PRELAZZI: Najbolji Bajern u istoriji

Jupa Hajnkesa su sasvim razložno nazvali fudbalskim Helmutom Šmitom.

Peti kancelar Zapadne Nemačke bio je poštovaniji sa svakom godinom koja bi prošla, mada će mu istorija promešati karte dovoljno da u očima Evropljana ne bude legenda kakvu je njegov britak um, skupa sa diplomatijom koja će otvoriti put za ujedinjenje dve Nemačke, zaista zasluživao.

Bio je previše dobar, iskusan, prevejan, metodičan da bi ostao zauvek na tom mestu, i previše je držao do sebe da bi mu smetalo kada su neki drugi, poput njegovog naslednika Helmuta Kola (“velikog čoveka zamenio je krupni čovek”, govorilo se tada u Bonu i Berlinu), ili njegove pitomke Angele Merkel, ubirali lovorike njegovog rada.

Slično je bilo i kada je Hajnkes, činilo se zauvek, ostavio svoju najveću strast i svoj drugi klub – iz prvog, najvoljenijeg, Menša, kojem je dao najbolje godine napadačke karijere i najmlađe godine trenerskog staža, drugi put će otići kada mu navijači, u svom slepilu, okrenu leđa – i posvetio se porodici.

Kada je poslednji put napuštao Menhengladbah, kaže legenda, očistio je automobil koji su mu dali na korišćenje i sipao benzin do vrha rezervoara; kada je poslednji put odlazio iz Bajerna, da kao osvajač Lige šampiona spadne na svoju penzijicu od 217 evra mesečno, ostavio je Pepu Gvardioli mašinu u koju je trebalo s vremena na vreme uneti samo novu jelkicu da malo osveži vazduh.

Katalonac nije baš pokvario menjač, nećemo biti pregrubi, ali nije “njemačko auto” samo da se gleda, nego i da prvo stigne na cilj...

Upravo o tom timu bismo danas da pričamo, pred gostovanje Bajerna u Sevilji (neki bi napisali “zahuktalog Bajerna”, ali bio bi to pleonazam. Kada, uostalom, to Bajern nije bio zahuktao?) u četvrtfinalu Lige šampiona.

Da li je, hoćemo da postavimo pitanje na koje može i ne mora postojati odgovor, Hajnkesov Bajern s proleća 2013. bio najbolji Bajern u istoriji? Da li je, ako se usudimo poći i tim autobanom, Hajnkesov Bajern s proleća 2013. bio najbolji fudbalski tim u 21. veku? I šta nam to može govoriti o završnici Lige šampiona, počev od duela u Andaluziji pa do finala u Kijevu?

Koliko je četvrti Jupov Bajern blizu trećeg, najdominantnijeg Jupovog Bajerna?

Helmut Šmit, veliki kancelar kojeg je Hajnkes toliko poštovao da se i sada nasmeši kada poneki novinar povuče paralelu, imao je omiljenu izreku: “Najveća soba na svetu je prostor za poboljšanje”.

Rumeni trener koji je uvek kolektiv stavljao ispred pojedinca – a kako bi sin porodice koja je imala desetoro, ceo fudbalski tim, drugačije i mogao? – nikada nije odustao od te mantre, čak ni kada je izgledalo da je sve savršeno, a ponajmanje onda kada je štošta izgledalo nemoguće.

Recimo, u polufinalu Lige šampiona 2012. protiv Reala Frank Riberi udara u svlačionici Arjena Robena jer mu nije dao da izvede slobodan udarac, i Bajern je opet “Holivud” i opet mu se smeje onaj deo Nemačke koji zazire od njega i strepi od njega.

A onda u finalu Lige šampiona 2013, svega godinu dana kasnije, pred sam kraj utakmice na Vembliju, taj isti Riberi dotura “štiklom” tom istom Robenu loptu za trofej, i opet se smeje onaj deo Nemačke koji voli Bajern i diše za njega.

Taj gol, kojim je zaokružena jedna neverovatna sezona, bio je epitom onoga nemačkog u bavarskom velikanu i onoga hajnkesovskog u fudbalu.

Njegov Bajern izgledao je, baš kao u floskulama fudbalskih komentatora, kao da može u svakom trenutku da postigne gol, a posebno kada se laicima čini da je to nemoguće. A nisu to radili iznurivanjem i odbrane i navijača stodesetopostotnim posedom lopte, kao kod onog koji je došao kasnije, već presingom, borbenošću i seciranjem neuralgičnih tačaka protivnika.

Bajern sa Vemblija i Bajern koji je pre toga demolirao Barselonu i Juventus bez primljenog gola, da i ne pominjemo Bajern iz DFB pokala ili Bajern iz Bundeslige koji osvaja titulu već u novembru, a overava je dok još nije okopnio sneg na Švarcvaldu, Bajern u kojem je Bastijan Švajnštajger kao Jupov ađutant, Havi Martinez kao Jupov kerber, a Riberi, Roben, Miler, Mandžukić kao Jupovi vanzemaljci...

To je bilo toliko lepo za gledanje, da je samo odlazak u sumrak maestra, dok se glavni ideolog, Uli Henes, spremao za ćeliju, sprečio stvaranje još jedne dinastije i još glasnije legende.

Bili su besprizorni, ali nisu mogli da vas nerviraju, ako ste iole voleli fudbal koji su igrali Barselona i Real, hajp koji bi umeli da naprave premijerligaši, i ako ste i dalje gajili sećanje na Kalčo devedesetih – Hajnkesov efikasno-konzistentni (važi i obrnuto) Bajern imao je sve te sastojke, tanani balans između čvrste odbrane i nemilosrdnih napada, a onda je pridodao i srebrni escajg koji se čekao tuce godina...

Baš to će, ako pokušavamo da odgovorimo na tezu o “najboljem Bajernu”, nedostajati onoj mnogo nemačkijoj generaciji koja će na Kamp Nou pokušati da spere grehove sa Pratera 1987. i podseti na zlatnu ekipu obeleženu Bekenbauerom, Brajtnerom i Gerdom Milerom, koju Jup Hajnkes posmatra iz protivničkog šesnaesterca, kao najbolji strelac Menhengladbaha.

I 1998. na 1999, počev od Obilića koji se drži čitavo jedno poluvreme, Bajern Otmara Hicfelda je izgledao kao kaznena ekspedicija. Govorilo se da je taj Bajern kao nemačka berza – kad god pomislite da im je dosta, oni bi nastavili da rastu i da osvajaju nove procente.

No Tedi Šeringem i Ole Gunar Solskjer imali su neke druge ideje, i Mario Basler i Lotar Mateus, koji su izašli s terena samo da se na njega trijumfalno vrate, morali su da smisle nove izgovore i traže nove žrtve.

Jup je znao kakve posledice poraz posle dizanja u nebesa može da ima, i nije želeo da dozvoli da mu jedan gol u smiraj meča, od svih mesta na svetu baš na Alijanc Areni u proleće 2012, gol koji postiže Didije Drogba, uništi sve što je stvarao.

Sigurno je namerno odigrao tu igru sa najavom penzionisanja, no umesto da se poslednja sezona navuče kao mračna koprena iznad Zebenerštrase, ona je dala impetus čitavom klubu, a igračima podarila još jedan sloj mentalne snage da ovog puta ne klonu, čak ni kada Dortmund Jirgena Klopa izjednači...

Elegancija, fluidnost i lepota, to je ono što je nedostajalo trostrukom prvaku Evrope iz sedamdesetih godina; rezultati su ono što je falilo svakom ostalom Bajernu, uključiv i sastav iz 1999; jesu bili na krovu Evrope i 2001. ali tada zbog Bajerna nije jače kucalo srce prosečnog zaljubljenika u fudbal – mislili smo i znali smo da je Leverkuzen iz tih godina bio mnogo uzbudljiviji i lepši za oko.

Bajern je opet Hajnkesov, a to znači da ne možete da ga mrzite, jer ispunjava estetske kriterijume uprkos tome što je i dalje nemački u svojoj srži, u želji i potrebi da pobeđuje, pa i da ponizi, kao što je učinio sa Dortmundom prošlog vikenda.

To što će zajapureni “Osram” ovog puta, posle finalnog bisa nakon kojeg publika ne želi da ode kućama, garantovano održati reč datu supruzi i ponovo postati penzioner koji u bade-mantilu i šlapama odlazi do pošte da podigne svojih dvesta evra sledovanja, moglo bi samo da ide u korist klubu i timu, bez obzira na to da li će mu naslednika promovisati za pet dana ili posle finala u Kijevu.

Biće i tada, čak i ako Bavarci odu do kraja, onih koji se neće setiti da na listu najboljih trenera stave Helmuta Šmita nemačkog fudbala; ali baš kao što je bilo sa voljenim kancelarom, i Jupova zvezda će sa svakom godinom sijati sve više.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

LIGA ŠAMPIONA, ČETVRTFINALE (PRVI MEČEVI):

Utorak

20.45: (5,30) Sevilja  (4,00)  Bajern (1,63) 
20.45: (2,90) Juventus  (3,25)  Real Madrid (2,50) 

Sreda

20.45:  (1,25) Barselona  (6,50)  Roma (10,00) 
20.45:  (2,90) Liverpul  (3,40)  Mančester Siti (2,40) 

NAPOMENA: Kvote su podložne promenama

Foto: Action Images