PRELAZZI: Sve pobede Đanluke Vijalija

Nije čudo što je Đanluka Vijali pobedio rak. Toliko nije čudo da skoro i nije vest. Ako to zlo nastaje tako što se ćelija promeni, zar nije logično da ga nadmudri čovek koji je bio sposoban toliko da se menja, a da onda menja i sve(t) oko sebe?

Nekadašnji ubitačni špic – voleo je Kremoneze, a voleo je i Inter, to će priznati tek kada okonča karijeru – borio se godinu dana sa tumorom, osam meseci hemioterapije i još šest sedmica radioterapije ostavile su traga.

Tek sad, kaže, vraća svoju postfudbalsku kilažu, iako je dugo, čak i od porodice, tajio ko mu je taj protivnik, teži od svakog beka iz Serije A devedesetih, a bili su to najbolji bekovi na svetu.

Vijali je uvek bio promena, ili njen vesnik ili njen maneken, i sigurno znate, svi znaju tu priču o tome kako je dečak iz Kremone postao „devetka“ u zvezdanoj generaciji Sampdorije. Kasnije će nabaciti onu ćelu i koji kilogram više; u Sampu je, kod Boškova, čoveka kojeg je voleo više nego svog oca, njegovu Jelenu skoro koliko svoju majku (pa dobro, ipak je Italijan), imao kovrdže i spuštene štucne. A onda će biti i članom onog neverovatnog kvarteta sa Bađom, Ravanelijem i Del Pjerom u Juventusu, gde će konačno dodirnuti klempavi trofej.

I tada se prvi put promenio, ne samo zbog frizure; valjda je Lipi posle imao ono o Mikelanđelu koji je toliko dobar vajar, a onda uzima u ruke kist i mala Sikstinsku kapelu, sve viseći o užadima; eto, to su bili Vijali u Doriji i Vijali u Torinu.

Neka nas ispravi pedantniji statističar, ali tad je važilo da je Vijali postao jedini napadač u istoriji koji je imao sva tri evropska trofeja iznad svog kamina, i jedini koji je izgubio još po jedno finale u svim tim takmičenjima; ako je to bilo istina tada, sa upokojenjem Kupa pobednika kupova moralo bi da važi i danas.

Možda je i jedini napadač koji je napisao dve knjige, što uz komentarisanje utakmica i intervjue kakve daje retko koji fudbaler svedoči da je njegova inteligencija na terenu bila samo odraz njegove pameti u „pravom životu“...

Nikad, da joj se vratimo nakratko, legenda o njegovoj Đenovi neće postati dosadna, sve i da insistiramo na onom porazu na Vembliju koji je srušio jedan san, i možda od Barse napravio ovo što je Barsa sada, taman koliko je od Sampa napravio ovo što je Samp sada (uz prebrzu smrt ktitora i dobrotvora Paola Mantovanija) baš kao što se nikada nećemo zasititi priča o Seriji A na njenom vrhuncu.

Bilo bi tu, u skaski o vremenu kada je Đanluka Vijali igrao svoj ponajbolji fudbal, sigurno crtica o njegovom ortaku, ma bratu blizancu Robertu Manćiniju, i o tome koliko ga je bolelo kad ga je Mantovani, suočen sa debelim minusom, morao prodati za svetski rekord koji će nadmašiti Milan sa Lentinijem, bilo bi priča o Trapatoniju, jurnjavi za moćnim Milanom, o nerazumevanju koje je otvoreno gajio sa Arigom Sakijem...

I mnogo, mnogo golova, iz svih pozicija, sa svih strana; Vijali nije bio tek zver na kakve možete pomisliti kad vam neko opisuje napadača sposobnog da probija najtvrđe bedeme Kalča, iako je bilo u njemu malo milosrđa ka golmanima. Bio je spontan, ali vredan; instinktivan, ali kad treba hladan kao voda u Ligurijskom moru u decembru; žedan golova ali ujedno omiljeni saigrač i asistent.

Bilo bi, kažemo, mnogo lako pričati samo o (njegovoj) Seriji A, čak i ako se u Juventusu nije uvek provodio onako dobro kao na Marasiju, ali u zapećak bi onda pala ona epizoda u kojoj Vijali menja ceo jedan svet, zbog koje Premijer liga i danas mora da mu ljubi krampone i želi dobro zdravlje...

Kad mu je istekao ugovor leta 1996, nedugo posle pobede nad Ajaksom i finalu Lige šampiona, što će najzad zatomiti staru ranu zvanu Ronald Kuman, Đanluka Vijali se obreo na Stamford bridžu, London, Engleska, na poziv prijatelja Ruda Gulita.

Bio je to kulturni šok, ali ne za Vijalija, taj se prilagođava, jasno je to, svemu na svetu, pa čak i grdnim dijagnozama, dok ne smisli kako da savlada još jednu prepreku.

Kulturni šok za Englesku, koja je odjednom imala Mardokov novac da dovede najbolje fudbalere na svetu, ali nije znala šta da radi sa njima.

Premijer liga i dalje je bila siromašna tehnikom i duhom, zakopčana za topli vetar koji je dolazio s juga, tereni još blatnjavi, taman za glavomet i dugačke pasove, jer šta ko tu ima da dribla, da se švrćka, da ulepšava taj sport koji mora da bude malo grub jer ga, pobogu, igraju „pravi muškarci“.

„Stranac“ u transfer-prozoru (i oni su trajali do marta) tada je i dalje značilo „Škotlanđanin, ali baba mu je Engleskinja“, eto toliko autarhično je bilo Ostrvo sredinom devedesetih...

A onda se pojavio Vijali i taj Čelsi, na čelu prvobitne „Italijanske invazije” što će promeniti zauvek i na veliku sreću engleski fudbal i ligu, Čelsi koji je igrao kao da su i Evropa i budućnost već stigli.

Uprkos tome što je s njim, Zolom i Di Mateom svlačionicu delio jedan Denis Vajs...

Putevima Vijalija i drugara iz Čelsija, u tih nekoliko meseci i godina preko Lamanša će u platinastim avionima stići i Fabricio Ravaneli, Benito Karbone, Paolo di Kanio, čak i Nikola Berti, za kojeg su samo saigrači mislili da je najbolji igrač koji je do Ronalda terao lopte na „Đuzepe Meaci“; kada su se otvorila široka vrata sa ukusom mora, lazanja i dolče vite, bilo je lako namamiti i ostale strance, i počela je da se rađa velika Premijer liga.

Đanluka Vijali imao je 32 godine kada je došao u London, ali bio je prvak Evrope i njegovo fudbalsko umeće nije se dovodilo u pitanje; ipak, ono što je bilo važnije za celokupan doživljaj prvenstva i cirkusa koji će uslediti bio je njegov imidž.

Stidljivo su se, više zbog ekscesa nego zbog izgleda, pojavili „Spice Boys“ kako su zvali igrače Liverpula, a i mladi Dejvid Bekam je tek počeo da se modira; daleko je to od predizajniranih fudbalera sa tetovažama i turbo-frizurama današnjice.

Vijali je, pak, bio jedinica mode i stila. U jednoj anketi nekog britanskog časopisa, seća se toga prijatelj redakcije i veliki Čelsijevac Branko Rosić, izabran je za drugog najbolje obučenog čoveka u Ujedinjenom Kraljevstvu, iza Pola Velera, rokera kojem je, kao zaštitnom licu prestižnih brendova poput „Fred Peri“ i „Pol Šerman“ titula bila zagarantovana, kao Juventusu u nekim drugim godinama u Seriji A.

U godinama koje će uslediti, kada Vijali nasledi Gulita na čudnoj poziciji menadžera-igrača, što se i dalje održava samo u nižim engleskim ligama, jedna kamera bi bila zadužena samo da hvata trenutak u kojem će Đanluka skinuti trenerku i sam sebe ubaciti u igru. (Ali, kao nikakav egocentrik, Italijan nije to radio po svaku cenu, i često bi ostajao uz teren ako bi procenio da neki njegov pulen može bolje da doprinese.)

U prvoj sezoni kao igrač, Vijali je osvojio FA kup – u finalu je potučen Ravanelijev Midlzbro; koliko je samo to daleko bilo od Rima i od trofeja Lige šampiona, gde Vijali nosi kapitensku traku, a Ravaneli daje gol za Juventus protiv Ajaksa, iako je prošlo samo godinu dana! – u drugoj će, na samom početku, uvaliti četiri gola Barnsliju, a onda će Ken Bejts poželeti da zadrži instituciju „player-manager“ i Gulita će naslediti baš Vijali.

Sa njim i na terenu i na klupi, Vijali će u finalu Kupa pobednika kupova nadmudriti čoveka za kojeg ćemo čuti tek u narednim godinama, trenera Štutgarta Joahima Leva, a u Superkupu i Gusa Hidinka za trijumf nad Realom.

Njegov Mister Vuja, kod kojeg je jeo najbolje kolače i od koga je učio sve o fudbalu, bio je najponosniji na njega...

Prava je šteta, zapravo, kada se osvrnete na to kako je delovao Vijalijev Čelsi, što je Đanluka batalio ovu profesiju, jer ko zna šta bi bio danas; kad je dobio otkaz, okušao se kratko i u drugoligaškom Votfordu na poziv Eltona Džona, ali potom je okačio i trenerku o klin.

Želeo je, valjda, da izbegne stresove i sačuva zdravlje; nije mu uspelo, i možda je zato sebe krivio za ono što će se desiti njegovom telu i njegovom organizmu. A onda i krio, kao da je to neka sramota...

Na kraju je, a to tako obično bude kada Đanluka Vijali nešto naumi, pobedio.

To nije toliko čudo, ma skoro da nije vest; čudo je bilo ono kad je sa Sampom uzeo titulu, pa kada je bio prvak Evrope sa Juventusom, pa onda kad je svojim potezima i svojim imidžom promenio (nabolje!) celu jednu zemlju i ceo jedan sport.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta