PRELAZZI: Smederevo i doživotna karta

Dok su mediji prežvakavali nove optužbe oko fantomskih ili ukradenih miliona iz Zvezdine kase, dok je predsednik Partizana ponovo svratio u pritvor, koji mu izgleda dođe kao neka vikendica, dok se pravila računica o tome koliko koštaju kursevi engleskog jezika, a koliko piće na splavu s devojkom, još jedan srpski fudbalski klub preselio se na fudbalski ahiret.

FK Smederevo, nekadašnji Sartid - zašto su, uopšte, ikada menjali to sjajno predratno ime, koje je podsećalo na romantično doba kada su boje ovog kluba zajedno branili srpski rudari i inženjeri pristigli iz Mađarske, Nemačke, Austrije? - ugašeno je zbog duga koji nisu mogli da pokriju gradska vlast, a ni nekadašnji sponzor, čuvena smederevska Železara.

Ne, nisu razlozi bili samo fudbalski. Smederevo je samo delilo sudbinu grada na Dunavu, u kojem je u poslednjoj deceniji, otkako je Marko Pantelić onom golčinom doneo trofej pobednika Kupa Srbije i Crne Gore, protiv svoje Zvezde, netragom nestalo više od deset hiljada radnih mesta.

Železara, žila kucavica čitavog kraja, ugasila je svoju visoku peć nakon što su američki kauboji negde našli bolji i tvrđi čelik i odjezdili u suton poput Taličnog Toma, sve grickajući slamčicu ispijene koka-kole, i ostala je u napregnutom iščekivanju neke nove privatizacije. Za dinar, dva, ili pet, o tome ćemo se već dogovoriti sa zainteresovanim stranama...

Ali bilo to vezano s državom ili ne, poenta je da jedan fudbalski centar nepovratno ugašen - čak i ako će izvesni FK Seljak promeniti ime u Semendrija 1924, u pomalo italijanskom pokušaju da se istorija otme i napiše ponovo, to više neće biti isto - i da je Smederevo krenulo putem kojim su ranije otišli Kula, Bečej, Proleter iz Zrenjanina...

Nije bilo malo onih koji su, sem u katastrofalnu ekonomsku situaciju, uprli prst u "beogradske blizance". Dugovi Smedereva (još) nisu iznešeni na videlo, ali možemo sa sigurnošću pretpostaviti da oni ne predstavljaju ni promil sume koja, iz ovih ili onih razloga, nedostaje u kasi Zvezde i Partizana.

Okej, svi takvi komentatori su u pravu, ali su suštastveno izmislili toplu vodu: papa je katolik, medvedi vrše nuždu u šumi, patke s jednom nogom plivaju u krug, a Zvezda i Partizan su i finansijski i moralno bankrotirali, licemeri koji se uz pomoć države održavaju na površini zarad socijalnog, sportskog i svakog drugog mira u ovoj našoj kući na promaji.

Ili, kako bi rekao Homer Simpson - d'oh!

Eno i vrhunca cinizma: samo dan nakon gašenja Smedereva, Zvezda je saopštila nekakav plan po kojem će se prodavati i doživotne karte. Svako ko voli Zvezdu i ko se u ekonomiju razume sasvim dovoljno da ume da prebroji kusur na kasi u piljari, videće da tu posla baš i nisu čista: doživotna karta košta 1.945 evra, i to uz uslov da plaćate članarinu, mada godišnja bileta za istok staje 3.000 dinara, što će reći da vam se ona doživotna ne bi isplatila čak ni da živite 80 i kusur leta, i da ne propustite nijednu sezonu, nijednu utakmicu...

To je, dok se gase klubovi s istorijom i fabrike s radnicima, a stvarnost ulepšava bilbordima, maketama i pričama o kursevima engleskog jezika i doživotnim kartama, jedna fudbalska rupa bez dna sa agremanom države, to je rupa koja jednako boli i davi i klince što tek dolaze na stadion, i nas koji smo Marakanu zavoleli u nekom drugom veku, u nekom drugom milenijumu, u nekom lepšem vremenu.

Doživotna karta, moliću lepo... Samo nam još nisu rekli do kraja čijeg života važi: našeg ili Zvezdinog?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: MN PRESS)