hugo Morales guši u povicima „Genije, genije, genije...“

Dva puta je Maradona prevario Bučera. Dva puta ga je napravio smešnim. I Teri u Stokholmu zna da ne sme da poklekne, ako želi ponovo da se suoči sa svojim najvećim neprijateljem.

Bilo je to, kažemo, neko drugo vreme. Danas su fudbaleri zaštićeni kao beli medvedi, danas se živi u strahu od zaraznih bolesti, danas bi posle samo jedne kapi krvi druškan morao napolje, ma koliko da je kapiten. No ta fotografija podseća nas na fudbal kakav je nekad bio.

Kao što u sjajnom romanu Gorana Petrovića „Sitničarnica Kod srećne ruke“ postoji jedno mesto u kojem živi prošlost, tako i u fudbalu postoji „Kasapnica kod Terija Bučera“ – ako ikada zaboravite zašto ste se zaljubili u tu igru i osetite težak damar nostalgije, pogledajte fotografiju krvavog Terija Bučera i nasmešite mu se.

Ali nije ovo samo nostalgična priča. Godina je 2014, prošle su dve i po decenije od Stokholma i te fotografije, i zar može čoveku koji je doživeo Maradonu da se dogodi još gori dan?

Može, izgleda, ako se zovete Teri Bučer. Posle katastrofalne sezone, njegov Hibernijan – čiji je menadžer postao nakon nekoliko sjajnih godina u Invernesu – ispao je iz lige u baražu, na penale od Hamiltona, i to uprkos pobedi od 2:0 u prvom meču u gostima.

Hibsi su tako ostavili glavni grad Škotske bez predstavnika u eliti, i neće se tako lako vratiti dogodine: sem rivala Hartsa, u Prvoj diviziji će se od jeseni pojaviti i Rendžers, a tek oni imaju kome da se dokažu.

Bučer je izviždan na kraju dana koji je nazvao najtežim u životu, navijači su se okupili i posle meča i vređali i njega i njegov tim, i sve je, kako je rekao, izgledalo kao teška saobraćajna nesreća koju možete da vidite, ali ne možete da izbegnete.

No onda se Teri setio Stokholma i odlučio da ne odustane. Poslednje vesti iz Edinburga kažu da neće podneti ostavku, i da će pokušati da vrati Hibernijan u elitu. Izgledaće to, možda, baš kao ona noć u kojoj je fudbal ličio na klanicu, a on na Leonidu. Ali od čoveka koji je izjavio da će, ako ga ikada ponovo sretne, nalupati Maradoni šamare zbog onog Meksika, ništa drugo i ne možete da očekujete.

Sem da, zarad starog dobrog muškog fudbala i svih koji smo voleli baš takvu igru, ostane zauvek prisutan.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)