PRELAZZI: Kad je Štraus došao na muru

Možda je svaki tekst o fudbalu pomalo tekst o Ivici Osimu. Kao što je svaka knjiga, pa i ona koja naizgled nikakve veze sa sportom nema nego je, štatijaznam, o ljubavi, ratu, promućurnim detektivima i njihovim švalerskim uspesima, sigurno makar u tragovima knjiga o Ivici Osimu.

Naravno, postoje neke knjige koje su više o Osimu nego neke druge. Recimo, onaj chef d'oeuvre velikog mostarskog, jugoslovenskog, balkanskog književnika Marka Tomaša, jedinog među svim skribomanima ovdašnjim koji bi ikada umeo da opiše Štrausa sa Grbavice.

Ima, sigurno, u tom sudbinskom susretu iz kojeg je nastala autorizovana biografija “Utakmice života”, neke fine zakonitosti – da jedan pesnik piše o Osimu, pa još da jetaj pesnik veležovac, koji ne izdrži da ga ne priupita a što Semir Tuce, gos'n Švabo, nije igrao za reprezentaciju – kad se sve kockice slože, kad to tako treba, kao u produžecima protiv Španije ili do trenutka kada Dragoljub i Faruk dobacuju samo do Gojkočee s penala u Firenci.

Nije ovaj tekst mesto za priču o tom Mundijalu, ni o onoj grčevitoj konferenciji kada selektor u suzama odlazi, a Jugosloveni ostaju bez Evropskog prvenstva, a nešto dalje, predaleko od svih nas, na selektorov grad padaju bombe; ni za savete kako (ne) pobediti Videoton; ni za usputne detalje uhvaćene u prolazu, poput onog kada Švabo polako završava igračku karijeru u Strazburu, a posle treninga mu vodu i peškire donosi momak zadivljen onim što taj matorac još zna i ume, i tu u svlačionici taj klinac odlučuje da će postati trener da bi nekada mogao da priča sa igračima kao što je bio Ivica Osim...

(Taj se momak zvao Arsen Venger.)

Nije, jer se sve to može naći u redovima Marka Tomaša koji su, kako to kod velikih knjiga obično bude, uglavnom redovi o nama.

Ali je ovo, oprostite ako sebi previše dajem za pravo, ipak više tekst o Ivici Osimu nego neki tekstovi u kojima se Ivica Osim ne pominje baš imenom i prezimenom.

Okej, kad se govori o Šturmu, o Gracu, o klubu koji ga je proglasio najboljim trenerom u tričavih 108 godina postojanja, o gradu u kojem, tako volimo da mislimo, kažete Osim i hladni Štajerci odmah nabace osmeh na lice, i ne može da bude drugačije.

Crno-beli su u subotu savladali najvećeg navijačkog rivala Rapid u gostima, sa sigurnih 2:1, navijači su im priredili bakljadu na dočeku iz Beča, da obeleže perfektan start u Bundesligi – pet utakmica, pet pobeda – i da ih ohrabre pred naredni vikend, kada će u Grac doći aktuelni šampion i evropsko nedonošče Red Bul Salcburg.

Dugo je prvenstvo, vole da kažu verovatno i u Austriji, a ne samo kod nas, ali pobeda i u tom meču mogla bi da označi da se vremena menjaju, da je Šturm spreman da posle sedam godina vrati titulu, ali mnogo važnije, da klub i grad liče na ono čudo iz devedesetih, kada se od Balkana, ratova, neizvesnosti Ivica Osim sklonio u Grac.

Onda kad je Štraus došao na Muru...

Imena momaka koji su danas podigli Šturm do prvog mesta na tabeli – i hrabro se držali protiv Fenerbahčea (nakon što su u Podgorici skrajnuli hrabru, no napose naivnu Mladost) u kvalifikacijama za Ligu Evrope – ne znače mnogo prosečnom poznavaocu fudbala. Deni Alar, Torsten Roher, Filip Huspek, Peter Žulj, Sandi Lovrić... ne pripadaju nekom višem ešalonu evropskog, pa možda ni srednjoevropskog fudbala, ali navijači i romani i pesme vole simboliku, a ovaj miks Germana i Slovena tako podseća na ekipu koju je sastavio Ivica Osim, tamo pre dvadesetak godina...

Zamislite tu nesreću, da navijate za jedan klub godinama, da su ga voleli i vaš otac i vaš deda, ali da za toliko decenija postojanja voljeni Šturm nikada nije bio ni blizu šampionske titule.

I zamislite onda sreću kada dođe taj čovek bistrog pogleda, sa oreolom i tegom bliže prošlosti i mučeništvom i zlom kobi jedne zemlje koje više nema; pa takav i nikakav drugačiji, od vašeg kluba, svojim umećem, svojom matematikom, svojom filozofijom i svojom strašću napravi prvo kandidata za trofeje, a onda i prvaka, pa učesnika Lige šampiona.

Ivica Osim verovatno je zasluživao, znanjem i stavom, da bude trener najvećih svetskih klubova. A on je imao Želja, imao je Partizan, imao je Panatinaikos, i imao je Šturm i Jugoslaviju.

Ili su, biće, Šturm i Jugoslavija i svi ostali imali njega?

Tog leta 1994. prvo je, na njegov zahtev, došao osramoćeni Dinamovac Željko Pakasin. Onda je iz Nemačke doveden zaboravljeni bek Mario Poš, a iz Duizburga Splićanin koji će postati poslednji veliki austrijski fudbaler.

 Ivica Vastić, “desetka” kakvu su bečke kafane crtale u dimu i uz zalogaj “zahera” još od Sindelara ili Gerharda Hanapija (i samo je Andi Hercog mogao s njim da se meri), biće ukomponovan sa momcima koji su već bili u Šturmu.

Vetl u sredini, Vastić ispred njega, a onda tandem Hanes Rajnmajer i opaki Mario Has, bila je to osnova za uspehe koji će uslediti, kada je Osimova ekipa iz godine u godinu napredovala, uz drugo-treće mesto na tabeli i pokoji kup, sve do 1998. i 1999. kada će biti osvojeni prvi trofeji.

Magični trio iz Osimove ere ukupno je postigao 315 golova pod Osimom: Ivica Vastić dao je 160, Has 97, a Rajnmajer 58.

Osimov Šturm nije igrao samo da osvoji titule, njima je jednako važno bilo na koji će način to uraditi: “Mi činimo na hiljade ljudi srećnima”, podsećao je Švabo svoje pulene iz dana u dan, promenivši tako DNK kluba. “Uspeh je kad neko nešto oseti. Trofeji dođu kasnije...”

Valjda je zato tamo, i samo tamo van Italije, za Osima mogao, pa bilo to i tek jednu sezonu, da igra pravi “Princ Rima”, Đuzepe Đanini...

Anegdota kaže da je na prvom treningu u leto 1994. Bosanac bio očajan. “Koji sport igraju ovi momci uopšte?”, zgroženo je pitao svog prvog saradnika, legendu Šturma Hajnca Šilhera. U narednih osam godina, oni će igrati fudbal i igrati se fudbala. U narednih osam godina, od luzera koji su život posmatrali u bojama tima, Šturm je dobio najveseliji stadion u Austriji.

Šturm i Osim lečili su jedno drugo.

Kada je došao u Grac, Osim je bio, po sopstvenom priznanju, mrtav čovek koji hoda. Potišten i pritisnut svime onim što se njemu, porekla toliko zamršenog da su se preplitali slovenačka, nemačka, poljska i češka krv – a sve to u Bosni, u Sarajevu – činilo nezamislivim, a što se dogodilo s njegovom zemljom, pronašao je izlaz u Šturmu i posvetio mu se gotovo mahnito, valjda u želji da dokaže, drugima i sebi, da nije sve crno i belo...

Najveći uspeh – titula – biće ponovljena i mnogo posle njega, 2011. godine, ali Šturm ni tada neće biti evropska marka, kao što je to bio pred kraj Osimovog mandata, kada je u jesen 2000. osvojio prvo mesto u svojoj grupi Lige šampiona, ispred Rendžersa, Galatasaraja i Monaka (u drugom krugu jači su, ipak, bili Valensija i Mančester Junajted), posle čega će uslediti rasprodaja sastava, Osimov odlazak i lagano propadanje, uz koketiranje sa bankrotom.

Šturm sada ponovo sanja, i nijedan se taj san ne može zamisliti bez dirigenta, makar ovaj to posmatrao u tišini svog doma u Sarajevu, gde njegova supruga Asima bdi nad njim i pazi da ga ne uznemiravaju dosadni obožavaoci i još dosadniji novinari.

Sigurno će se, ipak, potruditi da je prevari, makar da čuje rezultat narednog kola, kada Salcburg dođe na Libenauer stadion, u derbiju kakav austrijski fudbal odavno nije imao.

Grad, kažu, ponovo živi za fudbal. A Osim u tom gradu ima sve. Sve, sem ulice.

Prošle godine pokrenuta je peticija da se jedna saobraćajnica nazove po njemu, ali vlasti su bile uporne da posle debakla sa Arnoldom Švarcenegerom – po planetarno najpoznatijem čoveku iz Graca zvao se stadion, ali je preimenovan kada je guverner Švarci podržao smrtnu kaznu u Kaliforniji – ništa u Gracu ne može da nosi ime žive osobe.

Ta široka ulica, jedna od najvažnijih u prestonici Štajereske, i dalje se (makar će tako biti dok Šturm ne uzme novu titulu, pa se ponovo svi sete da je i za nju, nekako, najzaslužniji njihov i naš Ivica Osim, pa birokratija ustukne pred zdravim razumom), naziva Konrad fon Hecendorf štrase.

A Franc Konrad fon Hecendorf – pa vi sad recite da život i Ivica Osim ne pišu romane – bio je austro-ugarski feldmaršal, zapovednik vojnih snaga dvojne monarhije uoči i tokom prvih godina Velikog rata, čovek koji se vatreno zalagao da se Srbi i svi drugi zadrti Balkanci s njima preventivno nauče pameti.

I čovek koji je, za razliku od našeg Švabe, svoju karijeru okončao osramoćen i suočen sa porazima.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images, Star Sport