PRELAZZI: Lester Siti, od bajke do farse

Da je reč o bilo kom drugom čoveku, početak ovog teksta bi se nametao sam.

Evo, ovako...

Negde na rubu Bretanje, u sobi sa pucketavim kaminom koji baca odsjaj na medalju sa ugraviranim lavom, "Premier League's winner medal", sitnopiše sa strane, ispod žuto-zelene zastave, Klaudio Ranijeri natočio je sebi čašu najboljeg pinoa iz doline Loare, i samozadovoljno se osmehnuo.

Vest je bila ona koju je očekivao još dugo, i učinila je dosta da zaleči dobro sakrivenu ranu, ali onu koja zjapi u njegovom srcu već punih osam meseci. Lester Siti, nekadašnji šampion Premijer lige, otpustio je menadžera Krega Šekspira, posle tek pola godine i novog trogodišnjeg ugovora potpisanog prošlog leta. “Lisice” se, dodao je glas sa televizije, trenutno nalaze na poziciji koja vodi u drugu ligu, sa svega jednom pobedom u prvih osam kola prvenstva...

MOZZART KVOTE
(2,85) Svonsi (2,85) Lester Siti (2,85)

Ne, ovaj scenario nije moguć, iako dobro zvuči svima nama koji smo bili zapanjeni, frustrirani i naprosto tužni kada je prošlog februara, nadomak četvrtfinala Lige šampiona, arhitekta možda i najvećeg iznenađenja u istoriji fudbala oteran iz kluba koji je napravio, makar za kratko, velikim; i iz grada koji nikoga nikada neće voleti kao njega.

Bacimo početak ovog teksta, jer je Klaudio Ranijeri – čije smo dobro vođenje fudbalskog kluba Nant i prorekli, i ko zna šta bi bilo u Francuskoj ove sezone da Pari Sen Žermen nije Pari Sen Žermen – iznad svega dobar čovek, i sigurno mu je žao što je njegov Lester (a on će zauvek biti njegov!) nanovo postao tek još jedan klub koji ne razume, ne veruje i ne ceni.

Nije se, dakle, Italijan nasmešio, nije natočio sebi čašu najboljeg pinoa iz doline Loare, nije pozvao ni svog agenta ni nekog prijatelja niti svog bivšeg pomoćnika Krega Šekspira da seiri sa "Jesam ti rekao?".

Pre će biti da se uhvatio za glavu i duboko uzdahnuo...

PRELAZZI: Ja, Klaudije

Jer potezima poput ovog, paradoksalno, Lester Siti i nanovo uzdiže ono što je uradio Klaudio Ranijeri i u isto vreme blati sećanje na njega, tera ceo fudbalski svet da shvati da su oni zaista svi isti, sve te gazde u čije se glave tako brzo usadi panika, i jedino što stiže brže od nje je lažni osećaj veličine, koji tako lako opije. Samo što mamurluk bude stostruko teži...

Drži se, matori, i ne brini, niko neće ukaljati tvoj uspeh...

Klaudio Ranijeri je, ponavljamo, dobar čovek, ali tip koji piše ove redove baš i nije, pa će dok čita vesti o otkazu Šekspiru i novom haosu u Lester Sitiju negde na rubu Zvezdare natočiti sebi čašu sasvim prosečne vodke iz doline Vistule, i samozadovoljno se osmehnuti.

Jesam vam rekao? Jesam, baš; tog prošlog februara – koliko samo daleko izgleda sada! – upozorio sam Tajlanđane, a nisu me slušali, zamislite, da je karma propisna kučka, prorekao i da će sa bilo kojim naslednikom Lester Siti uspeti da se spasi ispadanja, jer šok-terapija uglavnom deluje, ali deluje kratko, i ko tako radi, ne može da se nada ničemu dobrom; i eto vam ga sada.

Najčudesnija bajka kojoj smo bili nazočni, posmatrajući to u neverici sve do odjavne špice i velike žurke na ulicama grada – oh, još se kajemo što nismo mogli biti tamo, za koga god da navijamo! – završava se kao krvava gozba na dvoru ludih kraljeva; Lester postaje tek još jedan tim sa vlasnicima koji ne znaju gde udaraju, a gde god da udare zahvate vazduh.

Njihov se stadion i dalje zove King Power, ali bi mogao da promeni ime u King Lear, po Šekspirovom, heh, junaku kojeg obuzima sve veće ludilo dok mu govore bajke i laskaju mu da je i dalje bitan.

Krcata je samo Engleska tim primerima, da se zadržimo samo na osvajačima Premijer lige, eno Blekburna u Ligi jedan, na korektnoj desetoj poziciji, ni u utorak uveče nisu uspeli da pobede...

Kreg Šekspir je sve vreme, da se poslužimo engleskim idiomom, životario na pozajmljenom vremenu. Bilo je jasno još u februaru da gazde žele neko zvučnije ime, samo što iole pristojni treneri ne žele da stave glavu na panj u situaciji koja je izgledala bezizlazna.

Šekspir ih je, u neku ruku, prevario: Lester je počeo da igra odlično – što je samo pojačalo uverenje da je Ranijeri imao pravu pobunu u svlačionici, da su neki fudbaleri sebi dali previše na značaju i previše na autoritetu – prošli su i Sevilju i bili baš tvrd orah neuporedivo jačem i boljem Atletiko Madridu, i Višaj Srivadanapraba nije imao izbora nego da mu ponudi ugovor.

A sve vreme se Šekspiru, kao u tragedijama jednog malkice poznatijeg prezimenjaka, oko vrata stezao svilen gajtan.

Neukost u svakodnevnom poslovanju je Lester iskazao još u onom ludom finišu prelaznog roka, kada su menadžerovu isključivu želju, a ispostaviće se i neophodnost u veznom redu, Adrijena Silvu iz Sportinga, propustili jer je faks poslat četrnaest sekundi (!?) posle roka.

Sada su nas, uručenjem otkaza čoveku koji je skoro deceniju u klubu, koji je živeo i rastao sa njim još od treće lige, i koji je bio makar svedok-saradnik, ako ne i ko-tvorac Lesterove titule (mada je bilo onih koji su ga u pola glasa optuživali da je kovao zaveru protiv Ranijerija, skupa sa nekim igračima), posle svega osam kola, još jednom podsetili da nemaju nikakav plan, ideju, stav.

Da su neprijatelji fudbala, kratko rečeno.

Zato odjekuju reči najvećeg navijača Lestera, Garija Linekera, nanovo postiđenog zbog onoga u šta se njegov voljeni klub pretvorio: onda kada smo osvojili titulu, kazao je on, uradili smo to uprkos onima na vrhu, a ne njima zahvaljujući.

Kriza identiteta je normalna stvar kada vam se desi nešto o čemu niste mogli ni da sanjate, ali se ona ne leči ni aspirinima ni promiskuitetom.

Šta je, stvarno, Lester Siti? Revolucionarni, spektakularni osvajač Premijer lige je i dalje, po svim uzusima, “mali” klub. Jedan trofej, ma kakav da je, daje vam mogućnost da sednete sa odraslim momcima za kartaški sto, ali da kibicujete i učite, ne da se ponašate bahato – kao što ona jedna sezona ne daje za pravo Rijadu Marezu da misli da je svetska klasa – ali to na Filbert veju nikako da ukapiraju.

Zato su i prva imena o kojima se govori kao naslednicima Šekspira ona zvučna, Karlo Anćeloti ili Roberto Manćini, no teško je zamisliti da bi Don Karlo – o kojeg se Bajern takođe ogrešio, no to je već za neku drugu temu – pristao da rizikuje svoje ime zarad maglovite budućnosti u timu bez koncepcije i klubu bez koncepta; ovaj drugi Italijan je vazda naredan, i možda bi baš on, sa imidžom fudbalskog foliranta, pristajao ovakvom Lesteru.

Engleski mediji pišu, naravno, i o Semu Alardajsu, ili o dvojici ultratalentovanih menadžera, Šonu Dajču i Davidu Vangeru; možda bi Dajč bio i najbolje rešenje za navijače Lestera, ali zašto bi, okej, sem za dobar novac, pa šta, napustio dobru priču sa Barnlijem za mačku u tajlandskom džaku?

Oni koji veruju u bajke, kao dobar čovek Klaudio Ranijeri, verovatno bi mogli da zamisle scenario u kojem Srivadanapraba shvata da mora da se vrati na početak, odlazi kao u Kanosu prema Nantu, kleči na kukuruzu i moli Tinkermana da se vrati, ne bi li umilostivio bogove.

Oni koji veruju u karmu, kao baš i ne toliko dobar čovek koji piše ove redove, verovatno bi mogli da zamisle scenario u kojem Lester najzad ispada u Čempionšip, a onda i koji korak niže, i od svega ostaje samo sećanje na ono što je bilo, iako nije moglo biti.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.