PRELAZZI: Matorac iz reke i najprijatnije iznenađenje engleskih liga

Lik se zvao Fred Dejvis i bio je poslednji graditelj čunova u ovom delu zemlje. Nije da je u poslednjih nekoliko decenija bilo neke navalice za kupovinu čunova u Šropširu, staroj engleskoj grofoviji nadomak Velsa, ali dobro sad...

Taj Fred Dejvis, pokoj mu duši, bio je glavna asocijacija na fudbalski klub Šruzberi Taun na čitavom Ostrvu. Retko ko bi znao, onako u pola noći, u kojoj tačno ligi ovaj klub igra sada, ali bi se svi setili Freda Dejvisa.
“To je onaj matorac iz reke? Znam...”

Za sve je bio kriv taj stadion, poslednje pribežište starog fudbala iz doba kada je bila sramota hodati gologlav po ulici, a karte koštale manje od paklice cigareta – cigarete su se podrazumevale na stadionu, naravno – stadion kojeg su nazivali najromantičnijim bunjištem u čitavom Ujedinjenom Kraljevstvu. I bio je stvarno lep, posebno ako ste pomalo staromodni, pa vas šljašteća svetla, reklame koje izazivaju epileptične napade ili reči poput “bezbednost” ne oduševljavaju previše.

Stadion Gej Medou, u koji se ulazilo  imao je tri tribine na koje nikada nisu stigle stolice – stajalo se, prirodno, eventualno nalakćeno na šipku – a jedna, nazvana “Riverside Terrace”, bila je tik uz reku Severn. Kada bi neko, a to se u nižerazrednim prvenstvima u Engleskoj dešavalo baš često, zunuo loptu, ona bi odletela preko niske tribine i završila na sred reke.

Tamo bi je čekao Fred Dejvis, u svom drvenom čunu.

Fred nikada nije odgledao nijednu utakmicu Šruzberija (ili Šruzbrija, kako bi to izgovorili lokalci), iako je mnogo voleo taj klub, jer je imao preča posla: morao je da skuplja zalutale lopte, nije Šruzberi baš imao lopti ni novca za bacanje. Blizina reke davala im je prepoznatljivost, ali donosila i mnogo problema: i o najmanjoj poplavi, voda bi ušla u temelje stadiona i u svlačionice.

Jednu su deceniju, onu osamdesetih, proveli u tadašnjoj Drugoj diviziji, koja se sada zove Čempionšip, i bio je to najveći uzlet drevnog grada od svega sedamdesetak hiljada duša, u kojem je rođen veliki neprijatelj jednog dela Srba, onaj stari, vele, lažov, Čarls Darvin.

Sve mimo toga bila je rezultatska i ligaška klackalica, a početkom ovog milenijuma obreli su se u Konferenciji, i tada je sve izgledalo loše po klub za koji navija dobar deo Šropšira.

Možda je baš tih godina, tužan, preminuo čovek iz čamca, Fred Dejvis...

Za njega, uostalom, uskoro i ne bi bilo posla, ne samo zato što niko više ne splavari mutnom rekom Severn: pre ravno jedne decenije, na mestu starog Gej Medoua, između reke i železničkih koloseka – Šruzberi je važna saobraćajna rakrsnica – počeli su da niču soliteri, a klub se preselio na novi, desetak miliona funti vredan New Meadow, ljupki, ali pomalo bezdušni stadiončić “četvrte UEFA kategorije”, sa svim što već sleduje u ovom modernom dobu. Veliki parking, široke kapije, vrhunske svlačionice, barovi, kancelarije, štandovi za prodaju...

Navijači ipak nisu zaboravili sebe, pa je Šruzberi prošlog leta bio nakratko ponovo u žiži engleske javnosti: od svih klubova koje čine Fudbalsku ligu, oni su najdalje odmakli u pokušaju da vrate “stajanje” na stadione (i prvi su u Britaniji, ne računajući Seltik, koji je uspeo da istera svoje još 2015. godine).

Upravo će pristalice Šruzberija same prikupiti novac za promene na jednoj tribini – pomoći će im i jedna kladionica, koja će duplirati njihove donacije – pa je Šruzberi postao zvezda vodilja ostalim klubovima, čiji ljubitelji odavno traže da se vrati vreme kada se fudbal gledao stojeći, a što je zabranjeno u dve najjače engleske lige još od Tejlorovog izveštaja 1990, reperkusijom tragedije na Hilzbrou...

Ali ove jeseni Šruzberi je ponovo hit. Ne zbog stadiona, ni zbog romantike, ni zbog Freda Dejvisa, slava mu i milost, već zbog – rezultata.

U pet najjačih engleskih liga, među 116 klubova, samo dva od početka prvenstva do ovog vikenda nisu doživela poraz. Bili su to Mančester Siti, lider Premijer lige, i Šruzberi Taun, prvoplasirani u Ligi jedan.

Uspeh je bio – i pored činjenice da su, kako to komentatori vole da izgovore, prvi put osetili gorčinu poraza u proteklom, 15. kolu – utoliko veći ako se zna da je budžet Šruzberija neuporediv ne sa Mančester Sitijem, hajde, naravno, nego sa njihovim rivalima u prvenstvu, a među njima su mnogo zvučnije marke: Vigan, Bredford, Čarlton, Blekburn, Blekpul, Portsmut... Sve donedavni premijerligaši!

(Pa i sa prvom upisanom nulom, Šruzberi je treći najuspešniji klub u engleskim ligama, pošto jedan poraz ima još samo Murinjov Junajted.)

Zasluge za to idu, gotovo su nepodeljeni komentatori u Engleskoj, na konto Pola Hersta, čoveka koji je čitavu igračku karijeru proveo u Roteramu, i koji je došao na čelo kluba pre ravno godinu dana, 24. oktobra 2016. godine. Tog dana, sećaju se s mešavinom optimizma i nelagode danas, Šruzberi se nalazio na samom dnu Lige jedan, sa šest bodova manjka u odnosu na prvog iznad crte.

Bukmejkeri su ih i pre početka te sezone videli kao prve favorite za ispadanje, pa im čak prognozirali i da će i u narednoj sezoni skliznuti iz Fudbalske lige, pravo u Nacionalnu konferenciju, a Salopijani, kako sebe nazivaju stanovnici Šropšira, bili su na dobrom putu da ih ne izneveri. Ekipa je bila umorna i bezidejna, melanž nedoraslih klinaca i prekaljenih nižerazrednih igrača koji nisu umeli ili želeli da daju maksimum od sebe.

Dogodila se revolucija, koja nije prenošena, doduše... Godinu dana kasnije, Šruzberi je, posle meča sa Piterborom u subotu, i dalje na prvom mestu Lige jedan, sa pobeda i nerešenih, i sedam bodova prednosti u odnosu na trećeplasirani Bredford.

Imena glavnih zvezda ne znače mnogo, sem ako ste baš veliki ljubitelj Lige jedan ili Lige dva. Na golu je mladi igrač Mančester Junajteda Daren Henderson, sredinu terena drže Džon Nolan i ekstratalentovani tinejdžer Ben Godfri, a napad predvodi Stefan Pejn, jedan od onih fudbalera, krcata su ih ta prvenstva, koji su maltene svake godine menjali klub, a na mapi bi čak i natprosečni engleski poznavalac geografije jedva umeo da ih ubode: Alderšot, Ebsflit, Hornčurč, Brejntri...

No najveća razlika je što je Pol Herst naterao Šruzberi da igra ofanzivno, do noge, bez visokih i napucanih lopti. Valjda zato što starog Freda Dejvisa nema tamo van tribina, ali i da ne bi izneverio svog mnogo poznatijeg prezimenjaka Džefa, strelca het-trika u čuvenom finalu Svetskog prvenstva 1966...

Okej, Liga jedan, koju povremeno imamo prilike da gledamo i na ovdašnjim kanalima, a posebno da je ispratimo u MOZZART listi, odavno nije samo glavomet od brega odvaljenih bekova i tehnički nepotkovanih škartova iz podmladaka ozbiljnih klubova.

Može se tu, mimo klišea i krvavih glava, naći počesto lep potez, pas ili šut iz daljine koji bi lepo pristajao i svetlima impozantnijih pozornica, i ima poetske i fudbalske pravde što prva dva mesta u prvenstvu prilično ubedljivo zauzimaju Šruzberi i Vigan, dve ekipe koje baš vole da “teraju loptu”...

Herst je, kako su ovih dana, povodom sjajnih 15 kola i njegove prve godišnjice na Novom Medou, naširoko objavljivali britanski mediji, uspeo da u sasvim prosečnu ekipu utka duh zajedništva i vere, pa sada oni isti bukmejkeri što su im predviđali propast, moraju da menjaju kvote. Prošle nedelje, 36 odsto svih uplata na budućeg šampiona Lige jedan na proleće stavljeno je baš na Šruzberi, iako je koeficijent i dalje, prema Oddscheckeru, tu oko 10.
“Sviđa mi se da nas potcenjuju. Sviđa mi se da smo ispod radara, da ljudi misle samo da imamo mnogo sreće, a da su naši fudbaleri u stvari sasvim prosečni”, kazao je Herst, koji se pojavio čak i u intervjuu u udarnom terminu na televiziji Sky Sports.

Pravo je pitanje, naravno, kako će Šruzberi reagovati sada, pošto su prizemljeni u Piterborou, u tvrdom subotnjem meču (0:1). Hoće li se njihov balon samopouzdanja nepovratno probušiti, ili će nastaviti odlučnim korakom ka obećanoj zemlji koja se zove Čempionšip, a koja je verovatno najzanimljivija druga liga od svih u Evropi? Tamo bi ih čekao susret sa istorijom, ali i mnogo više novca nego što su dosad mogli i da sanjaju.

Samo, ovog puta u višem rangu ne bi bilo – ili neće biti, kako se nadaju plavci iz gradića Čarlsa Darvina – Freda Dejvisa, mokrih lopti iz reke Severn, svlačionica natopljenih poplavom, ni tri tribine na koje nikada nisu stigle stolice.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action images