PRELAZZI: Salto Robija Kina (VIDEO)

Taj sport, van granica smaragdnog ostrva nepoznat toliko da samo retki natucaju pravila, upućeni nazivaju "istinskom prelepom igrom". Kažu da zaista ima sve, da je pokupio najbolje od fudbala, košarke, ragbija i atletike – hitrinu, eleganciju, neizvesnost, šutiranje lopte nogom i njeno "vođenje" rukom – da su ljudi koji ga igraju savršeni sportisti, neka vrsta desetobojaca, a opet uvek amatera, među ostalim megazvezdama.

Irci, narod mali ali ponosan, drčan ali pošten, ratoboran ali pravičan, verski međusobno zakrvljen ali solidaran, igraju svoj “gaelic football” već vekovima, i ne planiraju da odustanu.

Ovaj naš, običan fudbal, naravno da se on igra po strmim, crvenom opekom presvučenim kaldrmama Dablina, Belfasta, Derija ili Voterforda, klinci musavi od marmajta, odvratnog namaza na bazi kvasca, jure za loptom i drljaju kolena, ali svi, baš svi, u školi na časovima fizičkog vaspitanja igraju gelik fudbal, vole ga i maštaju o postizanju pobedonosnog... Pa, šta god da je u tom fudbalu pobednosno, na finalu na Krouk Parku...

Robi Kin bio je, u tom smislu, tipični mali Dablinac, ali će godinama kasnije, kada postane najbolji strelac svoje nacije u istoriji, i jedan od najboljih napadača kojeg je ovaj "naš" fudbal ikada spoznao, zahvaljivati nebesima što je imao peticu iz gelika...

ODLIKAŠ IZ GELIKA

Ni po jednoj osnovi, ni po jednom fizičkom kvalitetu, ne bi taj momak mogao da daje toliko golova – niti je najbrži, niti najbolji tehničar, niti bezobzirni sebičnjak – ali on to ipak radi, iz godine u godinu, iz zemlje u zemlju, i ima šansu da odvede svoju Republiku Irsku na Evropsko prvenstvo, samo li preskoči dijamantima posut vreli teren u Zenici.

 

Razlog je samo jedan: to kretanje po terenu, kada se čitavih njegovih metar sedamdeset pet pretvori u kinetičku energiju, kada Robi Kin nekako izmakne čuvaru, kao jedina guja koju Sveti Patrik nije proterao iz Irske, postavi krampon baš gde treba, dohvati poslednjom dlakom na cevanici loptu i smesti je u mrežu za radost tribina, sve te nefudbalske, a tako probitačne pokrete mogao je da nauči samo u jednom potpuno drugom sportu, nama nerazumljivom; čim postigne gol, Robi Kin se vraća u svoje (ne)prirodno stanje, ponovo bude sav običan, pa onaj njegov tradicionalni salto kojim proslavlja svaki pogodak deluje trapavo i traljavo.

Upravo je gelikovski bio gol kojim je Robi Kin poručio svetu da nije otpisan. Bilo je leto 2002, Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji, Robiju su bile tek 22 godine, ali mnogi su već pričali da je on samo još jedan izvikani igrač koji nikada neće postati veliki. Sezonu pre prvenstva proveo je u Lidsu, onda kada je Lids poslednji put bio snažan, ali nikako nije uspevao da prevaziđe frustraciju iz milanskog Intera.

Marčelo Lipi dao je celih 13 miliona Moratijevih funti za najtalentovanijeg igrača Koventri Sitija, posle samo jedne sezone u svetloplavom.

Lipi bi od Kina možda i napravio čudo, ali sve je za sedog alenatorea i njegovu ekipu u kojoj su bili, pazite sad: Zaneti, Sedorf, Vijeri, Hakan Šukur, Rekoba, Šimić, Jugović, Blan, jedan Luis Nazario da Lima i jedan mladac po imenu Andrea Pirlo, pošlo po zlu već u avgustu. Izbacio ih je Helsingborg, a Lipijeva zamena, kratkotrajni i apsolutno neuspešni juventino Marko Tardeli nije bio previše strpljiv sa dečacima koji ne izgledaju kao fudbaleri, a uz to i ne znaju italijanski... I Robi Kin izašao je iz mode u Milanu brže nego helanke sa printom ili ona štipaljka na nosu za “bolje disanje”.

Ipak, leta 2002. podsetiće na onog borbenog dečaka sa časova gelika.

Bilo je drugo kolo mundijalske Grupe E, Mik Mekarti već je spakovao Roja Kina na avion za domovinu, Nemačka je vodila golom Miroslava Klosea i sve je bilo kako treba za buduće finaliste, ali onda je ceo svet pozeleneo kao detelina sa nepreglednih polja Manstera.

MUNDIJAL RADOSTI I BOLA ZA IRCE I ROBIJA KINA

Mark Kinsela je, nimalo fudbalski i baš ostrvski, u nadoknadi vremena poslao loptu u bunar, legendarni Najal Kvin ju je zakačio glavom i poslao u putanju zahuktalog Kina, i eto malo snalažljivosti iz gelika: primio je loptu nepominjanim delom tela, uspeo da izbegne klizeći start Karstena Ramelova, i poslednjim trzajem šutnuo loptu iznad Kana...

Biće to Mundijal radosti i bola za Irce i Robija u isto vreme – izjednačiće u 90. minutu i u osmini finala protiv Španije, ali će tri Irca potom promašiti penal i hrabri momci će poći putem nesuđenog kapitena Roja Kina...

Poenta je da je tada ponovo rođen špic koji će terorisati bekove i golmane Premijer lige tokom dobrog dela naredne decenije: iz sezone u sezonu, ponajviše u Totenhemu, Robi Kin je pokazivao svoje umeće finishinga; jedini koji je u prvoj deceniji 21. veka bio bolji i konstantniji od napadača Totenhema Robija Kina bio je napadač Republike Irske Robi Kin. I kada "Zelenoj armiji" nije išlo, i kada su ih varali Francuzi i Anri ili su ispadali zbog disbalansa u sastavu, mogli ste da računate da će Kin dati makar gol–dva, ili, ako mu se baš hoće, tri.

Majstor iz Talata, južnog predgrađa Dablina – neki njihov Železnik, recimo – postao je irski div i njihova ikona, a brojke iz dresa sa zeleno–belom loptom uistinu su zastrašujuće: Zlatan Ibrahimović je postigao 56 golova za svoju Švedsku, Kristijano Ronaldo 55 za svoj Portugal, dok je Robi Kin dao čak 67 za Irsku!

Ispred njega, na večitoj evropskoj listi napadača u reprezentativnom fudbalu, nalaze se samo Puškaš, Kočiš, Gerd Miler i upravo onaj Miroslav iz junskog jutra u Japanu.

A opet, retko ko bi ga stavio na bilo koju top listu ili ga se danas setio – ako nije Bosanac, doduše, pošto oni imaju razloga da strepe uoči duela u baražu.

Ali krivac za to ni ovog puta nije Robi Kin.

Kriva je jedna dečačka ljubav – kao i većina malih Iraca, posebno rođenih sedamdesetih i osamdesetih, i Robi je bio nepopravljivo zaljubljen u Liverpul i crvenu boju – a glavni sudionik jedan Španac koji će skoro potpuno razoriti Robijevu volju za (klupskim) fudbalom, oteravši ga, na posletku, čak na zapadnu obalu Amerike, u doba kada bi igrač tako nepredvidivih fizičkih sposobnosti garant mogao da pruži još.

Robi Kin trebalo je da bude potonji, pozlaćeni pazl u slagalici koja bi Liverpulu donela pehar što je postao opsesija i neizdrž generacijama navijača kluba sa Enfilda, toliko da se ta reč na T više ne treba ni pominjati, toliko da i sjajni Jirgen Klop dobije upalu ganglija kada načuje da neko mašta o tome na T.

Nazad su bili Maskerano, Ćabi Alonso i Stiven Džerard – kakav trokut! – a napred je Fernando Tores čekao parnjaka da svoj flamenko pretvori u pokrete toreadora, i svi su bili ubeđeni da je 19 miliona funti Totenhemu i Danijelu Leviju sitnica za takav tandem.

Tores-Kin, to bi bili Jork i Kol nekog novog Liverpula, preodređenog da ponovo zavlada Engleskom...

Samo što Rafael Benitez nije mislio tako, pa se polugodište Robija Kina u jednom od dva dresa u kojem je zaspivao kao klinac – drugi je bio Seltikov, zaigraće nešto kasnije i u njemu, tek kao soldatski pozdrav detinjstvu – pretvorilo u pakao, katastrofu i fijasko, ne nužno tim redosledom.

RAFINO LICEMERJE

To nije bila ni najveća, ali jeste najružnija Rafina greška i laž – činjenicu da Kinu nije dao šansu koju je ovaj zasluživao i svojom biografijom i svojim velikim irskim srcem Španac će kasnije opravdati rečenicom da on nije ni želeo Robija, već da je sve vreme jurio Gareta Barija (?!), mada će iskusniji novinari odmah izvući Benitezove izjave iz preludijuma njihove veze, gde će licemerje sadašnjeg trenera Reala biti očigledno.

Kin i Tores nisu dobili šansu da se uigraju, a kamoli da postanu ostvarenje najvrelijih snova navijača, već u oktobru Robi je postao zamena, već u januaru se potuljen i sa ušima crvenim od sramote vratio na sever Londona, i nikada više – ni kada je ponovo počeo da daje golove, u Seltiku, ni kada ga je poslalo na pozajmicu u Vest Hem, ni kada je postao udarna igla LA Galaksija, sa dva gola na svake tri utakmice u nejakom MLS-u – neće biti isti, ni igrač, ni čovek...

Sem, naravno, kada obuče zeleni dres sa brojem deset i kada stadion zapeva pesmu čije se ime nećemo ni usuditi da izgovorimo – “Amhran na bhFiann”.

Od zlehude jeseni 2008. pa sve do danas, Robija Kina prestali su da doživljavaju kao velikog igrača, mada on to bez sumnje jeste, ali neki od nas, koji smo voleli golove kakve bi on postizao – iz trka, iz ćoška, iz penala, u padu, na bilo koji način koji bi prevario golmana – žalili smo zbog toga, i poslednja nada da će on ponovo stići u Englesku ugasila se pre neki dan, kada je LA Galaksi uprkos njemu, Džerardu, Đovaniju dos Santosu i liku koji se zove Adis Hušidić, s nadimkom Bađo (!), ispao iz trke za titulu, a trener Brus Arena odbacio i najmanju mogućnost da će legende ići na pozajmicu do početka nove sezone...

Pa i nema veze, zar ne bi bolji slavljenički salto na karijeru koja traje već skoro dve decenije i koja je išla neviđenim amplitudama, uz golove kao jedinu konstantu, bio kada bi najbolji reprezentativni strelac na svetu odveo svoje Irce na Evropsko prvenstvo u Francusku?

A tamo bi, uz njihov ponos, drčnost, poštenje, ratobornost i pravičnost, moglo da bude svašta, kao na času gelik fudbala u Dajednoj osnovnoj školi u južnom Dablinu...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika, i kolumnista MOZZART Sporta

Foto: Action Images

Pratite MOZZART i na Vajberu