PRELAZZI: Masimo Bonini i gol koji će spasiti fudbal (VIDEO)

Čak je i u to vreme – a fudbal osamdesetih mnogi doživljavaju baš romantično, i mnogi se čitalac nostalgično lecne, poželevši da je mogao da živi tada – čoveka poput Masima Boninija valjalo tražiti svećom, kao što je onaj bradati cinik usred bela dana, nekada davno, hodao drevnim ulicama u potrazi za ljudskim u nama.

Da je bio Srbin, narodna pesma o njemu komotno bi mogla da počne sa „Netko bješe Boniniju Masimo“, i on je zaista to i bio, neka vrsta Banovića Strahinje – autentični narodni heroj jedne malene, ali ponosne nacije.

Srčani metronom i pitbul onog Juventusa koji će se okititi svim mogućim titulama, uključujući i titulom svetskog prvaka na Mundijalu u Meksiku, pošto će kičmu Bearcotovih Azura činiti puleni Đovanija Trapatonija – Zof, Đentile, Širea, Tardeli, Rosi...

Juventus je bio jači od Italije jer je Juventus imao i Mišela Platinija i Zbignjeva Bonjeka, ali još jači zbog pluća i mišića velikog čoveka Masima Boninija.

Preteča Dešampa i Gatuza, plavooka radilica koja je trčala umesto svih ostalih, uvek pomalo poguren, sa šortsem podignutim do pazuha i sa brojem 4 na leđima, obavljao je sav prljavi posao u pozadini, dozvoljavajući Platiniju i ostalim majstorima da se razmahnu.

Igra Juventusa bez njega bi se raspala na sastavne delove, samo što toga nisu bili svesni svi, pa njegovo ime nije ni prva ni peta asocijacija na legendarni sastav bjankonera: svi će se prvo setiti Platinija i Bonjeka, prerano otišlog Širee, pa Rosija, pa tragedije Hejsela, čak i Lijama Brejdija, i tek onda će neki bolji poznavalac, neki hardcore nostalgičar, reći – hej, a sećate li se Masima Boninija.

Jednom je, kaže priča iz te epohe drugačijeg fudbala, Đani Anjeli, prvi čovek Fijata i prvi čovek Juventusa, sišao po svojoj tradiciji u svlačionicu da ekipi poželi sreću pred neku važnu utakmicu.

Momci su sedeli i razgovarali, a Mišel Platini, najveća zvezda tima, mirno je pušio cigaretu, u oblaku duvanskog dima. Anjeli je bio tip koji nikada ne gubi glavu, pa ni ovog puta nije podigao glas. „Ta tvoja navika me baš brine“, rekao je tužno.

„Šefe“, odgovorio mu je Platini i prstom pokazao prema poštenjačini koja je upravo oblačila svoj crno-beli dres, prema čoveku čiji izgled govori da ne bi ni mrava zgazio, sem na terenu; na terenu bi se pretvarao u nemilosrdnog predatora, „Šefe, vi treba da brinete samo ako ON počne da puši.“

Okej, sve to – i tri titule u Seriji A, i Kup pobednika kupova, i Kup šampiona, i Interkontinentalni kup, i to što Platini ni Trap nisu mogli bez njega – sve to govori kakav je Masimo Bonini bio fudbaler, ali za takve nam, čak ni tada, nije bio potreban Diogen. Ali zašto smo rekli da je Masimo Bonini bio veliki čovek?

Italija je, rekosmo, svetski prvak, a svetski prvak se ne odbija? Ili, možda...

Masimo Bonini nije bio Italijan. Ne, on je pripadnik one malene nacije – danas se to moderno kaže „mikrodržave“ – koju Italija celu obuhvata, koja za sebe tvrdi da je najstarija suverena država što još postoji, pošto će je osnovati Sveti Marin 301. godine ove ere. Tamo, u San Marinu, rođen je Masimo Bonini, i celog života biće i ostaće njen ponosni sin.

Svake godine, ma svakog meseca, italijanski selektori su, pod pritiskom javnosti, zvali Masima Boninija da zaigra za Azure. „Mi smo svetski prvaci“, pričali su. „Tamo su ti prijatelji“, govorili su mu. „Italija je ipak tvoja zemlja“, nagovarali ga. „Uradi to zbog Juventusa, ako nećeš zbog sebe“, preklinjali.

I svaki put odgovor je bio – ne! Ubeđivanja, molbe, ucene, ništa nije pomoglo. Masimo Bonini je znao da će izgubiti državljanstvo San Marina ako uzme italijanski pasoš, ako zaigra za njih, a njemu je pečat San Marina bio najvažniji na svetu.

„Želim da igram samo za San Marino“, govorio je ljubopitljivim novinarima i nadao se da će doći taj dan. Jer tada, za njegovog zenita – imajte na umu i ovo – San Marino uopšte nije imao nacionalni tim. Reprezentacija će postati punopravni član FIFA i UEFA tek 1988. godine, kada je Bonini već napunio tridesetu.

Veliki čovek Masimo Bonini ispuniće svoj san 14. novembra 1990. na stadiončiću u Seravaleu; tada već veteran, tada već u Bolonji u koju se sklonio da na miru završi karijeru, s kapitenskom trakom na ruci povešće svoj nejaki tim – bio je jedini profesionalac među 30.000 duša koji nastanjuju devet zamaka Serenisime Republike, toliko bogate da klinci ne moraju da u fudbalu traže spas od nemaštine – na duel protiv Švajcarske, koji će izgubiti sa 4:0 i zacrtati svoj put najslabijeg nacionalnog tima u Evropi, često i u čitavom svetu.

Nije to smetalo Boniniju. On je znao, i znao je savršeno, ono što zaboravlja većina današnjih navijača, i verovatno svi fudbaleri sem nekolicine odabranih – nije sve u slavi ni u novcu, nije sve u titulama ni u trofejima, nije sve ni u golovima i pobedama; ne, važniji je ponos, važnije je srce, važniji je osmeh, igra, radost fudala i sporta...

Šta bi Bonini danas rekao Dijegu Kosti, recimo, ili ostalim „naturalizovanim“ fudbalerima, što na mesto rođenja gledaju samo kao na incident, a krv i limfu daju najboljem ponuđaču na aukciji?

Punih 26 godina prošlo je od te prve utakmice San Marina, žuta glava Masima Boninija dobila je odavno svoje prve sede vlasi, a dve se stvari nisu promenile: porazi koje doživljava nacionalni tim državice, i ponos s kojim njegovi sinovi, kojima je Bonini bio idol, nastupaju u svetloplavom dresu, ma koji da je rezultat.

Poraz je samo poraz, a fudbal je, ma koliko da ga mitologiziramo, samo fudbal i samo igra, te dve tautologije nikada ne silaze sa uma veselih igrača San Marina, koji pikaju fucu uglavnom rekreativno, kasno uveče, posle svojih poslova, podsećajući nas da je sport najbolji i najiskreniji kada je amaterski.

Poštenje i radost igre njihov su zaštitni znak, a hrabrost da pogledaju nuli u lice i zadovoljstvo što imaju mogućnost da se upoznaju sa svojim fudbalskim uzorima, da kao Masimo Bonini kroče na Vembli i odslušaju svoju himnu, njihova najveća ljudska i sportska vrednost. Ako ste ikada gledali neku utakmicu San Marina, onda znate da oni nikada ne igraju grubo, nikada ne prave pogibeljne startove; oni nisu čak ni ljubomorni na umeće drugih, već ga pozdravljaju aplauzima i osmesima.

Oni čuvaju svetu tajnu fudbala: da je ova igra najdivnija baš zato što je toliko „demokratična“, što patuljak može da se meri s divovima, da je u njoj za sreću potrebno tako prokleto malo: dva kamena da glume stative, jedna lopta nebitnog kvaliteta, zrno patriotizma i, ako ikako može, leva pretkomora nalik onoj koja je pumpala dragocenu tečnost u krvotok Juventusa osamdesetih...

Jeste li, dakle, već videli najvažniji gol za istoriju fudbala u čitavim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Francuskoj? Ne, nije ga dao neki Albanac koji će odvesti svoju zemlju makar u baraž, ni Vejn Runi koji je s penala srušio rekord ser Bobija Čarltona i postao najbolji engleski strelac svih vremena, ni opičeni brat Kajl Laferti za Severnu Irsku...

Ovaj gol postignut je u jednoj naizgled nevažnoj utakmici, pred polupraznim tribinama, u zemlji koja fudbal voli manje nego košarku.

Ako niste, požurite: u Grupi E, u Litvaniji, gostovao je San Marino, koji 14 godina nije postigao gol u gostima, a 34 utakmice zaredom nikakav gol. I onda je, u 55. minutu, nakon što je golman Litvanaca dobio crveni karton, Mateo Vitaioli namestio slobodnjak na dvadesetak metara, iskosa, zaleteo se i probušio i živi zid, i novog golmana, i mrežu, za najdivniju priču poslednjeg kruga, pa i čitavih kvalifikacija.

Vitaioli ga daje, i lud je od sreće, ludi su svi, na teren – kao da su se, u najmanju ruku, plasirali za put u Francusku, ma šta, kao da su osvojili Mundijal – uleću i igrači i stručni štab, prave ono što jedan ovdašnji komentator nižerazredne provinijencije naziva „piramidom radosti“, grle se i skaču, raspomamljeni, radosni, razdragani...

Radovanje igrača San Marina – koji će i ovu utakmicu izgubiti, golom koji su primili u sudijskoj nadoknadi vremena, ali to stvarno nema nikakve veze – ona je izgubljena nit koja nas veže sa vremenom kada je fudbal zaista bio romantika, sa vremenom u kojem je mogao da postoji jedan Masimo Bonini.

Taj gol je zato, bez preterivanja, najvažniji koji se mogao videti u poslednjih nekoliko godina jer pokazuje da onaj pravi fudbal – kontra ovom „modernom“ – i dalje živi, pa makar i na praznjikavom stadionu u Litvaniji, pa makar i samo na belom dresu na kojem piše „Federazione Sammarinese Gioco Calcio“.

I to je dovoljno, i to nam znači.

Taj gol je jedno veliko „odj..ite“ svim milijardama koje su ukaljale fudbal, svim superagentima i menadžerima koji trče za profitom i uništavaju decu, koji zatru u samom povoju mogućnost da neko odraste u Masima Boninija, svim razmaženim primadonama među igračima, svim napirlitanim autobiografijama, skandalima i plastificiranim ženama koje se mogu izabrati iz kataloga...

Onaj gol San Marina to vam je, da znate, fudbal.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: wikipedia.it; Action Images)