PRELAZZI: Kako je Bili odbranio Zvezdu

Hajde, lako ti je posle svega; posle bitke su svi generali, posle uspeha su svi zaslužni, posle se praviš pametan i kažeš da si nešto osetio, pa si, kao, bio miran tamo dok je utakmica trajala, a u stvari si strepeo i grizao prste i svaka ona napolitanska kombinacija, kad ono sakriju loptu, ti je delovala kao da će gol u svakom trenutku, na pogrešnoj strani.

Ali stvarno je malo bilo tako.

Čak i ako priča počinje pre trideset godina.

Dresovi su crveno-crni, fudbal je najbolji koji je Evropa videla u čitavoj deceniji i koji će videti u narednoj, a odbrana je, pa, Milanova, i to je dovoljno reći.

Verovatno negde postoji definitivni spisak najboljih defanzivaca svih vremena, i jedno je toj petorici-šestorici zajedničko: svi su igrali na San Siru, većina u isto vreme.

Franko Barezi, recimo. Paolo Maldini, sigurno. Mauro Tasoti, može i mora.

I gospodin koji je u utorak uveče odbranio mrežu Crvene zvezde u prvom kolu Lige šampiona protiv još jednog eks-milaniste.

Bili Kostakurta.

Maldini je uvek bio više od igrača, Barezi s kojim je prvih deset godina u Milanu delio dobro i tek pomalo zla, i od njega naučio sve što možda nije znao, zapravo je neponovljiv, ali Alesandro Kostakurta bio je, iako zvuči kao svetogrđe, možda i važniji, baš zato što je delovao kao da svako može to što on može.

Ništa spektakl, ništa dribling, više košarkaške nego fudbalske građe – otud i nadimak, tako se nekada zvao današnji KK Armani Olimpija, ako smo pogodili, deceniju pre nego što će u njega doći Sale Đorđević i baš kada je u Primaveri stasavao taj sin Lombardije – i ne baš savršena tehnika, naročito ako ga uporedite s nekim kolegama.

No Alesandro je srećom dopao šaka Ariga Sakija.

Kasnije se u udžbenicima štampanim u Koverćanu to podrazumevalo, ali kada je Saki uveo vežbu, bilo je skroz novo: petorica defanzivaca, zajedno s golmanom, branili su se na treningu protiv desetorice napadača. Ako prime gol, rade sve ispočetka. A među tom desetoricom napadača bili su neki likovi poput Van Bastena, Gulita i Rajkarda, tek da napomenemo...

Mali Bili je tu naučio da čita igru, ali i da uklizava onako kako će to posle njega skinuti samo imenjak Nesta. Paolo se ponosio time što je predviđao budućnost – “Ako moram da startujem, znači da sam nešto uradio loše”, ostala je Maldinijeva misao za nauk svakom beku – ali to je Alesandro jednako koristio, samo još neupadljivije i time, možda, i još značajnije.

Nije bilo trofeja u kojem nije, tako nenametljiv, tako impozantan, učestvovao; posebno je voleo Kup šampiona, kada je 'skudeto' već postao redovni gost u Berluskonijevoj vili. Tada su Silvija prevashodno zanimali pehari, prestiž i piplmetri, a ne vino i devojčice.

Nadživeo je i Barezija, bio je tu da uvede neku novu decu u đavolske tajne, gurao je do pete decenije, toliko je bio tu da čak i sada, kada se ponovo potiho priča o velikom Milanu, mi koji smo odrasli uz taj klub možemo da se namrštimo kada pogledamo sastav. Ma šta je sa Bilijem, da nije nešto povređen?

Jedna takva karijera ne sme da stane u svega nekoliko pasusa, ali nije ta karijera, ipak, bila toliko važna jednog toplog septembra 2018.

Jer taj se Bili u utorak, možda i nehotice, kada ga je pozvalo iz ružičaste Gazete u preludijumu meča u Beogradu, a možda jer je to tako moralo, vratio na “Marakanu” – on verovatno i dalje tako zove stadion, neka ga – i odbranio Zvezdu.

Ko zna kakve je to davne duhove prizvao onom izjavom u kojoj je bio i nekakav pas što ga je navodno ugrizao. Ko zna kakve je to duhove prodžarao, pa se, zakleli bismo se, moglo pomisliti – i što je više pritiskao Napoli i što su izgledali opasnije, to se pomišljalo više – da Zvezda neće primiti gol, kao što ga nekad nisu primali Kostakurta i Barezi.

Ne poredimo umeće dvojice igrača koje je u svom čuvenom numerološkom tefteru opevao Darjan Nedeljković ni sa pertlama Sakijevih pulena, ali nešto se poremetilo u tom univerzumu kada je novinar ružičaste Gazete u ponedeljak, tek onako, da popuni prostor i doda još jednu fusnotu u tu i Italijanima priču o debiju nekadašnjeg evropskog prvaka u ovoj platežnoj, mada ne toliko romantičnoj Ligi šampiona, pozvao Bilija Kostakurtu i pitao ga da se priseti Crvene zvezde i “Marakane”.

Stadiona i kluba sa početka i sa kraja njegove dugačke, slavne karijere.

Mora da je on tom izjavom bio taj, nema drugog ni logičnijeg objašnjenja, koji je nekom tamo Vujadinu Saviću i nekom tamo Milošu Degeneku dao ideju da budu kao Alesandro Kostakurta i Franko Barezi iz prve, najsjajnije generacije velikog Milana, rođene u magli kojoj je nazočan bio i onaj veliki gospodin što se opet šetkao uz aut-liniju u vrelom gradu.

Hajde, lako ti je posle svega; posle bitke su svi generali, posle utakmice se praviš pametan i kažeš da si nešto osetio; ali kada je Bili Kostakurta kazao da “ima nešto drugačije u tom stadionu”, nije moglo, imao si taj osećaj, da bude ništa drugo nego 0:0, onako kako bi on to voleo, onako kako bi bilo da je on stvarno igrao.

Garant je sadašnji komesar Fudbalskog saveza Italije i verovatno budući predsednik te organizacije i gledao utakmicu, makar po službenoj dužnosti?

I lako je zamisliti scenu u kojoj ustaje i aplaudira toj požrtvovanosti, disciplini, taktici, tom primenjenom žabarstvu Beograđana kao sa table Ariga Sakija.

Pa možda i poziva Maura, Paola, Franka, da im kaže, vidite li vi ove ludake, brane se kao nekada mi na treningu protiv onih što su umeli loptu da pojedu kao hladnu zakusku.

A oni će njemu: videli smo, Bili, majstore, sve, ponovo si bio sjajan u Beogradu, kao i svaki put.

(FOTO: MN press, Star sport, Action images)