PRELAZZI: Kako su fudbalu slomljena krila - od Kvarežme do Bolasija

Čudna su sorta fudbalska krila. Ona prava, obdarena volšebnim driblingom s druge planete, sposobna za ludilo na terenu, ubrzanje mlaznog aviona i poniženje odbrambenog igrača, ona koja ne haju za krute sisteme i namrštene povike s klupe što ih uporno guraju u sredinu i stavljaju im amove.

Krilom se ne postaje, takvo krilo se rađa; možete ga prepoznati još na školskom terenu, u razularenoj šarenoj hordi što jurca za izduvanom loptom na času fizičkog: tu je jedan klinac, sitniji i brži od ostalih, dovoljno gibak da izbegne sve nasrtaje rulje, toliko bezobrazan da provlači loptu kroz noge jednom, pa drugom, pa opet prvom nasrtljivcu, smeje se dok to radi i uzvikuje jedno „op“, toliko sebičan da je spreman da dobije i batine pošto uporno ne dodaje saigračima u boljim pozicijama.

I kasnije, kada taj klinac postane tinejdžer, kada zaigra u pravom dresu i zaduži prave kopačke, biće u samom centru pažnje - špic može da se krije celu utakmicu i da u milisekundi postane heroj ili izdajnik, igrač sredine terena može da se utopi u ekipu ili samo da „carini“ svaku loptu kratkim pasovima, bekovi mogu da čekaju nalete protivnika ili da se odvaže da odu u napad prilikom kornera, ali krilo je uvek „pod mikroskopom“.

To je, u suštini, baš prirodno - on je prvi do tribine, gledaoci iz obližnjih redova mogu da ga čuju kako diše, da proniknu u njegove poteze i fore, što uporno pokušavaju i odbrambeni igrači...

Ta bliskost sa aut-linijom i publikom je dvosekli mač oštriji od skalpela i tanji od žileta. Ono ga hrani i ono ga ubija; zbog svog ludizma, zbog mladalačke bahatosti, naš će junak prvi postati heroj navijača, koji će se kleti u novo „čudo od deteta“ i prvi će pasti na onaj isti mač kada, što zbog gubitka koraka, što zbog svog mentalnog sklopa, potroši samopouzdanje i veru saigrača, trenera, publike, nacije.

Da, krilni igrač u svojoj glavi neguje i timari časovnik koji otkucava minute do samosabotaže i u surovom svetu fudbala uspeće u samo jednom slučaju: ako dokaže da je punokrvni arapski konj, a ne samo poni za dečje zabave.

A to je čudo koje se dešava ređe od Halejeve komete.

Zaista, nema pozicije koja vas tako brzo lansira u orbitu i koja vas, svom silom Zemljine teže, usisa u crnu rupu samo nekoliko meseci ili godina kasnije. I na podugačkom spisku fudbalera koji nikada nisu iskoristili sav piroklastični izliv svog talenta češće ćete sresti ono slovo W koje označava poziciju, nego bilo koje drugo.

Ovi redovi nisu bez povoda, oni nastaju zbog još jednog krila koje je prošlog vikenda zaludelo Ostrvo. Janik Bolasi, ubojiti štih Kristal Palasa i Alana Pardjua, dao je het-trik za svega 11 minuta u gostima Sanderlendu Dika Advokata.

Bio je to celodnevni mis-meč Bolasija i Džona O'Šeja – Kongoanac ga je za prva dva gola pretrčao baš kao na školskom igralištu; prvi je bio neminovan, drugi je lob, treći je kontra, spoticanje, pa nokaut sa zemlje; i dečko koji je patentirao novu vrstu driblinga i zaveo ga, lupivši pre nekoliko kola kao pečatom u glavu Kristijana Eriksena, postaje novi hit Premijer lige.

Time je momak rođen u Francuskoj, a odrastao u Engleskoj, no sa srcem u Demokratskoj Republici Kongo, ušao u probrano društvo krilnih igrača koji su punili novinske stupce i od kojih su brideli dlanovi navijača; društvo u kojem ima više propalica i košmara nego dobitnika na toj fudbalskoj lutriji života i ispunjenih snova.

Za toliko je njih govoreno da će biti najbolji na svetu, ili makar u svojoj ligi, i toliko njih je propadalo, umirući teatralno kao Nemci u partizanskim filmovima. Šon Rajt-Filips, Teo Volkot, Hoakin, Miloš Krasić, Džermejn Penant, Endi Van der Mejde, Hoakin, Zvezdin negdašnji krvnik Damarkus Bizli – svi oni bili su proklamovane zvezde u usponu, o njihovim su se prodorima i driblinzima ispredale niti čarobnih bajki, i svi su posrnuli pod bremenom ogromnih očekivanja, ostajući da se potucaju po (u boljem slučaju) tvrdim klupama za rezervne igrače ili slabijim ligama ili (u gorem), po kafanama i noćnim klubovima.

Ali niko, verovatno, nikada nije izneverio nade fudbalskog čovečanstva kao tandem koji je, gle simbolike, rođen iste godine, istog meseca, na svega nekoliko stotina kilometara udaljenosti, obojica potomci onog drevnog naroda koji vekovima već čergari po svetu, bez domovine.

Prvi je, dakako, Rikardo Kvarežma, otelotvorenje fudbalskog romantika, dečak iz Lisabona o kojem je Evropa brujala pre čitave decenije. Pokreta na terenu za kojeg bi samo laik, neuki posmatrač, mogao da kaže da liči na lenjost, činio je svoja mala čuda na toliko prirodan način, kao da se i ne trudi mnogo. Iz njega je, što smo čitali samo u genijalnim romanima Terija Pračeta, magija gotovo isijavala, njegovo je bilo samo da je preusmeri i spektakl bi bio neminovan; i da mu se putevi nisu ukrstili sa Onim Koji Ne Podnosi Vic i Improvizaciju, Onim Koji Sebe Naziva Posebnim, možda bi njegova karijera bila drugačija, možda ne bi bio glasnogovornik onih koji su mogli da postanu najveći, ali nisu nikada.

Drugi je Hoze Antonio Rejes, najgore čuvana tajna Andaluzije. U sezoni kada je iz Sevilje došao u Arsenal, Rejes je smatran autentičnim naslednikom Tijerija Anrija; Junajted je imao Kristijana Ronalda, za kojeg se tada smatralo da je ništa više od atraktivnog cepelina koji će sagoreti brže od „Hindenburga“, Rejes je bio „prava stvar“, igrač kod kojeg je jedino njegov um bio brži od njegovih nogu.

Totalno drukčiji od drugih – Janik Bolasi (VIDEO)

Koliko su samo prevarili tadašnji komentatori! Nepunih godinu dana kasnije, ranjivi klinac je izgledao kao da mu nije ni do čega, da bi se najradije vratio u Španiju i bavio se nečim drugim – što se u neku ruku i obistinilo – dok je Portugalac pod Aleksom Fergusonom postao ikona, majstor, zvezda.

Na svakog Robena, Bejla, Gigsa i Ronalda, avaj, dolazilo je vazda po najmanje pet ili šest Kvarežmi, Nanija ili Rejesa, sve dok trenerska bratija zaljubljena u Murinja i njegove imitatore nije odlučila da im sprži krila poput Ikaru, da počne da igra bez špiceva i klasičnih krila, da uz aut-liniju, tamo u gro plan tribine, stavlja radilice bez šarma.

A to je velika šteta – i zato nas je het-trik Bolasija toliko obradovao, makar Kongoanac ne bio ni četrvtina kalibra Rejesa ili Kvarežme – šteta je makar zbog svih onih nadobudnih klinaca sa časa fizičkog, makar zbog toga što su i nama gledaocima i fudbalu, sve „taktičkijem“, sve manje spontanom, nasušno potrebni ti zaigrani momci koji bi radije tri puta proturili beku fudbal kroz noge nego odigrali pas saigraču koji uporno diže ruke, još upornije viče da je sam, i na kraju sočno psuje momka sa osmehom na licu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)