PRELAZZI: Onih 5:1 (VIDEO)

Poslednja utakmica te sezone 1988/89, odigrana 26. maja na Enfildu između Liverpula i Arsenala, promenila je čitav svet.

Mislilo se da Liverpul ne može da izgubi titulu u direktnom okršaju s rivalom, i to ne isključivo jer ima najbolji sastav. Samo mesec i po ranije, 96 crvenih duša ostalo je zgnječeno između tribine i ograde, između fudbala i večnosti, na Hilsborou. Liverpul, iako šampion, sve do aprila kaskao je za Arsenalom, a onda ih je tragedija ujedinila, pa se prednost tima iz Londona polako topila. Do poslednjeg kola, bilo je dovoljno da Liverpul ne izgubi sa dva gola razlike i da kop, kojem su se te večeri poklonili i igrači Arsenala, ponovo bude srećan.

Bila je to noć u kojoj je engleski fudbal, tada još u evropskom izgnanstvu zbog Hejsela, prezren, nevoljen i odbačen kao olinjala lutalica puna buva, ponovo oživeo.

Jeste bilo i onih kojih su pre 26. maja govorili da prvenstvo treba da se prekine da čitava igra – korumpirana, opasna, ophrvana huliganima – mora da se vrati svojim korenima, čak i ako je to podrazumevalo amaterizam. No fudbal je bio prkosan, i te noći na Enfildu biće ponovo izmišljen, kao kada je film u boji i sa zvukom zamenio onaj romantični, nemi i crno-beli: tek 26. maja 1989. Englezi, i potom ceo svet, shvatili su koliki novac može da se okreće u sportu nakon što su desetine miliona ljudi gledali prenos meča.

Još iste noći, Rupert Mardok, zli matorac sa krajnje tačke planete, mućnuće glavom i osmisliti svoj BSkyB, televiziju koja će od Prve divizije napraviti Premijer ligu, a od engleskih klubova milijardere.

Sve to još nisu znali fudbaleri Arsenala, kluba koji je 18 godina čekao titulu, čak i kada je na naslovnoj Dejli Mirora tog dana stajalo "Arsenale, nisi se pomolio!", čak i kada su poveli sa 1:0, čak i kada je počeo devedeseti minut i kada je kop u iščekivanju pobede krenuo neartikulisano da vrišti, 25 godina pošto je na njemu prvi put zapevano (na repertoaru se te 1964. tek pojavila "You'll Never Walk Alone", ali je crveni deo Liverpula uveliko skakao u ritmu svojih najpoznatijih sinova sa "She Loves You" Bitlsa kao refrenom Šenklijeve prve dobitne generacije).

Nije budućnost fudbala znao ni Nik Hornbi, koji ne bi ni napisao "Stadionsku groznicu" da je 26. maj 1989. izgledao iole drugačije. I ostali bismo uskraćeni za spoznaju da o fudbalu može da se piše jednako strasno kao i o večitoj ili prvoj ljubavi, i za redove koji su u magnovenju opisali tih 25 sekundi koliko je bilo ostalo do kraja utakmice:

"Ričardson je konačno ustao, već su prošla 92 minuta, i čak je uspeo da dobaci u šesnaesterac Džonu Barnsu; onda je Lukić gurnuo loptu do Diksona, Dikson neizbežno do Smita, a briljantni Smit je ošinuo... i iznenada, u poslednjem minutu poslednje utakmice u sezoni, stvorio se Tomas, sam, sa šansom da Arsenalu obezbedi titulu. 'Sada je raspali!', zaurlao je Brajan Mur; a i tada sam otkrio da se obuzdavam, poučen nedavnim propustima u ojačanom skepticizmu, i razmišljam: dobro, barem smo stigli do kraja, umesto da mislim: molim te, Majkl, molim te, Majkl, molim te, ubaci je, molim te, Bože, daj da pogodi. A on se onda prevrnuo preko glave, ja sam se bacio na pod, a svi koji su bili u sobi skočili su na mene. Osamnaest godina, sve zaboravljene u jednoj sekundi."

Arsenal je tada ponovo postao veliki, trofejni klub, Liverpul je to prestao da bude, a titula ugrabljena naredne sezone – ona čuvena "poslednja", ukleta – bila je, ispostavilo se, samo tračak nade koji bolesnik na samrtnoj postelji udeli svojoj porodici.

I evo, dve i po decenije – minus tri meseca, ali dobro sad – docnije, i Arsenal je ponovo došao na Enfild. Ne baš da uzme titulu, ali da potvrdi da je posle čitave dekade, koliko Venger i njegova legija sve mlađih i mlađih stranaca služe za podsmeh, njihovo vreme najzad došlo. Da Ozil, Kazorla, Žiru i Vilšir mogu da budu Adams, Merson, Smit i O'Liri, da prvo mesto na tabeli, ugrabljeno još jesenas, nije slučajnost.

No ovog februara top nije bio vreo i već posle 20 minuta bilo je neverovatnih 4:0, u blic-krigu noćne more koju ni Hornbi ne bi uspeo da opiše. Liverpul je plesao i ugnjetavao Arsenal, tamo u Minhenu Gvardiola i njegovi momci nazdravili su jedni drugima najboljim bavarskim pivom, Murinjo se negde u Londonu lukavo nasmejao, a Venger izgledao kao čovek koji bi najradije bio negde daleko, daleko odavde.

Bilo bi, sigurno, previše da taj magični subotnji dan proglasimo za jednako sudbonosan kao onaj pre 25 godina. Daleko od toga: Liverpul će verovatno prosuti sve protiv autsajdera i oprostiti se od trke za snom već tokom najkraćeg meseca, a Arsenal će se kako-tako podići i završiti sezonu kao prebijeni bokser koji poslednje tri runde provodi grleći konopce, ali na nogama.

Arsenal, dakle, neće osvojiti titulu, ali to neće uraditi ni dobri momci Brendana Rodžersa.

Ali ako slučajno bude drugačije, ko će biti Hornbi koji će tih 5:1 i tih 25 godina tuge Liverpulovih navijača spakovati u jedan pasus dostojan čitavog života?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)