PRELAZZI: Poldi, mnogo više od maskote

Ima tih igrača koji kao da su predodređeni da ostanu velika riba u sitnom jezercetu, glavni u svom selu i sasvim pogubljeni u velikom, opasnom gradu. Da li je to strah od uspeha, oličen u nedostatku samopouzdanja i vere u sopstvene sposobnosti (jer talenat je neupitan), ili se jednostavno kockice ne slože kako treba, tek, krcata je istorija fudbalerima koji bi, ne bez kiselog osmeha na licu, poneli ovu lentu.

Bilo bi baš lako staviti Lukaša Podolskog u ovaj korpus.

Nekadašnje čudo od deteta, koje je debitovalo za nacionalni tim Nemačke sa 19 godina i dva dana, uprkos tome što je njegov tadašnji klub ispao iz Bundeslige, po mnogo čemu se uklapa u profil: bio je najbolji u svom Kelnu, u gradu u kojem su ga obožavali, ali je prečesto na ozbiljnijoj klupskoj pozornici izgledao kao glumac koji zaboravi svoj tekst i vrpolji se nervozno dok sufleri pokušavaju da ga trgnu iz letargije pre nego što publika počne da negoduje.

Doveden iz Kelna kao najbolji mladi nemački napadač, brzo se našao na marginama velikog Bajerna – i metaforički i doslovno, pošto je po dolasku Luke Tonija guran na stranu, više levo krilo nego polušpic – i potom se vratio u svoje carstvo, među one koji mu veruju i koji mu praštaju svaku grešku.

Odatle je opet napravio skok preko velike vode, obreo se u Arsenalu u kojem je, po svim zakonitostima i po svim statističkim podacima, morao da se uklopi kao poslednje parče pazla koje će Vengerovu pokatkad šizofrenu slagalicu učiniti ponovo relevantnom i smanjiti pritisak na francuskog Profesora.

Podolski je imao brzinu, eksplozivnost, fudbalsku inteligenciju, nesebičnost i levicu koju bi poželeo svaki trener: jedan od njegovih prvih golova za Arsenal, vanzemaljski volej iz trka nakon sjajne akcije u Monpeljeu u Ligi šampiona, savršeno sumira koliko je Lukaš morao da se uklopi u Arsenal. Pa ipak, šansu u navali je, kako je vreme odmicalo, sve više dobijao jedan potpuno ne-arsenalovski napadač, Olivije Žiru, pa je ideja da bi Podolski mogao da zameni Van Persija izgledala sve dalje i dalje, okončavši se brzometnim odlaskom u Inter.

Bila je to u crveno-crnom dresu kratkotrajna, ali još jedna duboko poražavajuća epizoda, koja je donela novu poplavu sumnje u mentalne sposobnosti Lukaša Podolskog, i koja bi se mogla opisati rečima “nije se snašao”, samo što se Poljak u ruhu Nemca nekako nigde “nije snašao”.

Kada imate 21-22 godine i celu karijeru pred sobom, štucanje u Bajernu nekako može i da se oprosti; kada ste već stupili u četvrtu deceniju života i ostalo vam je još svega nekoliko sezona u nogama, medijske i navijačke vrane dobijaju sve više municije da se naglas zapitaju jeste li protraćili svoju karijeru...

Stvari uglavnom nisu tako jednostavne i ne bi bilo fer svaliti čitavu krivicu na psihičko stanje: na imidž i zaostavštinu Lukaša Podolskog uticala je i promena sistema koju je nametnuo sve moderniji fudbal.

Fudbaleri poput Poldija, ne dovoljno visoki i snažni da sami igraju “target mena” u napadu, oni koji se oslanjaju više na instinkt i jedan potez u pravom trenutku, ištu pomoć u navali. Kada se igra sa dva špica, u tradicionalnoj podeli na “velikog” i “malog”, Podolski i njemu slični imaju prostora da cepaju protivničke mreže, majstor što ga Englezi nazivaju “fox in the box” mnogo teže dolazi do izražaj kada je odsečen i mora sam da stvara šanse. Lukaš je tako, na neki način, i pogodio i promašio epohu...

No bilo bi, opet kažemo, baš lako staviti momka rođenog u Poljskoj, koji nikada nije zaboravio ko je i odakle je – u njegovom telu, pričao je uvek, dovoljno je mesta za dva srca, jedno germansko i jedno slovensko, baš kao što je podelio ljubav prema svom Kelnu i onu porodičnu prema posrnulom velikanu poljskog fudbala, Gorniku iz šleskog Zabžea – mada je Poljska dala sve da zaboravi njega, ignorišući tog sjajnog klinca koji je podignut među kelnskim jarčevima, ne pozivajući ga sve dok porodica Podolski nije na kantar stavila taj odnos majke i hraniteljke i odlučila se da je druga bila bolja osoba, bilo bi ga lako staviti među ljude koji su mogli više, a nisu uspeli, valjda iz straha ili nedostatka samopouzdanja ili promena na stručnom makro-planu.

Ali, da budemo nemački precizni, to nam ne bi dozvolile surove brojke i vest da će Lukaš Podolski biti, neumoljivo i pnovo, jedan od 23 ratnika Joakima Leva što će pokušati da ovog juna i jula krenu španskim stopama i objedine svetsku i evropsku titulu.

Na sedmo veliko takmičenje zaredom – još od Evropskog prvenstva 2004. nije propustio nijedan završni turnir, ma koliko da je njegova karijera išla gore-dole – ne ide se ako nemate kvalitet, niti zato što ste, kako su neki nemački novinari napisali ovih dana, i ozbiljno naljutili Poldija, “maskota” tima, kojeg selektor voli i vodi samo zarad atmosfere u timu. Neka vrsta švapske Štimare, ljubitelja sporta, ako tako hoćete.
“Odigrao sam više od stotinu utakmica za nacionalni tim”, odbrusio je Podolski u Askoni, gde je podignut trening-kamp Elfa, i dobrano umanjio svoj značaj, pošto je odigrao čak 127 utakmica, po čemu je treći na večitoj listi, iza Mateusa i verovatno dostižnog negdašnjeg ortaka iz navale, s kojim se sporazumevao na poljskom da prevari protivničke bekove, Miroslava Klosea; i postigao je 48 golova, manje samo od Klosea i Gerda Milera. “Nazvati me maskotom je vrhunski bezobrazluk i drskost.”

Ne postaje se neizbežni deo Manšafta samo zato što znate da pričate viceve ili ste glavno spadalo u svlačionici i hotelu; ne daje se tih skoro pola stotine golova samo: za razliku od brojnih fudbalera koji su svoju naciju uskratili za najbolje od sebe (taj sindrom od kojeg, po mnogima, boluje najbolji igrač sveta Leo Mesi, kao i dostina članova svih generacija reprezentacija Srbije i Jugoslavije), Lukaš Podolski je u timu sa grbom fudbalskog saveza ispunjavao sve ono za čim je ostao gladan u dresovima klubova za koje je igrao, posebno u Bajernu ili Arsenalu.

Naučen da bude borac još od malih nogu – njegova je porodica izbegla u Nemačku 1987, dve godine posle Lukašovog rođenja, kada se, nakon gušenja pobune u Gdanjsku i drugim gradovima i umirivanja “Solidarnosti” činilo da će čvrsta komunistička ruka nastaviti da vlada Poljskom, kada su pukotine u Berlinskom zidu, činilo se, zapušene svežim slojem maltera i hromiranog betona – Poldi je glavni junak nove nemačke fudbalske ideologije, o kojoj je često bilo reči posebno nakon poslednjeg Mundijala.

Tamošnji fudbal uspeo je da potpuno promeni svoj lik, oslanjajući se na novu energiju i nove igrače, a njihov predvodnik u primalnim danima biće upravo Podolski, jedina konstanta koja je ispratila staru i dočekala novu gardu, stalno spreman da, kao u himni, stavi Nemačku iznad svega, “über alles”...

Ima mnogo simbolike u tome što su – da ne bude zabune, sasvim zasluženu – titulu najboljeg na svetu Nemcima doneli momci koji ili nisu ono što bi se na Balkanu, koji uglavnom poslednji shvata geopolitičke i demografske promene, nazvalo “pravi Nemci”, ili su igrači koje, i pored neospornih kvaliteta, niko ne bi stavio u neki top 10 poslednje decenije, poput Miroslava Klosea ili Tomasa Milera.

Istina je, naravno, i da će najbolja reprezentacija sveta na prvenstvu sa neobično mnogo reprezentacija i još neobičnije mnogo favorita, imati težak zadatak, posebno jer među “šturmerima” ne vlada prevelika gužva.

U stvari, toliko je tanak taj deo tima – još ako fenomenalnog Tomasa Milera ne posmatrate samo kao špica, baš kao što to apsolutno nije ni Mario Gece – da će Lev verovatno biti primoran da se oslanja na “Turkish delight” tandem: sem Podolskog, koji na svu klupsku muku sada ima i tu nesreću da igra u najgorem i najneuspešnijem sastavu Galatasaraja u ovom veku, tu je prvi pik Bešiktašov Mario Gomez, koji se vraća u ekipu na krilima sjajne sezone na Bosforu.

Hoće li to biti dovoljno da se objedine titule? Biće teško, zaista, usled naoštrene konkurencije, ali Lev zna da ima to tajno oružje, momka koji ne prestaje da daje celo svoje srce i svu svoju snagu kad god Nemačka to zatraži od njega.

Nikada više u svojim klubovima, kao što je činio u Kelnu, neće Podolski postizati golove toliko redovno i toliko lako, sem kada bi, bilo kao starter ili kao verna izmena, oblačio dres koji za ovo prvenstvo krasi i oznaka da rival s druge strane ima svetskog šampiona.

To je, ponavljamo, mnogo više od maskote, to je dar kojem treba aplaudirati i poželeti i Srbiji da dobije takvog igrača. Onog što će, ma kako da se zove i ma odakle da je došao, natopiti dres znojem i krvlju mnogo više nego kada nastupa za svoj klub; ako pritom postigne pokoji neverovatan pogodak, kao što je Podolski tako često umeo, to bi ga lako preselilo iz kategorije “maskota” u “legenda”.

A to je, iako ne deluje tako na prvi pogled, Princ Poldi, kako ga je nazvala bratija sa matičnog stadiona u Kelnu, odavno postao.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)