PRELAZZI: Luda kenijska glava Denis Oliječ

Ne bismo se setili Kenije, ni tamošnjeg fudbala, ni one nepregledne piramide straćara po imenu Mathare, u predgrađu Najrobija, a za koju brazilske favele izgledaju kao ol-inkluziv odmor na Sejšelima, da nije bilo te vesti o širenju jedne vama dobro poznate srpske kladionice na tamošnje tržište.

Znali smo da su mlada zemlja, naprednija, okrenuta turizmu i normalnosti i kudikamo mirnija nego dobar deo podsaharske i istočne Afrike – mada ne bez svojih problema, što su poslednji predsednički izbori, diskutabilnog poštenja, i pokazali – znali smo da trče i 3.000 stipl i ine duge pruge, setili smo se svih onih kiptanuija i kipketera, svih bosonogih momaka koji su ponos nacije, ali nismo znali koliko je fudbal tamo popularan, valjda jer nacionalni tim nikada nije imao uspeha.

Setili bismo se, dobro, bez mnogo razmišljanja, Viktora Vanjame, jednog od najboljih defanzivnih vezista u Premijer ligi, ali malo bi bilo onih koji znaju da je za njegove uspehe, njegovu karijeru, njegove pokrete, zaslužan njegov stariji brat – eto, niko ne bi rekao za Viktora, onako dominantnog na terenu, da je “mali”, ali on je “mali brat” u ovom slučaju – kojem se pre desetak godina proricala mnogo veća karijera nego što će je Mekdonald Mariga ostvariti.

Da, Mariga Vanjama, kako mu glase puno srednje ime i prezime, možda nije ostvario sav svoj potencijal, nije postao lučonoša novog kenijskog fudbala, ali je odigrao mnogo veću rolu, onu ljudsku, životnu, time što je uradio sve što je mogao za svog mlađeg brata, počev od dugih skandinavskih noći u kojima ga teši da mora da istrpi i mrak i sneg da bi jednom uspeo, i sada ovaj može da predstavlja novo lice Kenije, barabar sa svim onim trkačima.

Ali nećemo ni o braći Vanjama, nego o jednom još većem, zamislite, talentu, izraslom u tom polumilionskom sirotinjskom kvartu Mathare, o ludoj glavi afričkog fudbala – a imao je afrički fudbal mnogo ludih glava – kojeg su pokušali da ulove najveći svetski skauti, a on je manje-više prosuo svoj dar.

Eh, da je samo dar bio ono što će Denis Oliječ prosuti.

Citiraćemo vam samo pasus sa Vikipedije, a vi onda recite da li čovek kojeg tako opisuju ne zaslužuje da dobije sopstveni tekst.
"Oliječ ima sina sa svojom devojkom i vozi dobra kola i živi u skupoj kući. U junu 2011, Oliječ je kupio novi automobil, Krajsler 300C SRT-8".

Klinac kojeg je Gardijan još 2004. stavio, tik uz Vejna Runija, Robina van Persija, Veslija Snajdera, na listu deset najtraženijih mladih igrača na svetu – nedavno nas je MOZZART Sport podsetio koliko od njih zaista uspe, i šanse im nisu baš ogromne; na onoj istoj listi nalaze se, uostalom, i Valeri Božinov i Fredi Adu, a obojica mogu da se pohvale da su makar deo igračkih dana proveli u Srbiji – i koji će kao devetnaestogodišnjak igrati jednu sezonu u Kataru sa Štefanom Efenbergom i Gabrijelom Batistutom, najveći deo karijere dao je Francuskoj, od čega samo u Okseru pola decenije, gde će okusiti čak i terene Lige šampiona.

Kenijci su bili ludi za njim, toliko brzim, toliko ubitačnim, toliko spremnim i uvek nasmejanim, već od njegovog debija za nacionalni tim – izgubili su od Nigerije 0:3 ali su dobili igrača koji će sve preokrenuti – a posebno nakon što ih je kao klinac, pogotkom u poslednjim trenucima odlučujućeg kvalifikacionog meča protiv Zelenortskih Ostrva, odveo na Kup nacija 2004, kojem se nisu ni nadali.

Bio je to poslednji put da će “Harambe zvezde” nastupiti na prvenstvu Afrike, ali se makar nisu obrukali – jedna pobeda, i to nad Burkinom Faso, i naravno da se Oliječ, iako nije napunio ni dvadeset godina te jeseni u Tunisu, opet upisao u strelce.

Znali su tada i da su mu šeici u Kataru nudili boga oca da uzme njihovo državljanstvo i da postane oslonac njihove najamničke reprezentacije koja se tek stvarala; no Oliječ je mnogo voleo Keniju i nije želeo da izda svoju zemlju, zbog čega su ga cenili samo još više.

Ali da bismo opisali život i priključenija Denisa Oliječa, možda je najbolje da se pozovemo na pričicu, parabolu u stvari, o čoveku po imenu Sajmon Makonde, a koju zna svaki Kenijac, pošto se ona nalazi u čitankama za prvi razred osnovne škole.

Lako se čita, deluje naivno, kao da je (samo) za decu, ali u stvari je duboka i tera na razmišljanje.
"Sajmon Makonde je rođen u ponedeljak. Kršten je u utorak. Oženio se u sredu, i razboleo se u četvrtak. U petak su ga lečili. Umro je u subotu. Sahranjen je u nedelju. Ovo je tužna priča o Sajmonu Makondeu".

Sajmon Makonde je čovek koji je živeo kratko i živeo brzo; uspeo je svašta da uradi za svega šest dana, i onda je nestao, i zar to nije tužno?

Denis Oliječ, od milja nazvan “Denis napast”, uspeo je sve da postigne, a onda da se razboli i da nestane, i nema Kenijca koji ne oseća žal za njegovim talentom, nema Kenijca koji voli fudbal – a čujemo, pouzdano, da svi vole fudbal – a da se makar jednom-dvaput nedeljno ne zapita šta bi bilo, i sa zemljom, i sa njenim fudbalom, i sa tim momkom, samo da nije imao toliko ludu glavu.

Oliječ se, baš kao Sajmon Makonde, ponašao kao da sutra ne postoji, kao da će mu život zaista trajati svega sedam dana: zašto onda ne bi, pomislio je, kupovao novi automobil kad god mu se ćefne, pravio žurke na kojima bi se točili hektolitri alkohola – ne alkohola, pardon, nego najskupljeg francuskog vina – i defilovale najlepše žene, otvarao biznise koji su osuđeni na propast, samo da bi otkrio kakvi ljudi umeju da budu.

Prijatelji, pardon “prijatelji”, okrenuli su mu leđa kada je novca nestalo, a sa trideset, kada je iz Oksera prešao u Ajačio, pa nakratko opet u Zaliv, u Dubai, već mu se nije toliko igralo da nije želeo da muči ni sebe ni klub, i tiho je okačio kopačke o pozlaćeni ekser.

Pojavio se u javnosti tek skorije, da demantuje jedan tekst na popularnom kenijskom sajtu, u kojem je maltene optužen i da se drogira, nakon što se pojavila fotografija na kojoj, pa, ne izgleda previše dobro. Tada je rekao da je morao da ostavi fudbal da bi se posvetio firmi koju vodi, mada nije otkrio čime se bavi, ni da li ta firma uopšte postoji.

Sin prodavca ribe iz Matharea uspeo je od fudbalske škole Kamukundži (odatle će krenuti i Vanjama stariji i Vanjama mlađi) da poleti visoko, koliko nijedan njegov zemljak ni drugar iz jednog od najčudnijih fudbalskih klubova na svetu, Mathare Junajted, dotad nije, a onda je jednako spektakularno uspeo da se surva u ništavilo, da dozvoli da o njemu kolaju najružnije priče – ostao je bez para, propio je svaku platu koju je ikad dobio tamo u Francuskoj, morao je sve da proda, živi kao sitni lopovčić u svom Mathareu u iznajmljenom stanu punom pacova, čak je izbacio i sopstvenu majku iz kuće da plati neke dugove, onu istu kojoj je spasao život tako što je platio skupoceno lečenje u bolnici Urgenes, ofucao se i nikada više ne priča o fudbalu; znate već kako narod, koji god narod, ume da nakiti takve stvari – da, umesto da bude Mekdonald Mariga svim tim novim vanjamama kenijskog fudbala, postane Babaroga, onaj u kojeg upiru prstom i govore deci, nemoj sine, nemoj da si takav, da ne završiš kao Denis, kao Sajmon Makonde...

Da ti najupečatljivija rečenica na Vikipediji ne bude, ponovićemo je, ovakva:
"Oliječ ima sina sa svojom devojkom i vozi dobra kola i živi u skupoj kući. U junu 2011, Oliječ je kupio novi automobil, Krajsler 300C SRT-8".

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.