PRELAZZI: Kad udare jedan na drugog, za koga ćeš navijati?

“Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena”, napisao je Čarls Dikens u “Priči o dva grada”; takav je bio i fudbal kada su njih dvojica bili u zenitu, najbolji i najgori - svaki tim morao je da ima jednog odličnog napadača i svaki tim morao je da ima jednog nezaustavljivog razarača. Jedan Ronaldo, ali i jedan Gatuzo. Jedan Oven i jedan Roj Kin.

Samo je jedan grad u ovoj priči imao privilegiju da živi u najboljim vremenima i u, opet, najboljim vremenima, trajalo je kratko, svega godinu-dve, nakon toga će navijači kluba sa severa metropole patiti i gledati kako idejni tvorac njihove najveće sreće tumara u besmisao i prolongiranu agoniju.

Ali i kada ih sada pitate, verovatno bi svi rekli da je vredelo.

Grad je London, dres je crven, napadač je Tjeri Anri, iza njega je Patrik Vijera, i ne zna se ko je od njih bolji. Oprostilo bi vam se ako pomislite da bi u toj Vengerovoj inačici totalnog fudbala mogli i da zamene mesta, i da se ništa ne bi promenilo.

Arsenalovi “Nepobedivi” bili su, sada to znamo, revolucija, nešto poput one slavne Francuske o kojoj će pisati Dikens u citiranom romanu, posle njih je morala doći kontra. Konzervativni Žoze Murinjo i njegovi pasdarani pokušaće da nas nateraju da zaboravimo da se titula mogla osvajati - bez poraza! - na đavolski lep način.

Posle će Anri i to platiti, kada potpiše pakt sa “Đavolima” pred Svetsko prvenstvo u Rusiji i dođe do okršaja sa svojom Francuskom i bivšim kapitenom Dešanom. To će ga i dovesti do ovog trenutka, dana današnjeg...

Kao što Tjeri nije bio samo umetnik - napisali smo već jednom da je bio poezija, i užurbani, savršeni, čudesni improvizator, koji kao da je sve radio bez plana, a uvek je ispadalo onako kako je neko odozgo zamislio (zovite to Bogom, zovite to Proviđenjem, zovite to Arsenom, svejedno je), čak i kada je, one davne 1999. u Juventusu, zaličilo da će taj mali “Titi” ostati samo bilo koji mladi “Titi” – tako ni Patrik, srce i duša Arsenala i Francuske, nije bio samo ratnik.
“Bio je to jedini vezni fudbaler u istoriji ove igre koji je izgledao kao da može da igra potpuno sam na sredini terena; i da uzme loptu, i da asistira, i da postigne gol.”

Ko je to rekao? Onaj prvi, mlađi, o ovom drugom, starijem.

Da je bilo neke pravde, a hrabrosti još i ponajviše - no vidi li omraženi Sten Krounki dalje od planinskih venaca Kolorada? - danas bismo pisali neki drugi tekst, danas bi makar jedan od njih dvojice bio na klupi Arsenala, umesto Unaja Emerija (to ne znači da iko ima išta protiv Baska).

Možda bi jedan ili drugi bili novi Zidan, taj je makar verovao u obojicu i imao bi šta da ih posavetuje, možda i ne bi bili toliko uspešni zapravo, ali teško je zamisliti scenario u kojem bi Anri ili Vijera postali meta tabloidnih napisa ili bi se neko, makar u prvih deset godina njihovog mandata, usudio da vikne “Henry out!” sa tribina i da ostane živ.

Umesto toga, najavljujemo, čini vam se rano ali očas posla to dođe, okršaj između trenera Tjerija Anrija i trenera Patrika Vijere, utefterite taj datum, 27. oktobra u Ligi 1 Bordo dočekuje Nicu, i biće to susret velikih prijatelja, i biće to duel vredan pažnje mnogo više zbog onoga što se dešava pored terena i zbog onoga što se na terenu dešavalo pre deceniju i po, nego zbog svega što će prikazati puleni jednog i drugog, makar ovaj potonji na raspolaganju imao i Marija Balotelija.

Takva su neka vremena došla, najbolja i najgora, ne prođe mesec a da se neko od zvezda uz koje smo odrastali i koje smo voleli ne nađe na onom drugom mestu - mnogo poštenijem, dodaćemo, od pozicije “stručnog konsultanta”, gde je dovoljno samo da pričaš, a o odgovornosti i odgovorima neka mare drugi – na “pankini”, i već smo potrošili sve kristalne kugle i sva zrna pasulja da predvidimo hoće li se i kako snaći svi ti džerardi i lampardi i inzagiji i neste; biće toga još više, ne sumnjamo, ali jedva da ćemo malo pametniji biti...

Sudbina Anrijeva ovde nas nešto više zanima od Vijerine, ne (tek) zato što mu dajemo više ljubavi zbog onog, odakle da počnemo, gola petom Čarltonu, voleja protiv Junajteda, driblinga protiv Sitija, već i zato što je novi trener Bordoa – zameniće Gusa Pojeta, koji se posvađao sa upravom i nije preživeo eufemističku suspenziju - dibidus junoša, ne računajući mandat pod Robertom Martinezom u belgijskoj reprezentaciji, dok se Patrik Vijera kako-tako učio trenerskom poslu u Americi.

Tjeri je enigma, prava, ma koliko da mu je Arsen Venger dao vetar u leđa, i ma koliko su Pires i ostali ortaci iz raznih šampionskih generacija zalegli da kažu da, kao nekada na trideset metara od gola, ako Anri nešto naumi da uradi, on će to i da uradi.

Njegov zadatak u isto vreme je nešto teži jer iako niko ne očekuje od Bordoa da se makar pogura sa Pari Sen Žermenom ili Monakom (a izgleda da to najmanje očekuje uprava!), on je mnogo veći klub od Nice – ne samo što Žirondinci imaju dve titule više, nego su poslednju osvojili pre deceniju, dok su na Azurnoj obali prvaci bili pola veka ranije – a igra i Evropu, odnosno igraće je ako izbace belgijski Gent pred novim šefom.

(Biće teži i za nas koji nismo navikli da gledamo francusko prvenstvo, a sada ćemo uhvatiti sebe kako se, ne iz kladilačkih navika, makar raspitujemo kako su prošli Bordo i Nica, možda čak i da navijamo – neki su to radili i sa Nantom Klaudio Ranijerija – a svakako da iščekujemo taj jesenji susret.)

Nema sumnje da je Tjeri Anri – o tome je letos često govorio Romelu Lukaku, pošto Francuz nije dao nijedan intervju tokom Mundijala, povukavši se u medijsku ilegalu nakon što smo navikli na njega na Skaju – veliki motivator i verovatno sjajan “kouč”, da je diktirao dragocena uputstva belgijskim špicevima o tome koji magijski lepak da koriste da bi im lopta prianjala uz stopalo, i kada tačno da se daju u trk u netom osvojeni prostor, ali pitanje je koliko poznaje taktiku. Zajedljivi bi rekli da je od Martineza teško mogao skinuti neke fazone...

A tu je i efekat Francuske, koji potire popularnu tezu u komentarima svetskih sajtova da je Anri ipak krenuo linijom manjeg otpora, pošto Bordo, uprkos dva poraza na startu prvenstva, kao posledice raspada poverenja i sistema, ne može mnogo gore ni bolje od mediokritetskog bivstvovanja tu iznad sredine tabele.

Prema ovom tumačenju, Anri je mudro odabrao i biće mu lako jer nema prevelikog izazova.

Greška, jer je njemu Francuska izazov per se.

Nije tajna da se genijalni 41-godišnjak (petu deceniju je zvanično uzeo pre svega nedelju dana) odavno odrodio od svoje domovine; kada je ono dao gol Ircima rukom i odveo naciju na Mundijal u Južnu Afriku, mnogi su mu navijači to intimno uzeli za zlo, a on sam je smatrao da je Francuska fudbalska federacija htela da ga pusti niz vodu.

Onda se desio skandal – Irci bi verovatno kazali: i karma je obavila svoje – na Svetskom prvenstvu, kada se reprezentacija posvađala i štrajkovala na najvećoj sceni, i posle svađe s nepopularnim Domenekom, Anri je rekao zbogom plavom dresu.

Sada se vraća, u nešto tamniju nijansu, da proveri da li se ljubav u međuvremenu nanovo rasplamsala, ili ga i dalje smatraju “previše Englezom”, što u Heksagonu ume da bude uvreda i problem.

Tamo ga već čeka ortak.

Neki su igrači sasvim prirodni odabir za prelazak u opasne i brze trenerske vode, i Patrik Vijera je jedan od njih.

Neki drugi, opet, to mogu da postanu s godinama, i Tjeri Anri je možda jedan od njih.

Arsen Venger je nedavno ustvrdio da u mladom Anriju nije video potencijal za karijeru “Mistera”, ali da je s godinama ovaj pokazivao sve više želje, radoznalosti, pa i znanja, te bi danas za njega digao obe ruke.

Eme Žake ovih je dana verovatno najponosniji tip na svetu: sem Didijea Dešana i Zinedina Zidana, o kojima znamo sve, u trenerskim su vodama iz tog čuvenog bratstva iz 1998. i Loran Blan (trenutno na pauzi, doduše), Dešanov pomoćnik Alen Bogosjan, te selektor juniora Francuske Bernar Diomed, a čak se i Bernar Lama oprobao kao selektor Kenije. Jedino Žiru tog vremena, zaboravljeni Stefan Givarš, nikako da se ponovo pojavi u našim životima...

Bila su to najgora vremena, onda kada ni Anri i Vijera nisu dobili šansu da budu Arsenalov Zidan, bila su to najbolja vremena, onda kada je Tjeri Anri stigao u Francusku i preuzeo Bordo, pa kada smo čekali da debituje, pa kada smo brojali dane do 27. oktobra kada će prvi put u odelu nastupiti protiv kolege iz klase Vengerovih “Nepobedivih”.

Makar to bilo i samo zbog onoga što se na terenu dešavalo pre deceniju i po.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images