PRELAZZI: Malo ljubavi za Jaju Turea (VIDEO)

U taj šut sve bi stalo. I vitki devetogodišnjak koji ne sme da traži nove patike za fudbal od oca, jer u porodici je sedmoro mališana i često se na počinak ide praznog stomaka; i nesrećna zemlja u kojoj na svakih nekoliko godina izbijaju građanski ratovi, ginu deca i familije ostaju unesrećene; i sve one godine potucanja kada je, kao tek punoletan došao u Belgiju, i ružni, hladni, zagađeni Donjeck i topla Atina i posh Monte Karlo; i smrt Ibrahima, mlađeg brata, isto fudbalera, koji će jednog dana doći s treninga i požaliti se na benigni, glupavi bol, i svega nekoliko dana kasnije biće na aparatima u bolničkoj sobi u Mančesteru, i sve pare ovog sveta, pare koje su Jaja i Kolo imali, neće spasiti njihovog burazera; i strast da se bude najbolji; i glad za pobedama; i sujeta, koja ponekad krasi samo one najbolje.

I Afrike je bilo u tom šutu. Afrike je, u stvari, uvek bilo najviše.

Mi beli Evropljani, kolonisti, to ne razumemo, stran nam je taj pristup životu, igri i smrti. I smrt je često samo igra, samo nakićeni i glasni čegrtavi ples po zemlji žednoj vode ili po zelenoj travi.

Afrikanac može da mrzi Afriku samo onoliko koliko je voli, i obrnuto. Baš kao što je to celog života činio momak iz Buakea.

Šta god da je bilo unutar tih nekoliko sekundi, kakvog god džudžua, kada bi Jaja Ture udario loptu, onako, skoro zadnjim delom otvorenog stopala, kao što niko ne šutira – sjajni Pet Nevin će pre nekoliko dana za Bi-Bi-Si analizirati udarac koji loptu šalje pravolinijski, golman čeka efe koji nikada ne dođe, i mreža se cepa pre nego što shvati šta ga je snašlo – to nikada nije bio običan šut.

Sigurno će ih u narednim mesecima biti sve manje – 2014. dao je 24 gola, naredne godine 12, sada mu je učinak još slabiji – jer godine su počele da nagrizaju nas iz generacije '83. Jaja Ture više ne izgleda onako dominantno i dešava se da ga nedeljama nema na terenu, čak i ako je fizički prisutan, da otaljava utakmicu za utakmicom umesto da je uzme u ruke i prevrne je preko glave, kao što je nekada znao.

No dok je trajalo, dok je sipao te golove iz subote u subotu, i iz slobodnjaka, i glavom, i s penala, i sa 30 metara, i kad pretrči ceo teren – čoveče, koliko je bilo dobro...

Najveća zvezda afričkog fudbala 21. veka, jedan od pet najboljih igrača Premijer lige u ovoj deceniji, i čovek koji je od svih šeikovih vreća s novcem zaslužniji što je Mančester Siti postao bitan u engleskim okvirima, ovih dana je ponovo u žiži javnosti, i ponovo ne samo zbog fudbalskih stvari.

Jaja Ture nedvosmisleno je najavio odlazak iz svetloplavog dela Mančestera ovog ranog juna, kada kofere prvi put na Etihadu raspakuje Pep Gvardiola, katalonski stručnjak koji će se na Ostrvu suočiti, bez sumnje, sa najvećim izazovom u karijeri.

Nije moglo biti drugačije, kazao je Tureov agent, Dimitri Seluk, koji je potrcrtao loš odnos Pepa i Jaje. Ture je mislio da je u Barseloni našao svoj dom, ona sezona s proleća 2009. ostaće neponovljiva i njemu i većini tima koji je tada kupio trofeje kao da su zlatnici u Super Mariju (na prvim nivoima), ali Pep je u sredini video Busketsa i terao je momka iz Obale Slonovače natrag – u onom finalu u Rimu, Jaja je igrao centralnog defanzivca i neće biti srećan čak ni kada mu se zlatna medalja Lige šampiona obesi oko vrata.

Tražio je novi izazov, to što je brat Kolo bio u Sitiju bio je sasvim lep izgovor, ali se znalo da ga je sa Kamp Noua oterao baš Gvardiola...

Novi eksces Jaje Turea, njegov otvoreni napad na taktiku i uspešnost Pepa Gvardiole, ponovo su mu nacrtali metu na grudima. Opet su počeli da ga prozivaju znani i neznani, poznati i anonimni internet komentatori i trolovi: Jaja je dripac, smrad, budala, nezahvalnik... To kad jednom krene, to ne staje.

Jednako kao što je istina da je Jaja Ture beskompromisni borac kojeg bi svaki trener mogao i morao poželeti u svom timu, istina je i da su njegovi kvaliteti potcenjeni – valjda nismo navikli da neko tako robustan ima tako mekanu nogu, tako dobru tehniku, da tako dobro čita igru? – ali i da su njegove reakcije često pod lupom javnosti, i redovno ismevane.

Poslednji put, nema ni dvadesetak dana, Jaja Ture nije izdržao kada je Gabonac Pjer-Emerik Obamejan, napadač Dortmunda, proglašen za afričkog igrača godine. Da, Obamejan sipa golove kao na traci, i imao je sjajnu (polu)sezonu, ali iz Jaje su progovorili gordost i Afrika. Obala je Slonovače, a ne Gabon, osvojila Kup nacija, i zašto Afrikanci ne gledaju malo u svoje dvorište, a ne samo u Evropu – to je bio rezon uvređenog gubitnika, koji je pre toga četiri godine zaredom nosio lentu najboljeg.

„Jaja će odsad da se brine samo o Jaji, a neka se Afrika brine sama o sebi. Mnogo puta su mi rekli da ne treba da se brinem mnogo o Africi jer će te ona prva izdati. Sada sam to i sam shvatio“, bio je njegov govor koji je zapalio najmanje dva kontinenta, i trešnja na vrhu nezgodnih izjava i bacanja tantruma na koje nas je navikao.

Sećate se, sigurno, da je jednom zapretio da će napustiti Siti jer mu nisu čestitali rođendan na zvaničnom sajtu, niti mu poslali tortu? Ili onda kada je uhapšen što vozi svoj „porše“ 180 na sat u naseljenom mestu? Ili kada je postigao het-trik i odbio sledstveni šampanjac, pošto je vernik, musliman koji posti svakog ramazana, pa je Premijer liga posle toga uvela i sokove kao nagradu?

Sve to je Ture, ali sve su to razlozi zbog kojih ga treba slaviti, a ne odbaciti ga ili ga prezreti.

Istina je da je Jaja Ture sujetan preko svake mere i da daje sebi na značaju možda i više nego što bi trebalo – mada retko ko u svetu današnjeg fudbala ima toliko titula i uspeha sa toliko različitih timova; i retko ko ima toliko prelepih, odlučujućih, neverovatnih golova – ali on je antiteza umivenom fudbalu koji ne dozvoljava da se rasplamsaju rivalstva i koji uvija svaki sukob u nejestivu oblandu političke korektnosti.

Kao teniseri, koji posle svakog bogovetnog meča čestitaju jedni drugima, dok se gledaju ispod očiju i misle loše stvari jedni o drugima, tako sve češće izgledaju i fudbalske zvezde.

Gde je ova igra zaturila momke bez dlake na jeziku, gde su svađe, tuče i otvoreni klinčevi? Zar nisu svi fudbaleri razmažene seka-perse van terena, što divljaju ako u njihovom omiljenom klubu nema mesta ili ako im je šofer slupao skupoceni automobil? Jesu, ali samo Jaja Ture – dobro, i Zlatan Ibrahimović, kad smo već kod toga – ne kriju svoju pravu prirodu, samo veliki Afrikanac, dobro, i još nekolicina fudbalera, ne sabijaju svoje emocije i nemaju krizni PR menadžment koji bi, valjda iz straha da se ne ostane bez endorsmenta, ili da se neki sponzor ne naljuti i povuče uplatu, odmah umio svaku izjavu i odverglao ono „izvučeno iz konteksta“...

Uostalom, gde to piše da fudbaler mora da bude dobar čovek i da poštuje rivale, kolege, saigrače, trenere, agente, sponzore?

Ne mora, da znate. Dovoljno je, valjda, da poštuje navijače, dovoljno je da zna da igra za njih, za sve nas, za svoju zemlju (cena za osvojeni Kup nacija sa Obalom Slonovače bila je slabija igra u Premijer ligi prošle godine, ali Jaja se ne bi menjao ni za šta) a ne za nagrade i za nove ugovore...

Dovoljno je da ispod šortsa i u glavi ima homograf svoga imena.

A to je jedna stvar koju Jaji Tureu, što izgara na travi i raduje se kao onaj bosonogi devetogodišnjak svaki put pred punim Etihadom, niko ne može da prebaci.

Zato Jaja Ture može da stavi Vejna Runija, kapitena omraženog Junajteda, u top 5 svojih omiljenih igrača, i da niko ne sme da mu se usprotivi. Zato može da nasred okršaja Sitija i Barselone priđe Leu Mesiju i zamoli ga, kroz osmeh, da ga ovaj ne dribla previše. Zato može da na poluvremenu utakmice s Juventusom – ne na kraju! – priđe mladom Dibali i zamoli ga da zamene dresove. Zato može da ode iz Sitija zbog Pepa, iako je tvrdio da će biti njihov Maldini...

Zato, ako čovek hoće tortu, ima da bude torte, posebno ako je, svojim igrama, zalaganjem, svojim uticajem na saigrače i na atmosferu u ekipi, zaslužio da mu svaki navijač Sitija svojeručno ispeče kolač po želji, pa ga još puzajući dostavi do kućnih vrata Gnegnerija Jaje Turea.

I zato, valjda, ima onaj šut, u kojem ćemo uživati još godinu-dve, šut u koji staje sve, i sreća i tuga, i život i smrt, i igra i ceo jedan kontinent, i sujeta, koja ponekad krasi samo najbolje.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)