PRELAZZI: Kris Vajlder, pravi fudbal i 11 Jorkširaca

Sećate se neprevaziđenog skeča Pajtonovaca o četiri Jorkširca, koji sede u lepim odelima i pričaju kome je bilo najteže u detinjstvu?                                     

Nisu gospoda Pejlin, Ajdl, Džons i Čepmen slučajno uzeli podanike kuće čiji je grb bio bela ruža, mada je vanvremenski deo kultnog televizijskog programa tek zagrebao po stereotipima koji prate ovaj deo Engleske.

Jorkširci su nešto sasvim drugo, reći će vam svi na Ostrvu, a ponajviše sami Jorkširci. Redovno nadobudni, ponosni na ono što su (“Bogu najmilija zemlja”, pričaće za svoje “rajdinge”), oni govore nekim svojim narečjem koje je sinonim za “seljački” jezik, ne izgovaraju mnoga slova, a onaj član “the” koji ume da muči nas strance tamo jednostavno ne postoji...

Jorkširac je i stipsa, do nas su došli vicevi o Škotlanđanima ali oni su krezovi i rokfeleri za lika iz Šefilda, Lidsa, Kingstona ili Hadersfilda; Jorkširac je lajav i drčan, Jorkširac je stamen i snažan, ali u isto vreme ga drugi ne smatraju, a ne smatra ni on sam sebe, previše pametnim. "Yorkshire born and Yorkshire bred / Strong in t'arm and thick in t'head", tako glasi jedna od izreka koja ih prati.

Snaga, odlučnost, izdržljivost, tvrdoglavost, čine ih, reći će i to s mešavinom sprdnje i ponosa, idealnim fudbalerima, posebno defanzivcima. Hari Megvajer, recimo, prototip je Jorkširca – posebno po obliku glave, rekli bi zli jezici – a odavde su i Džon Stons, i Deni Rouz, ali i jedan Džejmi Vardi.

Ako mislite da uviđate sličnost između svih njih, to je verovatno zato što ona i postoji.

Jorkšir, dakle, takav kakav je, prvi je deo jednačine koja čini junaka našeg teksta i (još) neopevanog heroja Premijer lige i engleskog fudbala.

Drugi se krije u jednoj frazi koju je iz zezanja krenula da koristi grupa novinara, da bi se ta sintagma otrgla od izvornog značenja i počela da živi neki svoj život.

“Proper Football Man” (ili “Bloke”, ako vam draže) trebalo je da označi suštu suprotnost modernim trenerima koji su došli s onu stranu belih litica Dovera, koji su modernizovali, oplemenili Premijer i niže lige i uveli ostrvski fudbal u 21. vek, raskrstivši sa glavometima, tučnjavom, teribučerovskim krvavim glavama i ostalim dometima britanskog shvatanja fudbalske igre.

Taj “čovek pravog fudbala” inicijalno je predstavljao reakciju na predusretljive, inteligentne stručnjake sa laptopovima i osmesima koji razoružavaju sportske novinare; on je kontra, izgleda drugačije i insistira na toj svojoj drugačijosti.

U doba sveopšteg napretka, on je ludista, konzervativac koji ne odustaje od dugih lopti, taktike da igrač ne sme da prođe a lopta isto ne bi trebalo da prođe, ubica trikova i tip koji se mršti na svakog fudbalera što napravi dribling. Podršku ima uglavnom u matorcima što vrte glavom i govore kako se nekada znalo, bre, šta je fudbal, a vidi ove sad balerine...

PFM zato i dalje neguje stamenu odbranu, glavonju napred i krila koja umeju, u najboljem slučaju, da trče i centriraju; a po mogućstvu veruje, uz blagu primesu ksenofobije, samo u “domaće”, zbog čega su njegovi timovi uglavnom nakrcani Englezima (ponajbolje Jorkšircima!), Ircima (idealno Severnim!), Škotima i drugim Velšanima.

Sem Olardajs, Toni Pjulis, Stiv Brus, Nil Vornok, od mlađih Šon Dajš, to je neki fotorobot PFM-a u onom izvornom značenju.

Ovaj drugi stereotip, dakle, naredni je deo jednačine koja čini junaka našeg teksta i (još) neopevanog heroja Premijer lige i engleskog fudbala.

S tom razlikom što kod Krisa Vajldera – jer o menadžeru Šefild Junajteda, kluba koji je, uprkos svim predviđanjima i podsmesima, u prva četiri kola Premijer lige zabeležio samo jedan poraz, biće reči – ništa nije tako jednostavno kao klišei. Pa čak ni oni, ili najpre ne oni, koji izdaleka liče na istinite.

Kris Vajlder je Jorkširac. Rođen i odrastao u Stoksbridžu, predgrađu Šefilda, imao je neslavnu fudbalsku karijeru – bio je, naravno, defanzivac! – a potom ušao u trenerske vode i, mic po mic, došao do Premijer lige, predvodeći voljeni klub u iznenađujućoj sezoni u Čempionšipu u kojoj su iza sebe ostavili mnogo platežnije klubove i, makar na papiru, mnogo bolje sastave.

Retko nasmejan mada jezgrovito duhovit, strogog izraza lica, svoj u trenerci i nimalo lagodan u odelu s kravatom, četvrtaste glave koja odaje podneblje s kojeg je potekao, sa tetovažom Šefild Junajteda i sa godinama provedenim na tribinama Bramal Lejna, u urlanju najluđe nezvanične klupske himne, “Greasy Chip Butty”, Kris Vajlder na prvi pogled, i na prvo slušanje – kada je uzbuđen, i Englezima trebaju titlovi! – deluje kao “Proper Football Man”, kao još jedan lokalnopatriotski odgovor na sve te gvardiole, klopove i poketine.

Još kada pogledate sastav kojim je došao do Premijer lige i igrače kojima se pojačao, te shvatite da se na prste Srbina koji se fotografiše na svadbi mogu izbrojati fudbaleri koji nisu iz Albiona ili iz Irske, mogli biste odmah da pomislite da imamo još jednog Šona Dajša, da su Pjulis ili Olardajs dobili pravog naslednika u čuvanju vatre starog, dobrog, fizičkog fudbala.

Ali bila bi to suviše pojednostavljena verzija, sem što ne bi odgovarala istini.

Vajlder je čovek koji svojeručno sintagmu “PFM” – a bogami i ono o Jorkšircima – pretvara u nešto sa posve pozitivnim konotacijama. Sjajan motivator, on je sa vrlo ograničenim fundusom uspeo da izvede svoj voljeni Šefild iz Lige jedan i dovede ih pred vrata raja, a onda da ponosno kroči kroz njih.

Šefild Junajted, videlo se to posebno u poslednjem kolu na Stamford Bridžu, nije defanzivna ekipa iz najboljih godina Dejvida Mojesa ili Stouka i Barnlija, srećna kada pada kiša i tuče vetar.

Da, Vajlder zahteva i podrazumeva čvrstu igru, klizeće startove koji dižu publiku na noge i insistira na timskom duhu koji može, videlo se protiv Lampardovog Čelsija, da anulira milionske razlike (svi njegovi igrači deluju kao da bi u svakom trenutku skočili sa krova Bramal Lejna, sve pevajući, ukoliko bi on to od njih zatražio), ali daleko od toga da je zarobljenik retrogradne taktike kao većina britanskih menadžera koji se još opiru duhu vremena.

Možda se ta dihotomija najbolje vidi po tome što je kapitenska traka na ruci klupske legende Bilija Šarpa, ali Šarp nema ni zagarantovanih deset minuta po utakmici, uz sve zasluge iz prošlosti; ili po tome što je dao, samo on, još jednu priliku nestašnom dečku engleskog fudbala, Ravelu Morisonu.

Ili još više po igraču u kojeg je proteklog leta uložio najviše: po svaku cenu, a cena je na kraju težila granici od 20 miliona funti, Vajlder je želeo i doveo škotskog internacionalca Olivera Mekburnija, koji na svojih 190 centimetara spušta štucne i upušta se u driblinge.

A Oli Mekburni je, što uopšte nije nevažno, Škot po krvi, ali rođen i odrastao u – Jorkširu...

Jeste da konkurencija nije prevelika, ali Krisu Vajlderu možda samo jedna čudesna jesen, u kojoj bi Šefild Junajted sakupio dovoljno bodova da krene stopama Bornmuta, a ne Fulama – možda jesen koja će početi baš ove subote, kada će zagrmeti ono “You fill up my senses”, sve do “... like Sheffield United”, dok se na terenu budu istezali igrači domaćih i gosti iz Sautemptona – nedostaje da bi prigrlio titulu “trenutno najboljeg britanskog menadžera” i srušio još poneki stereotip o engleskim trenerima i o Jorkšircima.

Osim onaj o ponosu i prkosu, taj mu sasvim pristaje.

ENGLESKA 1 – 5. KOLO

Subota
13.30: (1,18) Liverpul (7,75) Njukasl (13,0)
16.00: (2,60) Šefild junajted (3,10) Sauthempton (2,85)
16.00: (2,05) Mančester junajted (3,45) Lester (3,60)
16.00: (2,25) Brajton (3,20) Barnli (3,35)
16.00: (1,40) Totenhem (4,50) Kristal Palas (8,50)
16.00: (2,75) Vulverhempton (3,30) Čelsi (2,55)
18.30: (16,0) Norič (9,50) Mančester siti (1,13)

Nedelja
15.00: (2,90) Bornmut (3,35) Everton (2,45)
17.30: (3,60) Votford (3,60) Arsenal (2,00)

Ponedeljak
21.00: (2,70) Aston Vila (3,15) Vest Hem (2,70)

Napomena: Kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters