PRELAZZI: Mi pamtimo Bari

Valjda sam jedini čovek koji je imao neke veze sa Crnom Gorom i sa crveno-belom bojom koji nikada nije bio u Bariju. Bilo je to vazda najbliže italijansko kopno, plus ono što se desilo početkom devedesetih, kada je trajekt koji se zvao po zaštitniku putnika, pomoraca i, naravno, prostitutki, velikom svecu čije mošti počivaju baš u tom gradu, ušao u neke druge, ne tek talasaste, no pre svega navijačke legende.

(Trajekt je plovio, a onda više nije, a sada, čujem, ponovo ga ima, ali ima li putnika i automobila na njemu, zaboga?)

Bari je bio šoping, dašta, kao u onoj pesmi Who See, Bari je bio stadion Svetog Nikole, tek dopola ostvarena zamisao arhitekte Renca Pijana, na kojem će se odigrati Ono Jedno Finale, stadion sagrađen za Mundijal u Italiji i baš takav da preslika kakav je to bio Mundijal: čvrst, ružan, sa svega nekoliko trenutaka koji će se zauvek pamtiti.

Ali za nas koji smo se sećali i tog finala, ali koji smo fudbal počinjali pomno da gledamo – i pre svega da shvatamo – u godinama nakon njega, Bari je bio i nešto drugo.

Crveno-beli klub koji je vazda negovao čudake, uramljena slika i nasmejana prilika Kalča iz najboljih dana, kada su čak i ti povremenici umeli da potroše novac o kojem bi raja iz Španije, Engleske ili Nemačke mogla samo da sanja, i da privole najveće svetske zvezde da dođu u nešto što bi se danas moralo nazvati teškom provincijom.

Okej, znamo da prilježnim posetiocima Mozzart Sporta “F.C. Bari 1908” ne zvuči toliko primamljivo kao “Parma Calcio”, oko kojeg onoliko isekoste vene: sudbina novog-starog-novog prvoligaša iz grada Parmalata, parmezana i Ernana Krespa pobrala je mnogo emocija i izazvala koje grickanje prstiju; u isto vreme, vest da je Bari ostao bez svog fudbalskog kluba usled bankrota, da je proteran u najmanje četvrtu ligu – i to ako se baš potrude – nije ostavila preveliki impakt, što bi se moderno reklo.

(Poslednja vest glasi da će Bari pokušati da, uprkos svemu, izbori licencu za Seriju B; možda neće uspeti, i možda to u Italiji nije toliko važno, tamo se klubovi gase i podižu kao nigde na svetu.)

Razumemo da to nije samo generacijska stvar, nego da su parme, fjorentine i sampdorije ponešto i osvajale, pa se još i tukle za titulu, za razliku od ponosa Apulje što je imao neke svoje mušice i nikad ih se nije kurtalisao (ako ne računamo pehar u nečemu što se zvalo Mitropa kup!), i imale makar prstohvat više majstora pogodnih za lepljenje postera iznad glave u svoje pero...

Samo, da li su? Ili je tako kul i hipsterski nabrajati Parmine asove – neka nam oprosti Parma, želimo joj opstanak i dolepotpisani ju je istinski gotivio, no to sad nije tema – a zaboraviti sve one koji su bili ostvareni vlažni snovi gazde Vinčenca Matarezea (i on biva zapostavljen u svim tim romansiranjima istorije Najveće Lige Koja Je Ikada Postojala!), iako će ga ultrasi do današnjeg dana optuživati da je bio premalo ambiciozan i da je Bari, kao veliki grad na jugu i najvažniji s ove strane italijanskog Jadrana, zasluživao uspešniji klub.

Hajde da čak i ne stavimo akcenat na najvažnijeg sina ovog grada.

Malo, za početak, ipak moramo: ko će ikada zaboraviti neku zimu 1999, veče uoči pravoslavnog Svetog Nikole, kada na San Nicola dolazi Inter Marčela Lipija, i rađa se legenda o jednom dečaku koji je mogao toliko da nas vara i da uživamo svakog trenutka u tome.

Inter tada ima Vijerija i Zamorana, Bađa i Rekobu, Jugovića i Zanetija, Panućija i Blana (osećate li se nostalgično? Ili samo baš baš staro?), ali u Bariju igra momak čije ćemo ime, mi pomalo matori, zauvek pamtiti samo po tom jednom potezu, iako nikad više ništa o tom brzancu nećemo čuti, Ugočukve “Ugo” Enujinaja, a onda igra i on, dete odraslo na tim ulicama, dete koje se budilo sa sirenama iz luke i zaspivalo sa poslednjim dripcima što bi za sitne lire ojadili nekog jadnika.

Simone Peroti mu je ćušnuo loptu, a Antonio Kasano – mašta italijanskog fudbala, kako će reći Horhe Valdano; onaj princ iz bajke koji na kraju ne trijumfuje – ruši Inter i Bari ponovo živi svoje devedesete; i stadion, tada već betonska olupina što je prebrzo ostarila, dobija još jednu priču koje će se sećati i dvadeset godina kasnije, kada mu kažu da će ubuduće ugošćavati samo amatere.

A pre Kasana bio je Dejvid Plat.

Kako to može da zvuči skoro neobjašnjivo naraštajima koji misle da su engleski klubovi, plus Real i Barsa i nešto arapske boranije, nesumnjivi magneti za najtraženije igrače na svetu; ali danas “maleni” Bari, danas ugašeni Bari, izdvaja pet i po miliona funti – kao sada pedeset pet! – leta 1991. da ponovo ugosti momka koji je zapalio planetu na istom tom stadionu, u onom čudnom meču Engleza i Italijana (ovamo Plat, tamo Skilaći, a ko bi drugi), i dovede ga na jug Italije, da preboli suze Pola Gaskojna.

“Biću vaš Maradona”, kazao im je Plat na aerodromu, samo što će se proročanstvo ostvariti taman koliko i ono o fudbalu koji se vraća kući...

Ambiciozni Bari prvu utakmicu u toj sezoni – onoj koja je rodila prve prave “nepobedive”, Kapelov Milan, a sreća je bila utoliko veća što je Inter završio maltene u donjem delu tabele – dobio je negde u januaru, već u februaru se znalo da će ispasti, avantura još jednog Engleza koji se olupao u Italiji nastaviće se, doduše, u Juventusu i mnogo uspešnije baš u Sampu, ali ostaće legenda, kao niko nikada pre i posle njega.

Da samo potcrtamo kakva je to već 1992. godine bila liga. Danas bi verovatno tim koji bi u isto vreme na raspolaganju imao talente Dejvida Plata, Roberta Jarnija (stigao iz Hajduka), Zvoneta Bobana (na pozajmici iz Milana) ili Frenka Farine, u ovakvoj Seriji A, vodio borbu makar za izlazak u Evropu. A Bari, Bari je završio u Seriji B.

Tamo će se spojiti druga generacija po kojoj ćemo pamtiti Bari, tandem toliko ubitačnih napadača da su golmanima od Torina do Palerma i dalje pune gaće kada ih se sete: Sandro Tovalijeri, “Kobra” koja se osećala najbolje samo na apuljskom suncu, kao čista toplokrvna endemska zverka, i njegov ortak iz napada Igor Proti.

Danas će Protija hroničari italijanskog fudbala uglavnom pominjati po kuriozitetu – jedini “Capocannoniere” u sezoni u kojoj će njegov klub ispasti iz lige! – ali oni koji znaju, znaju, a Igor Proti je znao.

Momak iz Riminija zaslužuje poseban osvrt, dovoljno je valjda reći da je to jedini čovek zbog kojeg bi u Livornu makar na trenutak zaboravili na Kristijana Lukarelija. “Bomber” nad bomberima doživeo je svoju drugu, treću, petu, pretposlednju mladost baš u Bariju, skupa sa Tovalijerijem, i Masimo Morati slao je svakog dana pisma na jug kako bi ga privoleo da zameni Zamorana, samo što će ovaj otići u Lacio...

Ima li još? Ima, naravno, tamo sa Kasanom i Enjinajom i Perotijem igraće jedan hitri dečko koji će skoro deceniju kasnije biti najzaslužniji, ili makar zaslužniji od Marka Materacija, što je Italija postala prvak sveta – Đanluka Zambrota. Biće tu, kad smo već kod rasnih centarfora koji su mogli (morali?) više, i Nikola Ventola; biće tu i Dijego de Ašentis, okej, njega pamte samo zagriženiji navijači Milana.

Mnogo kasnije, kada Vinćenco Matareze već bude na izmaku snaga, biće tu jedan, dozvolite, Leo Bonući, a imaće taj stari laf dovoljno pameti da da šansu nadarenom treneru kojeg nijedan ruski oligarh nikad neće uspeti da unizi – Antonio Konte upravo je u Bariju pokazao da je kadar i za Juve i za nacionalni tim. Matarezeovi naslednici daće palicu u ruke Fabiju Grosu, jednom drugom junaku iz 2006, i neće pogrešiti...

Dejvid Plat. Sandro Tovalijeri. Igor Proti. Zvonimir Boban. Antonio Konte. Simone Perota. Ugo Eninaja. Đanluka Zambrota. Fabio Groso. Nikola Ventola. Robert Jarni.

Znamo, nije Parma ni Samp, ali ima taj jedan stadion, i taj jedan trajekt, i jedan dres, i jedan Antonio Kasano, i jedna decembarska noć, zbog kojih je taj Bari bio, eto, nešto drugo.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
FOTO: Action images