Džejms Medison

PRELAZZI: Poslednji dar gazde Višaja – Englez koji zna lopte

Najnovije vesti

Košarka

Melem za oči zvezdaša: Sve ide na Zvezdinu vodenicu u trci za direktno mesto u Ligi šampiona

Fudbal

Akrobatika i topovsko đule na Krejven kotidžu! Velšanin u nadoknadi izazvao erupciju (VIDEO)

Vreme čitanja: 6min | sub. 24.11.18. | 09:31

Još nosi „desetku“, a to, valjda, nešto kazuje

Kad ode neko drag, ljudi imaju potrebu da izgovore dve stvari. Prva je glupa, služi kao lažna uteha, tek onako da se nešto kaže, a može i da uvredi onog ko to mora da sluša. To je ono o „nekom boljem mestu“.

Druga je tačna, koliko god čudno zvučala. „Nisi još svestan“, kažu, i nije da nisu u pravu. Prvih nekoliko dana, posle šoka, mozak odbija da prihvati (a srce ionako ne prihvati nikad), hodaš okolo u magnovenju i sve ti se čini – nije istina.

Izabrane vesti

Tako je grad Lester i njegov veliki mali fudbalski klub Lester Siti izgledao pre dve sedmice, kada je na King Pauer stadion došao Barnli. Bilo je to svega petnaestak dana pošto je ostao bez voljenog gazde, Višaja Šrivadanaprabe, bila je to prva utakmica koju su pokunjene Lisice odigrale na svom bunjištu, na onoj travi sa koje je uzleteo da se nikada ne vrati.

Kao mesečari, u danu koji je obilovao emocijama, suzama i sećanjem na onu tako slatku nedavnu prošlost, tako su izgledali i igrači Lestera.

Napravili su i dve-tri šanse protiv Barnlija, ali nisu bili svesni, i to je to.

Od tada su prošla još dva fortnighta, preduga dramska pauza zbog reprezentativnih nastupa nije bila tu tek da nervira iskrene ljubitelje fudbala, od Engleske do Srbije, već je bilo taman dovoljno vremena da Lester postane svestan šta se desilo.

Ako je sve ono što je Tajlanđanin kineskog porekla zakuvao bila velika bajka, danas, protiv Brajtona, u gostima, danas Lester okreće novi list. Nevoljno, ali neophodno.

Nećemo, zapravo, o onome što se desilo. Nećemo ni o onome što je bilo pre toga, a što će biti zauvek. Možda ćemo samo, onako usput, postaviti pitanje: kako bi želeo da odeš, ako bi mogao da biraš? Kao šampion, sigurno? Kao tvorac najvećeg sportskog čuda u 21. veku...

Kad smo kod bajki, možda neke moraju tako da se završe – u plamenu, u suzama – da bi postale još veće?

Samo, kako se nadoknađuje velika bol? Nije dovoljno samo da otćutiš i zatvoriš se u sebe. Potrebna ti je mladost, neophodni su osmesi, ma koliko teško bilo, moraš da nađeš neku lepotu u svakom narednom danu, inače i ne živiš, taman koliko ni onaj za kojim patiš.

A sve to u Lester Sitiju ima jedan momak. I njegova priča je čudna taman toliko da se uklopi u pinakoteku koja je, istočnim parama, italijanskim umom i sitnom, slatkom engleskom prevarom, postala svojevrsni muzej u gradu Ričarda Trećeg.

Džejms Medison bi, i da nije u Lesteru, verovatno bio retka zverka.

Pre nekoliko dana od aktivnog igranja fudbala oprostio se Džo Kol, i Medison podseća na njega utoliko pre što je jedan od retkih Engleza koji umeju zaista da miluju loptu.

Tehnika nikada nije krasila ostrvski fudbal, ali bilo je ekscesa ihaj-haj, samo što ih sada ima sve manje; Slaviša Jokanović u onom velikom intervjuu za MOZZART Sport pomenuo je samo Medisona i njegovog doskorašnjeg pulena Toma Kernija, kao jedine nastavljače prijatelja fudbala Pola Gaskojna i Meta Le Tisijea.

A ako je neko dokazao da ume da prepozna taj seksepil u fudbalu – makar i u korist svoje štete – to je valjda Jokan?

Ako u Medisonu nekad baš vidite onog nedavno penzioniosanog lenjog majstora, to je zato što je skinuo pokoju foru od uzdanice Vest Hema i Čelsija kojeg ni Žoze Murinjo nije želeo da sputa.

Džejms je rođen u Koventriju, gradu u kojem, uzgred, sem bivšeg premijerligaša i sećanja na Robija Kina, Stiva Ogrizovića i Diona Dablina, postoji i Pozorište „Beograd“, a tako se zove i najlepši gradski trg, u spomen na prijateljstvo dva grada u nevolji; Džo Kol će doći u Koventri i provesti u njemu sezonu, baš onu u kojoj je u prvi tim ušao lokalni klinac.

Medison možda danas u popodnevnom terminu neće istrčati na travu Ameksa u prvih jedanaest Kloda Puela, ali to će biti samo zbog povrede; samo zato i nije bio na poslednjem spisku selektora Gareta Sautgejta, pošto je već viđen da debituje za nacionalni tim.

Kris Vodl je letos kazao da je Engleskoj na Mundijalu, da bi se fudbal iznenada i bez najave zaista vratio kući, nedostajalo ludicnosti, spontanosti, onoga što se zove flair, falio im je čovek koji ume da bude frustrirajući do bola, ali koji je sposoban da jednim potezom koji niko ne očekuje reši utakmicu i donese udar testosterona.

Taj čovek bi po svemu mogao da bude – ne kažemo da hoće, ali bi mogao da bude – Džejms Medison.

Bio bi to poslednji atestat jednog neverovatnog uzleta momka čija je sudbina skoro može uporediti sa onom Džejmija Vardija, po tome da je pre svega godinu-dve izgledalo da će protraćiti talenat – i po tome da je imao problema sa zakonom: jednom se potukao nasred ulice, sve vičući na suparnika ono napaljeno „znaš li ti ko sam ja?“ – koji ga je obilaznicom, preko Škotske, doveo do elite. A danas ga pominjemo kao onoga ko od tuge, makar na devedesetak minuta, može da otrgne čitav jedan klub, pa još šampionski.

Da nije bilo povrede, Džejms Medison bi na kontu imao više od tri gola i još toliko asistencija u Premijer ligi, makar direktnih. Postoji i nešto teže izmerljiva statistička kategorija „kreator šansi“, a tu je Medison do pre tri nedelje bio ispred Rahima Sterlinga, recimo.

Sve to najmanje iznenađuje Stivena Preslija, njegovog negdašnjeg menadžera u Koventriju. Presli – sećamo ga se kao stamenog, podosta bradatog kapitena Hartsa, koji će igračku karijeru okončati u Seltiku – vaspitno bi ga terao da za svaki kiks, pa čak i tek za nezalaganje na treningu, pere njegov automobil.

To je mentalno očvrsnulo klinca, posebno što mu fizičke predispozicije – visok je tek 175 i prilično nejake konstitucije – nisu išle u prilog; sve je Medison nadoknađivao tehnikom, ali i arogancijom, koja je nekad neizostavni pratilac darovitosti.

Ona, ujedinjena sa lekcijama iz detinjstva, dala mu je i snagu da nastavi i kada je izgledalo da će skliznuti u fudbalsku nedođiju: Norič ga je pre dve sezone pozajmio Aberdinu, i trebalo je otići tako daleko na sever Britanije i ne predati se.

Dara je imao za izvoz i mnogo više nego što je to u Koventriju, Aberdinu ili Noriču bilo uobičajeno; Medison bi izlazio na teren iz subote u subotu, ne hajući za ono „hladna kišovita noć u Stouku“ što mnogog baletana natera da shvati da je ipak važnije čuvati zdravlje i kolena nego uveseljavati raju.

Nije oprez za Medisona: on bi odigrao tarantelu kao da je na jugu Italije, a ne u sumornom, maglovitom Norfoku, gotovo svakog vikenda bio bi proglašen za igrača utakmice (i to uprkos tome što su Kanarinci tek malo radosti donosili navijačima na Kerou roudu, gde se pamte mnogo lepši dani), tutnuo je sveukupno 14 golova u prvenstvu, pa nije prošlo mnogo vremena pre nego što su emisari iz čitave Engleske počeli da dolaze na stadione Čempionšipa i da nude grdan novac za neobične usluge elegantnog plejmejkera.

Sa Džekom Grilišem boriće se ne samo u ligi, nego i u medijima, za titulu „najboljeg Engleza van Premijer lige“; novinari će pokušati da ga vinu u etar i kao „novog Dele Alija“ (sličnosti se nalaze i u količini krampona koje su olupali u nižim razredima), no Medison nije imao ni Grilišev emotivni bagaž, pa je znao da će već proteklog leta stići na najskuplje poljane na svetu.

Odabrao je Lester, taman da zameni Rijada Mareza na kojeg ponekad ume da podseti, mada Alžirac dejstvuje uglavnom po krilu, dok se Medison najbolje oseća u ulozi koja mu i piše na dresu.

Postao je, tako, poslednji veliki poklon (više od 20.000.000 funti) gradu i klubu, nešto između ostavine i zaveštanja Višaja Šrivadanaprabe.

Kao zalog za budućnost i garancija da će, sad kad su postale svesne, uplakane Lisice naći, u plavokosom momku što se igra na terenu, razlog za radost i osmehe.

Eto, predsedniče, čak i ako (ni)si na boljem mestu, možeš da budeš miran...