PRELAZZI: Slučaj Tonija Šunjića - čiji si ti, mali?

Kažu da nikada ne treba upoređivati rat i sport, da su čak i komentatorske fraze poput „rovovska odbrana“ i „bombardovanje šesnaesterca“ neukusne, a kamoli izvlačenje teza da je rat u Jugoslaviji počeo na Maksimiru ili da su za sve krivi navijači koji su prvi prihvatili nacionalističku retoriku.

Kažu, i u pravu su, ali nekada taj rat hoće da se pojavi i zamiriše i godinama nakon što utihnu rafali, nekada krv zamiriše iznad fudbalskog terena kada se najmanje nadate, nekada sudbina nabaci masku iskeženog zlikovca i ušunja se na tribine, jer joj se tako može, jer smo joj tako dozvolili...

Kada se to dogodi, nije važno koliko imate godina, kakav ste čovek i u šta verujete. Važno je samo kako se prezivate, a to je na Balkanu uvek bio pečat koji vam je mogao odrediti i prijatelje i budućnost. „Čiji si ti, mali?“, pitaće vas i onda kroz vašeg oca, vašu familiju, posmatrati ceo vaš život. Kao da vi niste osoba za sebe, kao da vi niste prvo čovek, a potom, daleko niže na listi, Srbin, Hrvat, Šveđanin, Eskim ili – nečiji sin.

A prošlost, saznajemo to ovih dana tu u najbližem susedstvu, preko Drine, uvek nađe načina da vas podseti na to.

April je 1993. rat u Bosni je u punom jeku, doveden do apsurda, svi pucaju na sve i svi se mire sa svima na po dan-dva, samo da bi mitraljezi opet zaštektali. U Mostaru, gradu Alekse Šantića, Jovana Dučića, Osmana Đikića, gradu Praje Dalipagića, Blaža Sliškovića, Dušana Bajevića, gradu u kojem je Pero Zubac voleo jednu Svetlanu i u koji je, jednom godišnje, gledala cela Jugoslavija, kada su sa mosta hrabri momci skakali „laste“ u Neretvu, u tom Mostaru besneo je sukob Hrvata i Bošnjaka.

Tadija Šunjić bio je jedan od zapovednika Hrvatskog vijeća odbrane. Zvali su ga Laksi, umeo je da bude brutalan, neotesan, možda čak i zao. Tog aprila postao je zločinac. Tog aprila Šunjić će uzeti 37-godišnjeg ratnog zarobljenika Ibrahima Hodžića, pripadnika brigade „Bregava“ iz Stoca kao živi štit, Hodžića će snajper raniti u nogu, a Šunjić će – kasnije će reći da je bio pijan i da se ničega ne seća – ispaliti rafal u nesrećnog Ibrahima i narediti podređenima da bace njegovo telo u Neretvu.

Tadija Šunjić je tek deceniju i kusur kasnije optužen za ratne zločine. Tadija Šunjić trebalo je da se pojavi na suđenju prošle nedelje, ali je pobegao, najverovatnije u Hrvatsku. Odatle se javio samo porodici, ne ni advokatu, ali nije kazao da li će se i kada vratiti u Bosnu i odgovarati za svoje zločine.

Toni – uočite razliku, mada počinje na T – Šunjić onog aprila 1993. imao je svega četiri i po godine. Nije mogao ni da zna šta mu je stari Tadija radio u Mostaru, kao što nije mogao da zna šta je rat i ko su „njihovi“, a ko „naši“.

I da je znao, verovatno ga ne bi bilo briga. Toni je već tada znao da će biti fudbaler, iako su ga zbog visine nagovarali da odmah uzme onu težu, košarkašku loptu. Ali on je imao svoj san, imao je svoje ime i svoju ličnost i na Svetskom prvenstvu u Brazilu, na kojem će po prvi put zaigrati reprezentacija Bosne i Hercegovine, na semaforu će biti ispisano i njegovo prezime kada Bosna bude izašla na megdan Iranu i Nigeriji.

Bila je to, na prostorima gde je fudbal neodvojiv od politike, priča i za strane medije. Eto, jedan Hrvat odrastao u ljutoj Hercegovini drage volje igra za reprezentaciju BiH dokazujući time da su ratne rane prošlost. Beskompromisan je, borben, ima opak klizeći start i navijači reprezentacije ga odmah prisvajaju. Biće, govore u glas, pravi naslednik Emira Spahića, čija se karijera polako bliži kraju.

Ali svega pola godine kasnije, Toni je na stubu srama zbog nečega što je uradio njegov otac, zbog onog pitanja „Čiji si ti, mali?“, iako je Toni tada imao svega četiri i po godine. Danas znani i neznani postavljaju pitanje da li Šunjić uopšte može da igra za reprezentaciju ako je jedan drugi Šunjić ubio čoveka. Zajapurenim nacionalistima je važno samo ono Šunjić, kao što im je uvek bilo važno da li je neko Hrvat ili Srbin, kao što su uvek pominjali tlo i krv i istoriju i narod.

Priča koja je trebalo da bude primer da je suživot u Bosni moguć pokazala je svoju opaku gubicu, rat je opet bio jači od fudbala. Od Tonija se danas traži da izađe i javno osudi svoga oca, da ga se odrekne preko novina i portala s crvenim zaglavljima, da se izvinjava za nešto što nije uradio, da četvorogodišnji dečarac u trku za loptom prihvati odgovornost za jedan rafal i plitku Neretvu u kojoj skončava Ibrahim Hodžić.

Dok bude tako, dok bude odzvanjalo „Čiji si ti, mali?“, dok prezime bude važnije od imena, dok od nas budu tražili da se pepelom posipamo zbog grehova naših očeva, Balkan neće biti miran, a fudbal neće biti fudbal.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)