PRELAZZI: Sirija

Dokle sežu mitske sposobnosti fudbala? Do spektakla, cirkusa koji u pokornosti drži gladne mase? Do izlečenja duše ili čitave jedne nacije? Do izazivanja rata ili njegovog sprečavanja? Pitali smo sve velike fudbalske mislioce, i Marija Vargasa Ljosu i Eduarda Galeana i Dejvida Goldblata, i ništa nam nisu rekli...

Uz neoborivu činjenicu da je fudbal danas globalna igra u kojoj se, kao u ponekad iskrivljenom ogledalu, prelama aktuelni društveni i politički trenutak – pogledajte samo transfer Nejmara u Pariz, koji jednako ima veze sa magijom u nogama Brazilca kao sa krizom na Bliskom istoku i zategnutim odnosima katarske vladajuće klike sa Barselonom – on ipak ne može, kao što mnogi tvrde, da učini da rat nestane ili dođe. Ali može da nam kaže dosta o tom ratu.

Ne, nije se Jugoslavija raspala ni zato što smo mašili dva penala protiv Maradonine Argentine, niti je do krvi na Balkanu došlo zbog ludila na Maksimiru; Zagreb je tog popodneva bio posledica, a ne uzrok.

I onaj globalno poznatiji “fudbalski rat”, petodnevni okršaj bez pobednika (ali sa hiljadama gubitnika) između Salvadora i Hondurasa 1969. imao je u kvalifikacionom duelu dve zemlje za Mundijal samo neposredni povod oružanog sukoba. Koreni konflikta bili su mnogo dublji i, naravno, neizbežno su uključivali američke kapitaliste iz United Fruit Company, koji su, sem banana, sejali i seme mržnje između dve komšijske zemlje, čiji su stanovnici dotad prilično skladno živeli jedni uz druge.

Fudbal ne može da izazove rat i stradanje, da donese bol i žrtve, ali ponekad, samo ponekad, može da zaleči nastale rane, makar vam to izgledalo kao ispijanje antibiotika dok organizmom besni kancer.

Nismo li, na kraju krajeva, baš mi dobar primer iz skorije prošlosti? Devedesete su bile najgore godine koje pamti živuća generacija Srba, a baš tada smo na krovu sveta u košarci, sjajni u odbojci, korektni u rukometu, spremni za vaterpolo-dominaciju, a ni taj fudbal nam tada ne ide loše, sa poslednjim pupoljcima jugoslovenske škole ove igre; eto, u zemlji rasturenom izazvanim i nametnutim ratovima, ničim neizazvanim sankcijama i bujajućom bedom, stasavali su neki divni mladi ljudi koji su nam olakšavali svakodnevicu.

U tome je jedna od magičnosti sporta, posebno fudbala, makar on bio i samo simulakrum.

Nacija se uhvati za tu loptu kao za svetlost na kraju tunela, i ponekom duša i život zaista bivaju spaseni, a simbolična snaga sporta nadjačava onu u kojoj su na glasu novac, slava i medijska galama.

Nismo jedini, pa možda ni najveći primer: godine 2007. fudbalska reprezentacija Iraka osvojila je Azijski kup, uprkos svemu što se i tada i sada dešava u toj zemlji, pa onda na Kupu konfederacija časno poražena od moćne Španije sa samo 0:1. Fudbaleri i posebno košarkaši Argentine bili su presudni u vraćanju vere u naciju uzdrmanu finansijskom i socijalnom krizom; o afričkim državama u kojima trvenja zaista stanu kada se igra fudbal da i ne govorimo...

A ovih se meseci i dana dešava nešto još veće, nešto još jače, nešto sa čim bi svi ovi narodi poput nas mogli dobrano da se identifikuju.

Iz najvećeg trenutnog sukoba na planeti, onog čije posledice dosežu do svakog kutka planete, pa i do jedne novinske redakcije u Parizu, i stanice belgijskog metroa, i najpoznatijeg šetališta u Barseloni, i granice između evropskih država ukrašenih bodljikavom žicom, pa i do Beograda kojim prolaze izbeglice u potrazi za boljim sutra, u potrazi za boljim kadgod i gdegod, iz zemlje u kojoj već šest godina besni brutalni rat, dolazi najbolja fudbalska priča ovog poznog leta i rane jeseni.

Pola miliona mrtvih – koliko je to prelako, a preteško samo i staviti na papir! – pet miliona izbeglica i još sedam miliona interno raseljenih, na stotine stranih plaćenika u najrazličitijim uniformama, velike sile koje koriste nedužne civile kao pokretne mete na svojim poligonima, srušeni i sravnjeni nekada predivni gradovi, život koji ne teče, nego se samo događa, dok još života ima...

I jedan san.

Onaj o tome da će Sirija zaigrati na Svetskom prvenstvu u Rusiji 2018. godine.

Nismo preterali sa ratom i geopolitikom, jer su oni, nažalost, i u strofama i u refrenu čitave priče o sirijskom nacionalnom timu, kao i svakog bogovetnog sekunda u životima ove unesrećene zemlje; ali ćemo se, najzad, baš kao i Sirijci ovih dana, u nemogućnosti da odgonetnemo ko su tu dobri momci i ima li ih uopšte, posvetiti fudbalu, i čudom nad čudima koje se događa u trećoj rundi kvalifikacija azijske zone, u grupi A.

(Da je to neki drugi tim, a ne Asadova Sirija, pod teškim sankcijama, verujte da bi svi svetski mediji pisali o ovome. Ali dobro sad...)

Pred poslednje kolo, koje će biti odigrano u utorak, 5. septembra, reprezentacija Sirije, ekipa koja važi za večitog autsajdera na Bliskom istoku (uprkos enormnoj popularnosti fudbala u toj zemlji pre rata), sastav koji je pre samo dve godine zauzimao 152. mesto na FIFA rang listi – danas su osamdeseti – ima šansu čak i za direktan plasman na Mundijal.

Da bi to uradili potrebno im je još jedno čudo, mada ne toliko neizvodljivo: ako tuku domaćine na Stadionu Azadi u Teheranu – a Iran se već plasirao na Svetski kup i može da odigra ležerno – Sirijci će obezbediti makar baraž, a u slučaju da im se poklope rezultati i da poprave gol-razliku, mogli bi lako da budu drugi u svojoj grupi i da donesu najveći rezultat u istoriji sirijskog, pa možda i azijskog fudbala.

Čak i da ne slave, imaju velike šanse da nastave borbu (ovog puta samo na terenu!): u drugom duelu sastaju se Uzbekistan i Južna Koreja, i pobeda gostiju Siriju će, gotovo izvesno, voditi u doigravanje. U grupi, nimalo naivnoj, bili su još i Katar i Kina...

Da, ona Kina koja je vesnik privrednog buma, koja ulaže milijarde ne samo u dovođenje svetskih zvezda u tamošnju Premijer ligu, nego i u razvoj fudbala i nacionalnog tima – selektor im je Marčelo Lipi, zaboga! – i ispred njih, bolji od njih, Sirijci koje ni izgladneli pas u Alepu nema za šta da ujede...

Imena sirijskih igrača ne znače nam mnogo – najveće zvezde su, kažu, Mahmud al Mavas i mladi napadač Omar Kribin, ali najznačajniji igrač je iskusni kapiten Firas al Katib (opet, ne toliko zbog igre, koliko zbog činjenice da se posle nekoliko godina političkog progonstva zbog podrške Asadovoj opoziciji vratio u sastav, da simbolično potvrdi da je pomirenje moguće, mada nije još blizu) – ali dovoljno je reći da većina i dalje igra u onome što je ostatak sirijske lige, gde i najbolji fudbaleri, rizikujući živote na stadionima oko kojih obigravaju tenkovi T-62, a čuvaju ih gardisti s “kalašima”, zarađuju najviše stotinjak dolara mesečno.

Ništa veću platu nema ni pomoćnik selektora Tarek Džaban, verovatno najveći igrač kojeg je Sirija ikada imala. Za nacionalni tim odigrao je skoro stotinu mečeva, bio je dugogodišnji kapiten, omiljeni lik i heroj sirijskim klincima. Danas je vezivno tkivo ekipe, nasmejani rmpalija koji pokušava da izoluje svoje pulene od svega što se događa u njihovim gradovima.

A Sirija je politički i ekonomski izgnanik, i retke su države koje joj nisu uvele sankcije. Zbog toga teško nalaze čak i partnere za prijateljske mečeve, a i samo učešće u kvalifikacijama bilo je pod znakom pitanja, pošto ne dolazi u obzir da se igra u Siriji.

Kada se činilo da će morati da se povuku, najzad se javila Malezija i pristala da glumi domaćina sirijskom nacionalnom timu. (Za novac, naravno, koji je obezbedila Azijska fudbalska konfederacija, ne iz plemenitosti.)

To znači da “Crveni orlovi”, kako ih zovu, igraju “kući” nekih pet hiljada kilometara od Damaska ili Latakije, jedinih gradova u kojima ima iole normalnosti; setimo se kako je to izgledalo kada je budući evropski prvak Partizan morao da se pravi da mu je dom u Fuenlabradi, ili kako je aktuelni evropski prvak Crvena zvezda obilazila razne segedine i sofije.

A uprkos tome, oni kao “domaćini” ne znaju za poraz: u Serembanu i Krumbongu su dobili dve utakmice, tri odigrali nerešeno, znajući da svaki bod, svaki trk u prostor i svaki pas može nekom detetu, tamo daleko na Bliskom istoku, ulepšati jedan dan, nabaciti osmeh makar na rub usana onim nešto starijim, naterati narod da zaboravi na muke i dozvoliti im da sanjaju da će dogodine, zamislite, Sirija biti među 32 najbolja fudbalska tima na svetu.

Neki bi zlurado primetili da bi to bila velika pobeda režima, koji bi dobio neviđeni PR u svetskim okvirima; neka, od toga je važnije što bi to bila velika pobeda svakog običnog čoveka koji mašta o miru. Ako je i samo distrakcija, ako je i samo mazanje očiju, bolje je nego da toga nema.

Ako se pobede mogu osvajati i na drugi način, ako je patriotizam otići pred stotinu hiljada glasnih iranskih muškaraca koji su došli da pozdrave svoj tim, pa pobediti i otići na Svetsko prvenstvo, to je jači patriotizam od onog koji vas natera da uzmete oružje i pucate na sunarodnika, na nečijeg brata, sestru, oca i majku.

Fudbal ne može da izazove rat i stradanje, da donese bol i žrtve, ali ponekad, samo ponekad, može da zaleči nastale rane.

Dokle sežu njegove mitske sposobnosti? Pitali smo svuda, i Marija Vargasa Ljosu i Eduarda Galeana i Dejvida Goldblata, i evo šta su nam rekli: Nemamo pojma, ali budite u Teheranu 5. septembra negde oko 20 časova po lokalnom vremenu, pa ćete možda i saznati...

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

(FOTO: Action images)