PRELAZZI: Ledeni čovek (VIDEO)

Nekada su od priča „šta je moglo da bude“ - onih setnih i melanholičnih storija u kojima nešto uvek pođe po zlu, pa se umesto jednog, već zacrtanog kraka istorije, pojavi njena zla sestra, sposobna da uništi i najveće snove – od tih priča kojima obiluje fudbal, o kojima sanjare navijači i godinama nakon što se nešto što se moglo desiti, tjah, nije desilo, nekada su, retko ali jesu, bolje, snažnije, potresnije, veće priče koje počinju sa „ovako je stvarno bilo“.

Ovo je jedna od tih priča.

I ovako je stvarno bilo.

Zima je na proleće, rana 1996. godina. U Holandiji smo, u Ajndhovenu, na stadionu PSV-a, i gledamo njega, jedinog pravog Ronalda, Luisa Nazarija da Limu, fenomena iz Rija, najboljeg špica kojeg je ova igra spoznala u poslednjoj deceniji 20. i prvoj dekadi 21. veka.

Ronaldo je u Ajndhoven došao odmah posle Svetskog prvenstva 1994. Nije tamo ulazio u igru, ali je dane provodio sa iskusnijim kolegama; mentor će mu biti Romario, bivši napadač upravo PSV-a, koji će mu jedne noći u Americi „prodati“ Holandiju. „Idi prvo tamo“, kazaće Romario zubatom klinji sa polomljenim „kečevima“, „i nećeš se pokajati“.

I nije se pokajao. Holandija još manje, čak i ako su tih sezona sve oči bile uprte u novog prvaka Evrope, moćni Ajaks i njegovu žetvu sjajne generacije holandskih igrača.

Mažić ne prašta! Island pobedio Holandiju i zakoračio na EURO!

Činilo se da Brazilac može da da gol kad god želi – ima ta priča da je na polovini prve sezone, kada je imao „svega“ 10 golova na kontu, rekao da će do kraja prvenstva postići 30, novinari su se smejali a čak se i navijači mrštili, ali on je uspeo, i uspeo je lako – i tako je i bilo, u ekipi u kojoj su mu društvo pravili Stam, Numan, Koku, Zenden i onaj najvažniji od svih, zaboravljeni Belgijanac Luk Nilis, možda najnesebičniji saigrač kojeg je iko ikada imao, kulturni napadač sa boljim njuhom za pas nego za gol, čija će karijera biti naglo prekinuta kada mu u Engleskoj nogu slomi golman Ipsviča Ričard Rajt.

Ovo nije priča o Nilisu, pa ni o Fenomenu, o njegovom driblingu, o prvom koraku koji ostavlja beka da dahće i brekće, da šlajfuje u travi, o nepodnošljivoj lakoći postizanja golova, o ludilu u koje upada čitava Evropa, u doba pre raširenosti interneta, kada o transferima, umesto u blogu uživo, saznajemo na zadnjim stranama novina, i kada se svi pitaju – gde će dalje Ronaldo?

Ne, ovo je priča o njegovom (ne)suđenom nasledniku, plavokosom dečkiću koji je doveden da bude Ronaldo posle Ronalda. Priča o tome zašto nije uspeo da to ikada postane i zašto je taj ishod, na kraju, bio najbolji mogući. Istorijski. Čaroban.

Bio je dve godine mlađi, ali je znao fudbala uprkos svom čudnom prezimenu i još više uprkos zemlji iz koje je došao. Jedina država Evrope koja se nalazi u Severnoj Americi i koja je samo zbog kulturnih i zavojevačkih razloga pripala Starom kontinentu, nikada nije bila poznata po fudbalerima. Rukomet da, to je tamo nacionalni sport, ali fudbal... Kako, kada sezona traje od aprila do septembra...

Njemu je, doduše, imalo od koga doći: njegov otac je bio najbolji igrač kojeg je ta zemlja dala, sve do dolaska sina; provešće dobar deo karijere u Belgiji, promašiće penal u poslednjoj seriji finala Kupa UEFA 1984, kada je njegov Anderleht izgubio od Totenhema Osija Ardiljesa.

Mali je znao fudbala, kažemo, iako je bio tinejdžerski preigran: ako bi Ronaldo koristio „biciklicu“ da izbaci iz težišta odbrambenog igrača, njegov je učenik i nesuđeni naslednik preterivao, nerezonski se igrao kada treba da se ćušne lopta u gol, ali bilo je to očekivano za nekoga sa 17 godina i tehnikom koju su, bez šale, upoređivali sa onom Nazarija da Lime.

Dik Advokat je trener PSV-a u trenutku kada Ronaldo saopštava čitavom svetu da je izabrao Barselonu, navijači su tužni ali i ponosni, kao otac i majka koji šalju decu na fakultete, znaju da to tako mora i žele mu svu sreću, i teše se ovako: Ronaldo će možda otići, ali makar imamo Ejdura Gudjonsena.

Nije šala, mladi Islanđanin – jer ovo je priča o Ejduru i o Islandu – počeo je karijeru, pa, fenomen-alno, dao tri gola na prvih pet utakmica i o njemu se govorilo kao o „islandskom Ronaldu“; ovakvi epiteti u današnjem su fudbalu kao „dobar dan“, ali pre ravno dvadeset godina, oni su imali mnogo veću specifičnu težinu.

Od Ronalda je pokupio još hiljadu fora, gledao ga je na treningu i već tada znao da ima čast da radi sa najboljim svetskim fudbalerom, skidao je njegove poteze i bio sve više kao on, ali kada je doživeo gadnu povredu na utakmici omladinske reprezentacije Islanda, o Gudjonsenu se počelo govoriti kao o bivšem. Fudbalski pokojnom.

Biće to samo prvi put da neko za njega to pomisli.

I svaki put će, kao u Sturlungi, drevnoj sagi koju umesto bajki slušaju islandska deca, i koja obiluje blesavo hrabrim herojima, Ejdur prevariti fudbalsku smrt.

Povreda za povredom, povratak u Rejkjavik, pa potom tihi odlazak u drugoligaški Bolton, gde će biti solidan, ali ne spektakularan, uvek pomalo uplašen od grubih startova u glavometu i krpodromu tadašnje engleske Divizije jedan, i gde će, srećom, baš zbog „mesara“ iz svih hadersfilda i gilingema razviti sposobnost umicanja i uzmicanja pred startovima, sposobnost da i pri najvećoj brzini kontroliše loptu, i desnom i levom...

Gudjonsen će početi da postiže golove kao nekada u Holandiji, mada će i dalje od njegovog umeća novinarima biti zanimljivije što je mogao da bude Ronaldov naslednik, a nije, mada će ga više pitati o Brazilcu nego o tome da li - dobro, to je tada zvučalo dibidus smešno – reprezentacija Islanda može, na primer, da se plasira na neko veliko prvenstvo.

Zamislite, Island na velikom takmičenju.

Iz Boltona ga spašava Đanluka Vijali, ali mu ne daje šansu – okej, raumljivo, igrali su Zola, Flo, Haselbajnk – i tek će drugi Talijan, Klaudio Ranijeri, o kojem smo nedavno pisali, videti sav potencijal Ledenog Čoveka iz Arktičkog kruga.

Klaudio hrabro (hrabrosti mu makar nikad nije manjkalo!) umesto Zole stavlja Ejdura da bude partner Haselbajnku, i njih dvojica u duetu bivaju Čelsijevi Kol i Jork: više od 50 golova u sezoni postići će zajedno, spasiće sezonu koja je slutila na propast, Čelsi će se kvalifikovati za Ligu šampiona i, što je za noviju istoriju fudbala najvažnije, upravo će ta činjenica i golovi Islanđanina i Holanđanina privući izvesnog Rusa, pobednika tranzicije iz najveće zemlje na svetu...

Romanove pare dovešće i Mutua i Krespa, ali Eidur će ostati omiljeni adut Ranijerija; doći će i Murinjo i Drogba, ali će i Portugalac zavoleti Gudjonsena, sve do one noći na Enfildu, do zakrvljenog duela prepunog kontroverzi, u polufinalu Lige šampiona, sa golom koji se nikada nije desio, a možda i jeste; tada će Islanđanin, duboko u nadoknadi vremena, promašiti ogromnu šansu za finale, i ponovo će se javiti glasovi koji će ga zvati bivšim...

Igraće i za Barselonu, nešto povučenije, ne kao špic, i tamo se okititi titulom prvaka Evrope, promeniće potom, kada je već zagazio u četvrtu deceniju života, sijaset klubova, od Grčke, preko „svog“ Boltona do Kine, gde je danas, ali ovo nije priča ni samo o njemu, već o njegovoj malenoj, ponosnoj naciji.

Sve što je uradio za karijere – a to, videli smo i u ovom sižeu, nije malo – samo je maleni glečer u moru onoga što je uradio za svoj narod.

Ejdur je u jednom tradicionalno afudbalskom društvu bio jedan jedini čovek koji može da promeni sve. Da jednu naciju može da uzdigne pojedinac – Nobelovac, prosvećeni vladar, naučnik – to je istorijska činjenica, i baš to se dogodilo Islandu sa Gudjonsenom, sinom Arnara Gudjonsena, bivšeg najboljeg igrača u istoriji te zemlje.

Bivšeg, jer je to sada, i zauvek, Ejdur.

Island je u četvrtak uveče usred Holandije – zemlje u kojoj je Ejdur doživeo najveću patnju, a sada i najveću radost – slavio, i samo čudo ravno apokalipsi sprečiće nešto oko 300.000 stanovnika da naprave invaziju na Francusku narednog leta, Island je slavio i potvrdio svoje prvo mesto u grupi, a najbolje je što to i nije bilo toliko iznenađenje.

Pod vođstvom Larsa Lagerbeka i pod strogim pogledom našeg Milorada Mažića, igrači sa severa Evrope, koji su se odavno rastrčali po planeti u potrazi za suncem, izbrisali su konačno i zauvek tugu iz Zagreba, kada su poklekli u baražu za Mundijal. Tada će, posle utakmice, Ejdur Gudjonsen pred kamerama gorko zaplakati, mislio je i on da je odigrao poslednji meč u dresu na kojem piše KSI – biće to suze koje će se pitati „šta je moglo da bude“, ali to ipak neće biti kraj njegovih i snova Islanda.

Neka druga nacija – u tebe gledamo, Srbijo – bi se slomljenog srca povukla u mračni ćošak i lizala svoje rane, ne i hrabri Islanđani, koji su stisli zube i počeli da rade još napornije, da trče još više, da se nadaju još otvorenije.

A svega toga ne bi bilo da nije bilo Gudjonsena: i napadač Sigtorson, i beskrajno nadareni Gilfi Sigurdson, i borbeni kapiten Gunarson, svi oni su počeli fudbalom da se bave na prelazu dva milenijuma, kada je veliki Eidur majstorisao po Premijer ligi, svi oni potrčali su za prvom loptom želeći da budu baš on.

Gilfi daje gol iz opravdano dosuđenog penala Mažića na početku drugog poluvremena, i u 64. minutu, kada Holanđani počinju da pritiskaju, ulazi Ledeni Čovek, da smiri situaciju i privede utakmicu kraju. Za deset dana će napuniti 37 godina, nikada nije postao zvezda nad zvezdama, nikada se nije pitao „šta je moglo da bude“, ali je, umesto toga, uradio mnogo više za svoju zemlju.

A Island mu je vratio najlepše – zlatnom pozivnicom da karijeru završi narednog leta u Francuskoj, gde će plavokosi majstor lake noge dobiti šansu da nauči neke nove klince kako su to nekada davno, na stadionu Ajndhovena, radili on i onaj legendarni Zuba sa polomljenim „jedinicama“.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)