PRELAZZI: Nije bio uopšte brz, ali zato nije mogao ni da trči

Neki te fudbaleri odmah osvoje, za neke nema sumnje šta su i ko su: vidiš ga na terenu i znaš koliko je dobar. Fudbal je s te strane, malo se ponavljamo, jako pošten, jer talenat ne možeš da sakriješ.

Zato i liste najboljih igrača liče jedna na drugu, bilo da ih prave treneri, bivši i sadašnji igrači, novinari ili vaskoliko pučanstvo. Nema tu previše iznenađenja, svi sve znaju, a za one retke “padobrance” rezervisane su uglavnom sintagme kao što je “kultni heroj”.

Možda je sud igrača tu i najvažniji, jer oni su delili svlačionicu sa nekim, oni su ga gledali svakog dana na radnom mestu, a ne jednom nedeljno u 90 minuta suštine, oni znaju kako ko razmišlja, i prirodno je da su najpozvaniji (ukoliko nemaju predrasude ni interese) za takve razgovore.

Englezi bi to nazvali “players' player”, i mada ovaj o kojem ćemo pričati nikada nije dobio nagradu sa tim nazivom koju dodeljuje Udruženje profesionalnih igrača, legende o njemu kao da se umnožavaju sa protokom vremena i sa patnjom kluba u kojem je proveo skoro deset godina.

Evo, štihove na sto i prvo lice umesto opštemestašenja: pre svega nekoliko meseci, da me je nego na kvizu pitao da pogodim “Premijer liga, Turčin, duga kosa, plavo-beli dres, ludački golovi iz daljine”, verovatno bih se, posle kraćeg oklevanja ili ne, setio da je tačan odgovor Tugaj Kerimoglu.

Ali lik kojeg smo gledali u Blekburnu bio je mnogo bolji nego što bledo sećanje govori; jer kako drugačije objasniti da gotovo da nema teksta u kojem bilo koji bivši saigrač ili rival priča o Premijer ligi u prvoj deceniji 21. veka, a da ne kaže da je Tugaj bio najbolji fudbaler kojeg je ikada gledao.

Pre nekoliko dana je na sajtu The Athletic izašla poučna i pomalo potresna ispovest Dejvida Tompsona, nekadašnje nade Liverpula kojem su povrede i nestrpljivost uništile karijeru. Fudbaleri se obično ne kaju gorko zbog svojih postupaka, makar ne javno, a Tompson se u tom tekstu posipa pepelom i proklinje dan kada je, ljut što Džerard, Barmbi i Marfi dobijaju šanse pre njega, odlučio da napusti Liverpul. A onda kaže “sreća je što sam otišao u Blekburn, jer sam tamo imao priliku da igram sa Tugajem, najboljim s kojim sam ikada delio teren mimo Liverpula”.

Met Džensen, još jedan fudbaler kojem se proricala lepša karijera, to je sažeo u nekoliko rečenica:
“Da vam kažem nešto o Tugaju. Nije bio uopšte brz, ali zato nije mogao ni da trči. Jedva da je znao reč engleskog. Pušio je kao dimnjak, sigurno 20 cigareta dnevno. Ali kakav je to igrač bio! Rekao sam već da nije mogao da trči. Ali bio je toliko briljantan da nije ni morao da trči. Imao je savršenu viziju, verovatno najbolji pregled igre od svih koje sam ikada video. Bio je klasa.”

Pa onda nastavlja:
“On je bio podsetnik na one dane kada su fudbaleri mogli da žive kako su hteli. Niko ne bi mogao da ga nagovori da prestane da puši. Čitava svlačionica bi smrdela na duvan. A onda bi 45 minuta bio gazda na terenu. Pa bi zapalio u poluvremenu. Sećam se kada je jednom Grem Sunes ušao i pitao je gde je Tugaj. A iznad toaleta su se širili oblačići dima. Nije to mogao svako...”

Pođimo, zato, u smiraj ove godine, i na dan kada bivši prvak Engleske, klub koji je u novijoj istoriji više voleo možda samo Širera (ali Širera jednu sezonu, a Tugaja osam!), gostuje Hadersfildu sada u Čempionšipu, na blago nostalgično putovanje stazama čoveka kojem se svaka od onih cigareta videla na licu. (Čitaoci koji su češće u kafani možda bi rekli da mu se još nešto poznavalo, posebno kada više nije mogao da krije crvenilo i podbulost.)

Podsetimo se, dakle, uz pomoć literature, požutelih sajtova i video-klipova previše niske rezolucije, kakav je igrač bio Tugaj Kerimoglu, jedan od onih nekoliko sjajnih Turaka koji su naterali naciju da prigrli ovaj sport i koji su joj doneli najviše radosti. Šukur, Arif, Hasan Saš, Umit Davala, Ilhan Manšiz... I on, nezaobilazan, iako već na Svetskom prvenstvu 2002. u četvrtoj deceniji života.

Sa obale Crnog mora, iz Trabzona, ali stasao u Galatasaraju, Tugaj se iz Istanbula otisnuo u Rendžers, u vreme kada su Škoti još uvek umeli dobro da plate. Nije se snašao, izgubio je mesto u startnoj postavi, retko ko ga je na Ajbroksu i pamtio i primećivao, govorilo se da će se sigurno vratiti na Bosfor i tamo bi raširili ruke i prigrlili ga na grudi, ali onda ga je Grem Sunes doveo u Blekburn i učinio verovatno najveće delo posle svoje igračke karijere.

Ostalo je bilo, reklo bi se, istorija, ona koja je okončana u kasno proleće 2009, kada se čuveni Ivud Park oprašta od svog omiljenog igrača tako što niko, za taj jedan dan, ne oblači plave i bele nijanse, već su svi u crveno-belom, zbog njihovog omiljenog Turčina.

No pre toga, Turčin je morao da im se dopadne. Te 2001. već je imao 31 punu godinu i niko od njega, za 1,3 miliona funti koliko je koštao, nije očekivao bogznašta, posebno jer je bilo skoro pa belodano da mu ostrvski fudbal ne paše do kraja.

A onda je pokazao znanje. Pa je pokazao strast. Onda je zavoleo taj grad, ko zna, možda ga je nešto u njemu, u melanholiji s kojom bi se pričalo o prošlosti u Industrijskoj revoluciji, u pesimizmu koji više ni fudbalski klub nije mogao da izmeni, u imenu koje je zvučalo baš tako kako je zvučalo, podsetilo na njegov rodni kraj; tek Tugaj je u Blekburnu bio kao riba u vodi.

Menjali su se treneri, menjali su se stilovi, menjale su se ambicije – uglavnom su bile sve tanje – a on je bio tu, u centru terena, dirigent i kvoterbek, bez mnogo trčanja ali sa mnogo razmišljanja i lopti koje su imale oči i trepavice da namignu.

Svi su to videli, dobro, sem nas koji smo blenuli u nešto drugo, pa je jednom, već mu je bilo više od 35, ser Aleks Ferguson rekao da bi, samo da je deset godina mlađi, Tugaj bio apsolutno pravi igrač za Mančester Junajted. “Izvini, Aleks”, spremno mu je replicirao njegov bivši pulen Mark Hjuz. “Da je Tugaj deset godina mlađi, igrao bi za Barselonu.”

U Blekburnu je zabeležio nešto više od 270 utakmica i svega tuce golova; mada je gotovo svaki od tih golova bio, što bi na Tviteru kazali, “thunder bastard” – opalio bi je sa 20, 25, 30 metara, savršena tehnika poklopila bi se sa antimonom koji je gajio u desnici, lopta bi putovala toliko brzo da ne može da se odbrani i toliko sporo da navijač iza gola već diže ruke i otvara usta...

Bio je to, kao poslednji Sunesov trenerski uzlet, pre nego što se mane ćorava posla, Blekburn koji će jedne sezone završiti šesti. Mešavina mladosti i iskustva, da, ali sa iskustvom u mnogo većoj razmeri: Tugaj i Dejvid Dan u sredini, oko njih Dejmijen Daf i Gari Flitkroft, a u napadu tandem snova iz najboljih dana Mančester Junajteda: Dvajt Jork i Endi Kol.

Kerimoglu je u ovoj postavci imao štikliranu “free role”, a Blekburn je, kada je on bio u ekipi, postajao mnogo više od prosečnog ostrvskog kluba koji se trudi što pre da obezbedi opstanak, i ne bira načine da to učini. Tehnika, spacijalna i emotivna inteligencija, nesebičnost i sposobnost da diktira tempo, dobro, i miris duvana u svlačionici, sve to bio je Turčin; i u duhu praznika, voleli bismo da smo više obratili pažnju na njega dok smo imali priliku.

Ali, kad već nismo, i kada sad moramo da obnavljamo gradivo i da se fokusiramo na stare klipove i na brzinu sklepane “mikseve” golova i akcija, tu su oni koji su igrali s njim, poput George Hadžija (“Jedan od najboljih igrača sredine terena u Evropi”) ili starog prgavca Robija Sevidža, kojeg biste retko čuli kako hvali druge:

“Zvali smo ga Maestro. Mogao si da mu dodaš loptu bilo gde, i da su trojica oko njega, on bi uradio nešto briljantno. Nikada nije postojao takav igrač u Premijer ligi kao on...”

Foto: Reuters