PRELAZZI: Priča o majstoru koji nije voleo fudbal

Kao i za većinu igrača iz zemalja fudbalskog trećeg sveta, i za njega smo čuli na legendarnom Championship Manageru. Ne žudim da budem onaj lik koji će vazda iz ćoška mudroserno dobacivati kako je “ono pre” bilo bolje, ali držim da ni ranije ni kasnije nije bilo bolje igre od verzije za sezonu 01/02, ne samo zato što poslednje dane srednje škole i prve dane fakulteta pamtim po noćima u kojima je jedino bilo važno uzeti Tariba Vesta na free, privoleti Maksima Cigalka i Marka Kera da dođu u tvoj ambiciozni tim i potom skockati pravu taktiku.

Ovaj je imao i ime koje je bilo zvučno, a mogao se dovesti za relativno sitne novce iz tima koji se zvao San Jose Earthquakes. Devetnaestogodišnjak sa Los Anđelesom u ličnoj karti verovatno je bio previše nizak da postane surfer, previše pametan da bude skejter ili da vozi BMX kao njegovi ortaci, i Lendon Donovan postao je fudbaler.

Na sreću. Prvo nas koji smo “prepoznali” njegov talenat, a potom i ono malo Amera što su na prelazu dva veka, kada je tamošnja liga MLS pravila dečje korake i oboljevala od bebećih bolesti, u pokušaju da soker učini prijemčivim razmaženim Jenkijima, jer će Lendon Donovan postati, bez sumnje i bez premca, najbolji fudbaler u istoriji SAD; što sve neće, avaj, biti dovoljno da dobije “farewell” kakav je zasluživao zbog svega što je tamo preko okeana uradio za ovu igru, i kakav ovih dana doživljava njegov sugrađanin Kobi Brajant...

Da su skauti legendarne igre bili vrlo dalekovidi momci, pokazalo je već Svetsko prvenstvo 2002, na kojem će mladić sa dubokim zaliscima biti jedan od najzaslužnijih što su Amerikanci stigli čak do četvrtfinala. Tada ćemo ga i prvi put gledati “uživo”: dvadesetogodišnjak koji je već iza sebe imao neuspešnu probu u Evropu, u Leverkuzenu, bio je prvi fudbaler s one strane planete koji je zaista izgledao kao moderan igrač. Brz, okretan, hitar, mekane noge, jednako dobar u špicu i u sredini, a najbolji na onoj magičnoj lokaciji između te dve pozicije, gde se odvaja žito od korova u travi terena...

Pre njega, američki fudbal, pardon, američki soker, simbolizovala je luda družina koju je Bora Milutinović sakupio 1994. kako bi naciji zaljubljenoj u “fudbal koji to nije” podvalio šou. Organizacija tog Mundijala i inače ima još veze sa ovim prostorima: predsednik fudbalskog saveza SAD, koji će dovesti World Cup u Pasadenu, Čikago i Foksboro, dugo godina bio je uticajni Verner Friker, inače Nemac iz Banata koji je četres'pete, kao i mnogo njegovih sunarodnika – ali ne samo njih – utekao sa Balkana čim su se začuli topoti sovjetskih cokula i prvi tragovi gusenica sovjetskih tenkova.

Bili su to, sećate ih se možda, u onim smešnim dresovima sa rasutim zvezdicama i sa urnebesnim frizurama, Toni Meola, Aleksi Lalas, Kobi Džons, Erik Vinalda, Marselo Balboa i ostali...

Borina ekipa jeste dala zamajac popularnosti fudbala u Americi, ali Ameri, znamo to, padaju na superstarove, na slatkaste holivudske priče o običnom momku koji postaje Neko i uspeva da smuva lepu glumicu ili najbolju čirlidersicu u školi; uglavnom je to plavokosi kvoterbek, ali ovog puta dogodio im se Lendon Donovan (jer to mora biti domicilni, a ne uvezeni heroj, i zato će Donovan zauvek imati veći značaj za MLS od Dejvida Bekama), odrastao nadomak onih filmskih slova na planini, da promeni poimanje igre...

Čak i ako je, sve vreme, to radio plešući po sopstvenim taktovima, u maniru jednog drugog (usvojenog) žitelja El Eja, sina italijanskih imigranata što će zaludeti posleratni svet, Frenka Sinatre. Lendon će, dakle, sve raditi na svoj način, zbog čega će imati jednak broj poštovalaca i mrzitelja...

Bez toga, valjda, ne bi ni bio to što je postao.

Nismo se Donovana setili slučajno: on je ovih dana bio u špicu američke javnosti i medija zbog dva povoda.

Prvo će, u jeku kampanje američkih fudbalerki da, kao trostruke svetske prvakinje, dobiju jednake zarade i nagrade od nacionalnog saveza kao i muškarci, Donovan reći nešto što je bilo na tragu one prenaduvane izjave Novaka Đokovića: ženama svaka čast, otprilike, naravno da treba da se bore za više novca, i naravno da svi treba da dobijaju po zasluzi, odnosno onoliko koliko novca i donose. Time je, naravno, u jednoj rečenici kazao da je muški fudbal ipak popularniji i da treba da ostane plaćeniji...

Ovo će ga očas posla staviti na stub srama politički (pre)korektnih komentatora i ober-feministkinja, pa je jadni Lendon morao da se brani kako on ima sestru bliznakinju i stvarno nije mizogeni naduvenko; no šteta je već učinjena.

Drugi slučaj je još teži i značajniji. Reprezentacija SAD nedavno je doživela poraz od 2:0 u Gvatemali, od tima koji čine uglavnom fudbalski anonimusi, pa je pred uzvratnu utakmicu Lendon Donovan izjavio kako bi selektor Jirgen Klinsman morao da dobije otkaz ukoliko Ameri ne pobede.

Bilo je lakih 4:0, ipak, ali Donovanova opaska pokazala je da još nije zalečio ljutu ranu koju mu je Nemac naneo pre dve godine, pravu provaliju u srcu i duši zbog koje će, možda čak i prerano – mada je samo poslušao savet majke, koja mu je rekla da napusti fudbal onda kada se više ne bude zabavljao – otići u penziju, sa svega 32 godine.

Vrelog 22. maja 2014, 29 Amerikanaca spremalo se za Mundijal u Brazilu, do kraćenja spiska ostalo je još 11 dana i Donovan nije mogao ni da zamisli šta će mu Jirgen Klinsman reći nakon popodnevnog treninga.

Njemu, koji je 157 puta nosio dres nacionalne selekcije, i postigao čak 57 golova i asistirao neverovatnih 58 puta, njemu koji je u svakom izboru biran za najboljeg američkog igrača svih vremena, po kojem će čak i trofej za MVP-ja u domaćem prvenstvu dobiti ime, njemu koji je dao najvažniji gol u istoriji američkog fudbala – u poslednjim sekundama meča protiv Alžira na SP 2010, Hauard je povukao savršenu kontru i lansirao Donovana, ovaj proigrao Altidora, afrički golman je odbio loptu i na nju je natrčao baš Lendon, za prvo mesto u grupi i osminu finala, za ludilo diljem Amerike, koja je tog popodneva prvi put istinski shvatila koliko je fudbal važan – njemu je Nemac surovo saopštio da ga neće voditi na njegov četvrti i poslednji Mundijal.

Nije pomoglo ubeđivanje, ni preklinjanje, ni zaklinjanje Klinsmanu da na njega može da računa; ne, selektor mu nije oprostio što je prethodne sezone na četiri meseca ostavio fudbal i drugare na cedilu u jeku kvalifikacija; Donovan će tokom neobičnog sabatikala – možete li da zamislite nekog profesionalnog fudbalera koji to uradi? – putovati po svetu i odmarati se od igre, mada će kasnije, u jednom intervjuu, priznati da je patio od depresije i išao na psihoterapiju.

Svejedno, šta god da su razlozi bili, kakav je to bio šok, tremor i zemljotres u Americi!

Nešto je puklo u tom trenutku u vedeti LA Galaksija. Otišao je u svlačionicu, potpuno sam, uključio tuš i počeo da plače. Plakao je i na letu do kuće, plakao je i kada je video svoju suprugu i ništa nije morao da joj kaže; i tada je znao da je sa njegovom karijerom zauvek gotovo, ostaće samo poslednja turneja koju će mu upriličiti njegov klub, on i Robi Kin osvojiće titulu, ali ona rana nastaviće da peče za kišovitih dana, a posebno za dana kada igra američka reprezentacija, i kada vidi Jirgena Klinsmana...

I bez njega, Amerima je išlo dobro i Nemci su ih jedva izbacili, ali da li bi u Brazilu odigrali još bolje sa čovekom koji je jednim potezom umeo da reši bilo koju utakmicu?

Donovan je bio jedina autohtona kalifornijska “desetka” i verovatno će to ostati duži niz godina, od one fele igrača za koje vam se čini da lebde iznad terena, brz kao munja i sa prefinjenom tehnikom koja je odavala da je voleo da igra fudbal na plaži, poput kolega sa Kopakabane, mekanog dodira i razornog šuta, sa umom koji briljantno poznaje i čita igru i kretanje saigrača i protivnika na terenu, ali je ujedno i od one fele svojeglavih fudbalera za koje se uvek pitate: jesu li mogli više.

Pitali su se to, redovno, i komentatori i ljubitelji fudbala u Americi, toliko da je u sleng, skupa sa pohvalnim transparentom “LegenD10”, ušao termin “Landycakes”.

Tako su posprdno prozvali i prozivali Donovana jer je ceo život išao linijom manjeg otpora, jer nikada nije želeo da rizikuje mnogo i jer je bio previše kukavica, govorilo se, da se odmeri u društvu najboljih: dve polusezone proveo je u Evertonu na pozajmici i tada se videlo da ima kvalitet za Premijer ligu – čak i ako je to bio Everton Dejvida Mojesa, u koje se umetničkije duše ne bi lako uklopile –  bio je malo i u Bajernu, ali bi se svaki put vraćao u Los Anđeles, nameran da bude gazda u svom selu, a ne tek “jedan od” na najvećoj sceni.

Činjenica da je bio inteligentniji i načitaniji od većine fudbalera, da je sa novinarima i fanovima mogao da vodi razgovore i o književnosti i o istoriji bila je dvosekli mač: s jedne strane je emitovao informaciju da fudbaleri ne moraju da budu glupi i sa ograničenim fondom reči, ali je s druge delovao kao da mu je čitava igra pomalo dosadna; često bi i na terenu i mimo njega izgledao kao da se ne zabavlja već odrađuje posao, i da bi radije pio “džek” za šankom hotelskog bara nego da se tu nešto znoji i cima. Frustriralo je to Jirgena Klinsmana, ali i velikog Brusa Arenu, njegovog učitelja...

Od njega se očekivalo da nastavi da bude dečko sa postera za ovu igru, da zbog njega i dalje skaču prosečne posete (sam je, kažu, zaslužan što je svake godine broj navijača na tribinama bio sve veći), rejtinzi i marketinški kolači, sve dok MLS ne bude primljen u kvartet velikih igrača – gde su NFL, MLB, NBA i NHL – ali šta kad ni srce ni um to ne žele?
"Nevoljna superzvezda, tako me zvao moj psihoterapeut”, reći će jednom. “Nikada nisam bio čovek koji je spreman da se odrekne svega kako bi bio što bolji u fudbalu. Mislim da sam celog života pokušavao da uspostavim tu ravnotežu. Razumem da je nekim ljudima to smetalo, da su želeli da me vide kako izgaram i ubijam se da bih uradio što više kao fudbaler, ali to nikada nisam bio ja. Brinem li što mnogi misle da sam u karijeri pravio nepopularne poteze? Ne, oni greše. Ja samo želim da budem srećan. Kad sam bio u Nemačkoj video bih te kolege koji bi samo trenirali i posle treninga odlazili kući i dosađivali se. Život je mnogo zanimljiviji od fudbala".

Genijalac koji to ne želi da bude, i inovator kojem je malo muka od čitavog cirkusa, fudbaler koji javno priznaje da mu je cilj da usreći sebe, a ne ljude na tribinama ili gledaoce ispred ekrana – nije, onda, ni čudo što je tako rano, i još sa takvim povodom, rekao dosta, postao gost-komentator na američkim televizijskim stanicama, okoreli tviteraš i penzioner koji u futuru drugom priča o budućoj trenerskoj karijeri.

A nama koji smo ga dovodili za sitne novce u noćima posle kojih bi “Continue game” sa CM 01/02 ostalo da ti lebdi pred očima i onda kad najzad skupiš zdrav razum i prisebnost da legneš da spavaš, i koji smo ga zavoleli “na neviđeno”, ostaje da se zauvek pitamo: kako bi tek igrao da je voleo fudbal?

Pratite MOZZART Sport i na našoj novoj Fejsbuk stranici

(FOTO: Action Images)