PRELAZZI: Poslednji astečki car (VIDEO)

U fudbalske almanahe i pisanu i nepisanu istoriju možete da uđete kao Kristijano Ronaldo. Da rešetate mreže, da vam se dive, da govore da ste možda i najkompletniji fudbaler svih vremena, kao što će legendarni Santiljana reći za nalickanog momka sa Madeire. Možete da potpišete najskuplji sponzorski ugovor koji je svet ikada video. Možete da budete i rekorder po broju odigranih utakmica. Ili po minutima koliko je vaša mreža ostala netaknuta. Možete da pretrčite najviše kilometara, sve to će novi statistički tahografi uredno zabeležiti i mnogi će komentatori zadivljeno primetiti da vam u trčanju nema ravnog.

Ali u istoriju se fudbalsku može ući i samo jednim potezom. Onim od kojeg se ume zavrteti u glavi više nego od zanosne devojke, onim koji vas omami čudesnije od nekoliko nehajno rasutih kapi ženskog parfema na golom telu. Jednim trenutkom ludila i genijalnosti koje nikada neće biti ponovljeno na isti način, ma koliko imitatora da se pojavi.

Ti nepredvidivi ekscesi, ti životni incidenti na travi, oni od fudbala prave uzbudljivi teatar, pun strepnje, neizvesnosti i osećaja koje bi zaljubljeni tinejdžer opisao tek izleglim gusenicama u stomaku. O njima se ispredaju legende, njih već sutradan imitiraju sva deca u školskom dvorištu znajući da su dobila novog idola.

Jedan potez, samo jedan, i tamo ste, u neuništivom Panteonu s legendama koje vas raširenih ruku primaju u svoje društvo, jer im je baš takav nedostajao za još jednu partiju večnosti na male goliće.

A sastojci nisu nedostižni, ni recept nije pretežak. Sve što je potrebno jeste, na primer: bele kopačke, jedno Svetsko prvenstvo, onaj kvrc u glavi koji imaju samo najveći umetnici i, možda, ponekad, činjenica da vaš tim gubi.

Ako kažemo da je jun 1998, da jedna reprezentacija ima loš rezultat na možda i odlučujućem meču na Mundijalu u Francuskoj i da se jedan par belih kopački nalazi na stopalima čoveka koji se upravo sprema da uđe u istoriju, mogli biste da pomislite da govorimo o Tuluzu i Peđi Mijatoviću i onoj prečki koja nikada neće prestati da se trese.

I da debelo pogrešite.

Evo istorije, opet pred našim očima. Rani je jun, prvenstvo je tek počelo, igraju Meksiko i Južna Koreja, Kuatemok Blanko se izborio za jednu loptu tamo kod korner zastavice, pored njega su dvojica Azijaca – jedan nosi broj 2, drugi broj 5, imena su ovom slučaju mrska, no odlučni su da ga zaustave – a Blanko poput najvećeg iluzioniste odlučuje da ih hipnotiše i da im sakrije loptu.

Jedan potez, i fudbal je između njegovih krampona, jedan hop poput zeca koji švrćne repom i skokovito utekne lovcima, i njih dvojica se sudaraju kao u nemim filmskim komedijama, nedostaje samo BOING zvuk udarca daske o glavu, Blanko ih preskače i čak se i sužene istočnjačke oči u čudu šire, jer znaju da prisustvuju nečem velikom.

Nestaje s loptom i sa osmehom na licu, magija je veća i opipljivija nego ona koju je tih godina po planeti uvaljivao pajac po imenu Dejvid Koperfild.

Svet je u čudu, komentatori odavde do Čilea grizu svoje mikrofone, samo se Meksikanci smeju, jer njima je to, što bi rekao Muta Nikolić, sve normalno.

On je Kuatemok Blanko, ime je pozajmio od legendarnog astečkog vladara – to ime znači Ustremljeni Orao – i Meksikanci znaju dve stvari: da je to samo još jedna „kuateminja“, Blankova specijalnost koju će na velikoj sceni oprobati te godine, ranije u zimu, na KONKAKAF kupu kada će jednako obeznaniti dvojicu bekova Hondurasa; i da je Kuatemok Blanko čovek sa fudbalom u nogama, želucu, duši i krvi, najbolji izdanak nacije koja je dala i jednog Uga Sančeza, i Horhea Kamposa, i Rafaela Markeza.

Onog leta u Francuskoj Kuatemok Blanko ima 25 godina i skoro svi junaci tog prvenstva odavno krckaju svoje penzije.

Ne i poslednji renesansni lik latinoameričkog fudbala.

Postoji ona čuvena teorija da veliki umetnici umiru čim prestanu da stvaraju: slikar može da doživi i stotu ako i dalje ume da potegne kist, pisac se ne predaje dok god iz pera izlaze smislene rečenice; čim nestanu njihova dela, nestaju i oni. Tako ovih dana, dok u 41. godini života izlazi na teren meksičke Aperture u dresu Pueble, u svojoj potonjoj (obećava!) sezoni izgleda i Kuatemok Blanko: kao čovek nepopravljivo zaljubljen u igru, možda i zadnji fudbaler koji toliko voli fudbal da bi bez njega umro ili, u boljem slučaju, postao ništarija...

Najkreativniji igrač kojeg je KONKAKAF zona ikada dala nikada do kraja nije ni izgledao kao fudbaler. Nizak i debeljuškast, eksplozivan u glavi ali nikada u telu, ni u naponu snage nije mogao da izdrži evropske drilove, naporne treninge i presing bekova, zbog čega će na Starom kontinentu, u zemlji odakle su došli konkistadori da unište njegove pretke, odigrati svega jednu i po sezonu. I to u neuglednom Valjadolidu.

Danas biste ga, kada nema loptu u nogama, mogli zameniti za običnog fizikalca ili kurira meksičkih narko-kartela. Na terenu se kreće presporo, ponekad izgleda kao i da mu je i koja decenija više, često njegov puni trk liči na usporeni snimak ili na one crtaće pravljene od plastelina, ali u glavi je i dalje onaj isti kreativni, nesebični, ludi genije, nekadašnje derište iz bariosa ludog, opasnog i prevelikog Grada Meksika, koji je umeo da zapali svet. Da doda loptu dupetom, da asistira leđima, da saigraču ramenom spusti fudbal na volej, da naciju pod sombrerosima natera da sanjaju u velikim porcijama, da izazove fudbalske hroničare da dunu prašinu sa VHS kaseta i prebace njegov šou u digitalni format, gde će biti sačuvan od zaborava. Ma kao da bi iko i mogao da zaboravi Kuatemoka...

Kada su noge počele da ga izdaju, kada su zalisci na njegovom čelu postali sve dublji, kada se vratio iz Amerike u domovinu, Blanko je znao da i na terenu mora nazad. Povukao se u sredinu igrališta, odakle bi delio lopte s očima – umesto njega, sada po njegovom diktatu trče njegovi saigrači, kojima upravlja kao da mu je u rukama džojstik.

Čak i u petoj deceniji života, kada Kuatemok Blanko ima loptu, kada se sprema da uputi pas ili šutne slobodnjak, sekunde traju i po nekoliko eona, navijači se instinktivno nagnu napred dok im se na usnama već formira ono čuveno „Ole“, protivničke pristalice grizu usne do krvi. Ali svi, kao po komandi, utihnu, jer ne treba dirati čarobnjaka dok stvara.

Ole, poslednji vladaru Meksika. 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)