PRELAZZI: Mi i Oni

I bi derbi. Sve što iole vredi od čaršijskih priča - koje su u uvertiri poprimale miris i ukus marifetluka Velibora Džarovskog - palo je u vodu u subotu na Partizanovom stadionu, u tih 90 i kusur mučnih minuta za srpski fudbal.

Loša igra, bez ideje i plana, stihijsko napucavanje lopte koje više priliči derbiju Pomoravske zone, nego ovom kojem tepamo „večiti“, dve i po šanse za celu utakmicu - sve to nije toliko strašno. Dešava se i u mnogo boljim ligama, i na mnogo većim utakmicama od ove naše, nasušne.

Drugo je nešto problem, i mučnije. Onaj problem u glavama. Zašto smo tu gde smo, fudbalski, i zašto nam je - ponekad tautologija govori više od svih epiteta - ovako kako nam je, u prvenstvu i državi? Ne samo zato što su u priče o nameštanju prvenstva poverovali i stari i mladi, i Zvezdaši i Partizanovci, nego jer nam je to postalo potpuno normalno. Kao i sve ostalo u Srbiji: kraduckanje, kao gole starlete na stadionima, kao bezglavo srljanje u Evropsku uniju, koja nas uopšte i ne želi...

Loše nam je, kao naciji, jer ne postoji navijač Crvene zvezde koji bi odbio titulu, čak i ako je ona bila kupljena - novcem ili krivičnim prijavama izvučenim iz neke fijoke, svejedno. Zato što ne postoji mnogo navijača Partizana koji bi se tome glasno usprotivili. Zato što nema onih koji će sumnjati u sve što nam serviraju da bi nas otupeli i da bi nama, i našim emocijama, lako manipulisali. A sumnjati, rekao je to još Dekart, znači misliti i postojati.

Lobotomizacija društva, toliko očigledna na primeru Kosova i EU, diletanata u ministarstvima i javnim preduzećima, u rijaliti televizijskim programima, dotakla je i one koji bi, barem na papiru, trebalo da budu iznad svega: sportiste i ljubitelje sporta.

I zato je sreća što Partizan nije pobedio samo zato što je „neko gore“ to tako zamislio. Partizan je pobedio (i izjednačio se po broju titula sa komšijama) jer, za razliku od Zvezde, ima igrače koji izgledaju i ponašaju se kao fudbaleri. Ne mnogo, ali ih ima. Imao je, te noći - a nažalost, neće ih imati još dugo - Lazara Markovića i Aleksandra Mitrovića, jedine moderne fudbalere u Superligi. Ali, i njih dvojica će uskoro zapaliti preko, pitanje je sedmice, ako ne i meseca.

Sve ostalo, sem onog efea mlađanog Jojića, bilo je bedno. Kako je samo tugaljivo gledati momke u trećoj, najboljoj deceniji života, kako se u grčevima valjaju po terenu, a da nije prošao ni 60. minut. Oni tek nešto stariji bili su već u predinfarktnom stanju... U isto vreme, tamo negde u nekoj srećnijoj zemlji, jedan 40-godišnjak po imenu Pol Skols je špartao terenom kao da mu je 13...

Onda se, kad su već svi bili na umoru, dogodio Jojić, i krhka Zvezdina građevina - nastala više na nerazumljivim gestikulacijama Rikarda Sa Pinta, nego na ozbiljnom radu i temeljnim promenama u klubu, igračkom kadru i pristupu igri - raspala se u sudaru Bajkovića i stative. Za ludo slavlje na „jugu“, za muk na „severu“, za šamar u lice onima koji su u svemu videli državno zamešateljstvo... O tome je, dan kasnije, govorio i Aleksandar Vučić, koji je u slobodno vreme - kada ne obavlja posao suverenog vladara Srbije - zvezdaš.
“Poslednjih pet dana su me mnogi pitali da li ću namestiti večiti derbi. To su ljudi koji misle da sam isti kao i oni”, rekao je Vučić.

Samo što je zaboravio da nam kaže ko su to „oni“ i čime se „oni“ bave. Ali na to smo, valjda, navikli. I od njega, i od svih ostalih.

Eto, istog tog dana, Sloboda iz Užica je protiv kragujevačkog Radničkog sasvim očekivano izgubila (o čemu je, uoči utakmice, svedočila i kvota u MOZZARTU), ali o tome nije otvorena nikakva istraga, niti će biti. Radnički treba spasiti, Novi Pazar treba gurnuti u Drugu ligu - to je način na koji ova država rešava probleme. Kad nam je mleko otrovno, povećaj granicu otrova i onda smo OK. Kad ne možeš da se izboriš sa šačicom huligana, skloni ih u niži rang na hlađenje i pravi se da je sve u redu.

Samo što će sve to jednog dana doći na naplatu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta