PRELAZZI: Osmi decembar Paola Gerera

Ako smo jednom rekli, ponukani najvećim peruanskim piscem Marijom Vargasom Ljosom – mada će vam danas u Limi pričati da je Santjago Ronkaljolo na dobrom putu da ga prevaziđe – da je Klaudio Pizaro na fudbalskom terenu, a posebno u onom magičnom pravougaoniku  po imenu šesnaesterac, bio “riba u vodi”, na šta je ličio njegov nesuđeni naslednik, a jedno vreme u Bavarskoj i rival, Hose Paolo Gerero Gonzales, koji će, ako se ne dogodi čudo, pa lišće koke ili čudni beli prah odjednom budu proglašeni terapeutskim sredstvom, propustiti najveći događaj u novijoj istoriji svog Perua i svoje burne karijere?

"Ratnik" ili "Depredador" bio je, ako ostanemo pri istim metaforama, opasna ajkula toliko željna svega, i krvi i sunca i života, da bi se neretko nasukala na plaži i ostala da se praćaka, dok je pogani klinci bockaju lopatama sa sigurne udaljenosti...

Jedan od potencijalno najboljih latinoameričkih špiceva u istoriji, koji je po genetskoj predispoziciji, znanju, upornosti, brzini, i onom neopisivom, neobjašnjivom kunstu da spakuje loptu u mrežu, mogao da parira onima koji “devetku” nose kao da su se s njome rodili urezanom poput belega; momak za kojeg će Uli Henes i učitelj Gerd Miler, tamo kad kao tinejdžer bude sipao golove u drugom timu Bajerna skupa sa majstorom po imenu Zvjezdan Misimović, reći da će prevazići, pa, baš Gerda Milera (iz tog tima ispiliće se i Oven Hargrivs i Bastijan Švajnštajger); Feliks Magat obožavaće njegov "uličarski fudbal" i njegov "nos", uvek se Feliks tako izražavao...

A eto, ostaće Paolo Gerero bez tog Mundijala u Rusiji – pisali smo šta on znači za Peru, šta za njihovog selektora Rikarda Gareku – kao poslednje prilike da na najvećoj sceni svim skepticima pokaže od čega je satkan. Ostaće samo onaj koji je mogao, ne i onaj koji je uspeo...

Strašan je to kraj karijere – dobro, preterujemo, ne znamo je li do koke iz amazonskih prašuma, ali umeju ti Peruanci dobrano da odlože penzionisanje kopački, ta pogledajte samo upornog Pizara, kad ga već pomenusmo, tako će se verovatno i Paolo vratiti, nije ni ta brazilska liga previše naporna – ali drugačije, izgleda, nije ni moglo da bude sa momkom koji se nije uklopio ni u jedan mogući šablon.

Nije bio ni luzer ni pobednik, nije bio ni kralj strelaca ni prosjak koji bi se zadovoljavao otpacima, nije bio ni velika evropska marka ni anonimus koji bi se brzo vratio na svoj kontinent, nije, po druženju sa belom ilegalnom supstancom, bio baš Mark Bosnić, a ni Adrijan Mutu, čak ni Maradona, a bio je sve to zajedno, i mnogo više, i mnogo manje.

Valjda je jedino slična tuga kao u Peruu, kada je "presuda" postala pravosnažna, a Gerero dobio zabranju loptanja na godinu dana, i to retroaktivno – sreća pa je i bez njega Peru uspeo da u baražu smlati nedorasle Novozelanđane, inače bi u Limi proglasili ne dan, već deceniju žalosti – bila u Brazilu.

Prvo je bio heroj Korintijansa (vodio ga je sadašnji brazilski selektor Tite koji, eto, nije spasao samo ikoničnu žutu majicu, nego i jednog raspomamljenog Peruanca), sada je ljubimac Flamenga, retko je, zna nešto o tome Rambo Petković, da najveća fudbalska nacija na svetu od miliona momaka sa brazilskom krštenicom "usvoji" nekog stranca, a to se dogodilo sa Peruancem kao nekada s Nišlijom...

Utoliko im je više prirastao za srce kada je samo prevrnuo očima na ponudu iz Kine prošle jeseni; jeste Gerero lud, rekao im je kroz zube, ali nije toliko lud da iz ove, baš ove zemlje, ide tamo gde se za fudbal ne živi i gde se fudbal ne diše...

Okej, odgovara mu Brazil i zbog blizine kuće i paničnog straha od letenja koji su mu čak i u Evropi ponekad tolerisali, no za razliku od iracionalnih fobija, ova Gererova ima tragično utemeljenje.

Paolov ujak, Hose Gonzales Ganoza, golman Alijance iz Lime i sredinom osamdesetih, nedugo posle potonjeg uzleta peruanskog fudbala, čuvar mreže i reprezentacije, bio je putnik na onom letu, čarteru Fokker F27-400M, serijski broj 10548, broj sati naleta 5.908, koji će pasti u Tihi okean, svega desetak kilometara od odredišta, i odvesti u smrt čitav prvi tim i stručni štab velikog kluba, 8. decembra 1987.

Eto šta ti je igra sudbine, tri godine je imao Paolo Gerero kada se dogodila nesreća koja će mu promeniti život i zbog koje će uvek dobijati panične napade kada treba da se ukrca u onu čeličnu pticu, trideset tri godine ima danas, a odluka disciplinske komisije FIFA donesena je 8. decembra 2017.

Tačno u dan, tri decenije nakon najtežeg događaja u klubu za koji je zbog ujaka navijao od malena, i u koji će doći kao klinja od devet proleća...

Šta će, na kraju, ostati od heroja peruanskog fudbala, od tetoviranog Inke kojem je okrutnom igrom sopstvene nezajažljivosti – taj je uvek hteo sve i hteo je odmah – ispod stamenih nogu izmaknuta prilika da ozvaniči svoje mesto među herojima Perua i neformalno, pošto je to statistički već uradio, kada je po broju golova postignutih za nacionalni tim pretekao Teofila Kubiljasa?

Da li je kriv taj pasoš? Ima Peru Ljosu i Ronkaljola i Pizara i Kubiljasa i Nolberta Solana, ali nije Peru ni po čemu zanimljiv, onako zagledan u taj prokleti Tihi okean, s dupetom u Amazoniji, po fudbalu najmanje, i da li je istina da bi Gerero igrao za Barsu ili Real da je bio Argentinac, pa čak i Kolumbijac?

Ili mu ni to ne bi pomoglo?

"Ako ostane dobar u glavi, može da postane veliki, najveći", govorio je 2006. godine njegov iskusniji saigrač Aleksandar Cikler, i sve pogodio...

Nije ta glava ostala kako treba, i danas skoro niko u Nemačkoj, sem možda nekolicina zaista romantičnih navijača Bajerna i nešto veći broj iskrenih navijača Hamburgera, neće se sećati "Predatora" samo po golovima (deset komada u prvom timu Bajerna, tri puta više u HSV-u, mahom glavom, ali i levim aperkatom i desnim krošeom, uz nebrojeno asistencija Ivici Oliću); ne, reći će oni, ne pominjite ga, to je onaj "Hitzkopf", usijana glava, ludak, manijak.

Onaj što je flašom gađao navijača koji ga je opsovao – sreća za tog lika što su nemački stadioni u protekloj deceniji imali one ogromne reklame, pa nije mogao da ga dohvati i zavali kako treba – onaj što se zaleteo na sudiju u kvalifikacionom meču za Svetsko prvenstvo protiv Urugvaja 2008, i kako bismo zaboravili, onaj što je umalo ubio golmana Svena Ulriha.

Da, i pet godina kasnije, još je zapanjujuće šta je ta glava uradila 3. marta 2012, na utakmici protiv Štutgarta.

Besan zbog 0:3 na semaforu, svestan da mu vreme ističe da ostvari svoj potencijal, ljubomoran što je Sven Ulrih živ, a njegovog ujaka vade iz Pacifika, nameran da se belom konkistadoru osveti na zatiranju njegovih predaka Inka, ma, danas možete da pomislite i da je garant bio na kokainu, nevažno, ne menja to stvari, niti će uspeti da objasni, da racionalizuje notorni start u samom ćošku terena, kod korner-zastavice.

Omiljeni statistički detalj potpisnika ovih redova je precizno merenje brzine kojom je Paolo Gerero tog poznog zimskog popodneva jurišao na noge, skalp i dušu Svena Ulriha.

Ravno 31,28 kilometara na čas bilo je brže nego što je ijedan igrač HSV-a potrčao tog popodneva; "Bild" je u sutrašnjem izdanju napisao i da je sve trajalo 6,4 sekunde, dakle, imao je ravno 6,4 sekunde da razmisli šta da radi i da odustane od zločinačkog poduhvata, a nije, i kažnjen je sa osam utakmica zabrane igranja, najviše u istoriji Bundeslige, i posle tog popodneva je znao da je njegova nemačka, a time i evropska priča završena...

I možemo pričati sada da je u Brazilu u drugoj mladosti, pominjati da u svakoj sezoni postigne dvocifreno golova, sve to neće značiti mnogo Evropljanima – daleko od očiju...

Sve to, ta neverovatna karijera koja se mogla i morala okončati drugačije, ne može da se opiše birokratskim rečnikom, ne može da stane u onih nekoliko hladnih rečenica: "pozitivnim testiranjem na zabranjenu supstancu, igrač je povredio član 6. anti-doping regulative FIFA i time prekršio član 63. disciplinskog koda FIFA".

I ta rečenica, objavljena tri decenije pošto je ujak Paola Gerera poginuo i ostavio svom sestriću u amanet da postane fudbaler i da odvede Peru na Mundijal, verujte, dosad je najgora koju ste u ovoj fudbalskoj, evropskoj, ali i konstantnoj mundijalskoj euforiji mogli da pročitate.

Bez te usijane glave sa crvenom štraftom na grudima, (n)i luzera (n)i pobednika, bez ajkule koja bi se nasukala od želje i htenja, bez ratnika koji nikad nije postao Gerd Miler, bez "uličara" koji je imao sve fizičke preduslove da postane legendarna "devetka", samo nije imao dovoljno dobar pasoš, biće ta Rusija mesto bleđe i od onog čudnog Paolovog praha...

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.