PRELAZZI: Nevinost bez zaštite

Pitanje bi sigurno bilo zanimljivije od onog o kojem svi u Srbiji pričaju, u kvizu "Slagalica", a koje se tiče jednog sporta i jednog fudbalskog funkcionera.

Recimo, ovako: koji igrač je postigao više golova u Premijer ligi od Denisa Bergkampa, Kristijana Ronalda i Fernanda Toresa, a da je u isto vreme imao više direktnih asistencija za gol od, opet, Denisa Bergkampa, Kristijana Ronalda i, recimo, Pola Skolsa? Isti čovek je strelac najviše pogodaka glavom.

Mala pomoć: taj igrač je postigao i više golova za reprezentaciju od Stivena Džerarda, Kevina Kigena, Dejvida Bekama i Robija Faulera, a u proseku, po minutaži, za Gordi albion bio je efikasniji od Vejna Runija, Garija Linekera i Alana Širera.

Pa opet nije to najvažnije u priči o Piteru Krauču – jer je on odgovor na pitanje, svakako – koji je dan-dva pred svoj 36. rođendan postigao 100. pogodak u Premijer ligi, izjednačivši se time sa Metom Le Tisijeom i upisavši se na listu centuriona koja je prilično kratka: svega 26 igrača, uključujući krakatog Krauča, uspelo je da dođe do trocifrene brojke otkako se engleski fudbal rukovao sa Rupertom Mardokom i onim njegovim rogatim posilnim.

Od Endija Širera, Vejna Runija, Endija Kola, taze penzionera Frenkija Lamparda, pa naniže do Drogbe i Krauča, taj spisak je mini-istorija fudbala, almanah majstora koji su nemilice tresli mreže od belih litica Dovera do Hadrijanovog zida u poslednje dve i po decenije, uz svega nekoliko igrača koji ne predstavljaju sam krem ove igre (eh, taj Emil Heski...).

I eto, sada je među najvećima i napadač koji privodi svoju karijeru u Stouku Marka Hjuza kao "džoker".

Na tom spisku su svega četiri aktivna fudbalera najveće lige na svetu – Aguero, Defo, Runi, Krauč – i to će biti, ako ništa drugo, njegov pasoš i ausvajz kad god imigracione službe fudbalskih purista, koji cene samo atraktivnost, požele da mu zabrane ulazak među zaslužne, velike fudbalere.

Jer Piter Krauč je – a sada dolazimo do najvažnijeg u celoj priči – aberacija, frik, nakaza, genetska greška u fudbalu: neko ko tako izgleda ne bi smeo ni da igra ovu igru, a kamoli da u njoj bude dobar, a tek ne bi smeo da bude bolji, u bilo kojoj kategoriji, od Skolsa, Bergkampa, Ronalda, Toresa.

Samo što fudbal, ako ga znate, ne razaznaje nikakve kategorije, on pod svoje uzima i daje šansu svakome ko je dovoljno uporan; on je zaista sposoban da spasi život. Doslovno.

Možete li, stvarno, da zamislite životni put 201 centimetar visokog Pitera Krauča, da kojim slučajem nije voleo fudbal, ili da nije bilo onih trenera – prvo u mlađim kategorijama Brentforda i Kvins Park Rendžersa (nakon što je detinjstvo proveo u Singapuru, gde je njegov otac imao posao, porodica Krauč se nastanila u Londonu) – koji su u njemu videli začetak talenta, svemu u inat?

Deca umeju da budu zločesta, u pre-tinejdžerskim godinama se svako odstupanje od "normalnog" kažnjava ostrakizmom (u boljem slučaju) ili otvorenim vređanjem (u gorem), i Piter Krauč, dvanaestogodišnjak za glavu viši od ostalih, mršav kao struna, uskog lica i na sve to plave, prozirne kose, morao je biti meta dežurnih "bulija".

Da nije svakog dana trošio svoje tanke cevanice i prevelika stopala na travnatim terenima diljem Londona, da nije radio toliko naporno da je stekao i zavidnu tehniku za čoveka te konstitucije, da nije naučio da na pogrde i pokude odgovara tamo gde je važno, da nije na VHS snimao poteze napadača Čelsija Kerija Diksona i, još značajnije, svog idola Đanluke Vijalija (prvi dres koji je imao bio je onaj Sampdorijin, inače jedan od najlepših dresova u istoriji), Piter Krauč bi postao neki istraumirani, povređeni, frustrirani čudak, zauvek odvojen od društva.

Da nije bilo fudbala, dakle.

Ali bilo je fudbala, i bilo je onoga što fudbal može, pa je Piter Krauč danas multimilioner, sa više od 400 utakmica u Premijer ligi, sa ravno stotinu golova u tom takmičenju i još dosta golova u drugim takmičenjima, sa 42 meča u reprezentaciji Engleske, sa finalom Lige šampiona koju je umalo osvojio, sa nastupom na Svetskom prvenstvu, sa etiketom na kojoj piše 43,5 miliona funti (koliko su engleski klubovi ukupno platili za sve njegove transfere, na itinereru Totenhem – Kvins Park Rendžers – Portsmut – Aston Vila – Sautempton – Liverpul – Portsmut – Totenhem – Stouk), sa milionima i milionima na ličnom računu, i sa jednom od najlepših žena u Engleskoj koja ga čeka da odigra svoj robotski ples i vrati joj se kući, Ebigejl Klensi.

Možda je to rekao tako, možda i nije, možda je to samo vic, mada je "Krauči", kako ga odmilošte zovu, naučio da se šali na svoj račun onda kada su deca bila zla, a posle dece zli su bili navijači protivničkih klubova, ali ostala je njegova izjava kao amanet i podsetnik svima koji ponekad misle da fudbal ne može da promeni sve.
"Šta bih bio da nisam fudbaler? Pre svega, mislim da bih bio nevin".

Valjda zbog toga, zbog duhovite samodeprecijacije koja je toliko engleska – najbolje engleske humorističke serije zasnivaju se na sasvim jednostavnoj premisi: da su glavni junaci toliko bedni i u tolikim problemima da izazivaju sažaljenje; zato se, jer su gori od onoga kakvim sebe percipiramo, toliko i vezujemo za njih – Piter Krauč nije na udaru navijača onoliko koliko bi jedan momak takvog izgleda možda trebalo da bude. Čak i oni koji, brojkama uprkos, ne nalaze za shodno da ga poštuju, neće ići toliko daleko da ga vređaju.

Valjda je to zato što je Krauč, na sasvim bizaran način, jedan od nas, neko ko je od malena morao da pliva kontra struje, da se dokazuje na svakom treningu, da prolazi tople zečeve saigrača, trenera, navijača, medija, da ruši sve tabue – od onog da neko s tolikom visinom ne može da ima dobru tehniku, preko onog da bi neko s tolikom visinom morao da bude snažniji, pa do onog da bi neko s tolikom visinom morao da igra bolje glavom – i da sve to radi sa osmehom na licu, kao glavni zafrkant u svlačionici.

Dve se u nama pobiju sile kada Krauč ima loptu: svest o tome šta je fudbal i kako se igra, i neverica što se dvometraš na terenu ne ponaša kao dvometraš na terenu.

Po svim uzusima, on bi morao da bude klasični "target men", a eno ga, prilazi da gradi napad svog tima, dribla i razbacuje svoje laktove okolo, trči kao u školskom dvorištu, šutira iz daljine u maniru njegovog sapatnika po visini, Nikole Žigića, protiv Rome, u svakom trenutku izgleda vam kao da će da se saplete, o travu, o liniju, o samog sebe, o univerzum, a on nastavlja da posrće i posrće i onda stigne do gola i ćušne loptu u mrežu.

Ili, kao jednog septembarskog dana u Ligi šampiona protiv Galatasaraja, u crvenom dresu, na Enfildu, napravi makazice sa penaltika.

Ili, kao jednog martovskog dana u Premijer ligi protiv Mančester Sitija, u crveno-belom dresu, na vetrovitom Britanija stadionu, opali lob sa 25 metara iskosa, za jedan od najlepših golova u istoriji Premijer lige.

Ovo je ujedno i vreme za maleni omaž Hariju Rednapu, najvažnijem crvenokošcu današnjeg fudbala: veliki, prečesto nipodaštavani Hari uvek je imao hrabrosti i često je video dalje od smrtnika, novinara i navijača.

Pre nekoliko dana, kada je Frank Lampard objavio kraj karijere, na internetu se proširio klip na kojem tadašnji trener Vest Hema objašnjava da će Frenki (sedi pored njega, sav zbunjen sa svojih sedamnaest godina) biti veliki, pa i igrati za Englesku, na šta mu se iz publike navijači, novinari i ini nezaslužni fudbalski radnici doslovno podsmehuju, i samo što glasno ne posumnjaju da se radi o nepotizmu, jer je Hari Frankov ujak; kroz sličnu situaciju Rednap je prošao kada je u Sautemptonu dao priliku tom nezgrapnom klincu, nedovoljno dobrom za QPR ili Totenhem, i gurnuo ga ispred etabliranih Kevina Filipsa i Džejmsa Bitija.

Hari, majstore, dižemo čašu duplog viskija u tvoje zdravlje.

Eh, cinicima ni to ne bi bilo dovoljno, oni bi rekli da vek Kraučevih golova za šesnaest godina i nije neki preveliki uspeh, posebno ako ste imali priliku da toliko sezona provedete u Liverpulu ili Totenhemu, timovima iz gornjeg dela tabele, da Krauč nikada nije uspevao da da onih mitskih dvadeset pogodaka u sezoni i da je tek retko obigravao oko broja 15, da je dobar deo njegovih golova sasvim slučajan, mada svi znamo da slučajnosti ne postoje.

Krauč nastavlja da potire sva proročanstva, nastavlja da se bori protiv svih predrasuda i da se klati i posrće prema nekom novom rekordu, prema novom golu; sa 36 punih godina i dalje izgleda kao da mu se fudbal igra i kao da uživa u svakom trenutku, ne dozvoljavajući da ga slava opije, znajući da je sve moglo da bude drugačije da nije bilo Đanluke Vijalija, Harija Rednapa i žudnje za životom i golovima, znajući da bi fudbal bez frikova, aberacija, genetskih grešaka bio mnogo dosadniji, znajući da fudbal može da spasi život.

A da je Ebi Klensi, koja ga čeka kući, samo lep bonus.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.