PRELAZZI: „Izdajnik” Roj Kin, etničko čišćenje u Maksimiru i kako dalje bez Uga Čavesa

„IZDAJNIK“ ROJ KIN

Nisu sudija ni Nanijev „đon“ poslali Real u četvrtfinale Lige šampiona, već je to učinio Murinjo. Vratio je Benzemu na klupu i uveo Modrića, i Hrvat je prelomio utakmicu operacijom na otvorenom srcu Junajtedove odbrane. A onda je so na ranu dodao nekadašnji kapiten

Pokušavaju u to da nas ubede još od srede uveče svi britanski mediji, ali nije Cunejt Ćakir, tankoćutni arbitar iz Turske, kriv što je Mančester junajted izgubio na svom Teatru snova, niti što, sem ako Arsenal ne napravi čudo u Minhenu (a neće), u finalu Lige šampiona na njihovom Vembliju neće biti nijednog engleskog tima.

Što, opet, Engleze boli toliko mnogo. Oni su - iako to ne uviđaju - u fudbalu jednako nadobudni kao i u politici i u kulturi: misle da svet i dalje treba da im se klanja jer su nam podarili loptanje, Bitlse i kolonijalizam, ne shvatajući da je njihovo vreme odavno prošlo. Ili je, što se fudbala tiče, prošlo makar ove sezone.

Krivac je samo jedan, ali Poseban. Nije Nanijev „đon“ poslao Madrid u četvrtfinale Lige šampiona, već je to učinio Žoze Murinjo: oni pažljiviji gledaoci videli su, neposredno pre crvenog kartona Naniju, Karima Benzemu koji je bio spreman da uđe i da pokuša da promeni nešto - čim je krilo Junajteda krenulo ka svlačionici, Murinjo je Benzemu vratio na klupu, i uveo Modrića. Hrvat je prelomio utakmicu, ne samo sjajnim golom, nego i operacijom na otvorenom srcu Junajtedove odbrane, čiji je ishod mogao da bude samo jedan: zahvat uspeo, pacijent preminuo...

Sve to Aleks Ferguson (ono „ser“ izostavljeno je namerno, jer ništa gospodsko nije pokazao u porazu, po običaju) i njegovi puleni nisu mogli da progutaju, te su se okomili na suđenje. A so na ranu nevoljnog ranjenika post festum dodao im je Roj Kin, nekadašnji talisman Đavola, koji je, kao stručni konsultant, na televiziji ITV izjavio da je sudija Ćakir bio potpuno u pravu što je izvadio crveni karton.

Kin je promptno optužen za veleizdaju kluba koji mu je podario sve (važi i obrnuto), sve sa nimalo lepim predlozima šta bi mogao da uradi sa svojim dupetom, ali i polnim organima iznerviranih Engleza. Slučaj „Roj Kin“ postao je u jednom trenutku i veći od onoga što se dešavalo na travi Old traforda u sredu uveče, pa čak i od priče o (ne)tendencioznom deliocu pravde.

Sem rečene nadobudnosti i odsustva dostojanstva u porazu, ovo pokazuje još jednu stvar: kratko je pamćenje fudbalskog navijača. Ako su fanovi Mančester junajteda spremni da, zbog iznošenja mišljenja, zaborave na Kinovih 12 godina na Old trafordu - od čega je poslednjih osam bio kapiten - onda to i nisu neki navijači. Posebno jer je njegova beskompromisnost upravo ono zbog čega su ga obožavali i slavili.

Legendarna je njegova izjava da “samo mrtva riba plovi nizvodno” - Kin je uvek išao protiv javnog mnjenja ali, za razliku od kolega fudbalera, koji dane provode ulagujući se navijačima na Tviteru, njega nikada nije zanimalo šta ta javnost o njemu misli.

Uostalom, ko bolje može da proceni da li je Nanijev start bio pogibeljan po Arbelou ili ne, od čoveka koji je uništio jednu karijeru. Bilo je to, sećate se, u mančesterskom derbiju 2001. (tada mnogo izvesnijem), kada je Kin namerno, iz osvete, povredio Alf-Ingea Halanda, zbog čega je Norvežanin morao da batali fudbal. Kasnije će Irac u autobiografiji napisati: „I tada sam mislio: Ko ga jebe. Sve se vraća i plaća. On je samo dobio šta je zaslužio.“

IMA LI FUDBALA POSLE ČAVESA?

Baš kao što je Ugo Čaves okrenuo leđa SAD-u i bolivarski radio na ujedinjenju Južne Amerike, tako je i Venecuela počela da se okreće religiji Zelenog kontinenta, fudbalu. Od ekipe koja je često služila kao topovska hrana, postali su respektabilna sila. I sve to uz obilatu pomoć države

Komandant je otišao, a s njim, verovatno, i čitava jedna era. Ugo Čaves, predsednik Venecuele, jedan od najzapaljivijih, najintrigantnijih i najprovokativnijih svetskih lidera, drugar Fidela Kastra, siromašnih i ugroženih i smrtni neprijatelj Baraka Obame i američkih partnera, ubuduće će se za bolji i drugačiji svet boriti na nebesima.

Iza sebe Čaves nije ostavio samo zemlju u dubokoj žalosti i još dubljoj nedoumici šta i kako dalje. Njegova skoro petnaestogodišnja vladavina umnogome je promenila i sport u Venecueli. A posebno fudbal.

Kao „banana država“ (mada je ta fraza u poslednje vreme uglavnom rezervisana za jadnu Srbiju?), zemlja u američkoj sferi interesovanja, Venecuela je sve do prošle decenije bila opsednuta bejzbolom. Put iz siromašnih favela, prepunih nasilja, gde život često košta manje od tri dolara, mladi Venecuelanci mahom su tražili na onom terenu čudnog oblika, s palicom u ruci - a sem za udaranje lopte, znala je da posluži i za samoodbranu. Fudbal je bio poslednja rupa na svirali, nacionalni tim jedini član KONMEBOL-a (južnoameričke fudbalske federacije) koji se nikada nije kvalifikovao za Svetsko prvenstvo.

A onda, baš kao što je Čaves okrenuo leđa Severnoj Americi i bolivarski radio na ujedinjenju Južne, tako je i Venecuela počela da se okreće religiji Zelenog kontinenta, fudbalu. Od ekipe koja je često služila kao topovska hrana čak i reprezentacijama poput Bolivije ili Perua, Venecuela je postala respektabilna sila. I sve to uz obilatu pomoć države, koja je ulagala u nove stadione, trening centre i najzad stala iza nacionalnog prvenstva, dotad potpuno potčinjenog bejzbolu.

Taj meteorski uspon kulminirao je 2011, na Kopa Amerika: Venecuela je stigla do polufinala, gde ih je samo fenomenalni golman Paragvaja Žusto Viljar sprečio da dođu i do medalje: Paragvaj je pobedio na penale, 5:3.

Renesansa Sezara Farijasa, selektora koji svojih 168 centimentara visine nosi izuzetno ponosno, kao i njegovih najvećih pulena - Aranga, Rinkona i Amorebijete - tu nije stala: na polovini kvalifikacija za naredni Mundijal, Venecuela po prvi put ima pristojne šanse da se plasira na najvažniju fudbalsku smotru.

Sledeća utakmica koja čeka momke u dresovima boje vina iz Burgundije odigraće se 22. marta na Monumentalu, gde ih čeka zahuktala Argentina. Biće to više od meča, biće to lakmus i za venecuelansko društvo i za njihov sport. Fudbal će prvi, i to mnogo bolje od političkih govora, dati odgovor na pitanje koje muči stanovnike države socijalizma, nafte i prelepih devojaka, ali i ostatak sveta: ima li života (i fudbala) posle Čavesa?

ETNIČKO ČIŠĆENJE MAKSIMIRA

Nacionalistička retorika, mahanje zastavama i prizivanje duhova bliže prošlosti mogli bi da se olupaju o glavu Hrvatima, te da budu neočekivan plus golobradim srpskim mladićima predvođenim tipom koji - tako to biva na Balkanu - ima dobar procenat hrvatske krvi u sebi

Istog dana, 22. marta, i Srbija će razrešiti svoju najvažniju dilemu: ima li našeg fudbala posle Zagreba? (I onu: ima li u Siniši Mihajloviću fudbalskog trenera?) Odbrojavanje je počelo, atmosfera se odavno usijala kao ringla ostavljena uključena preko noći, i nedostaje samo varnica pa da sve ode u vražju mater...

Sve je dodatno začinio izvesni Zoran Cvrk, tip milozvučnog imena, jake funkcije (Komesar za bezbednost Hrvatskog nogometnog saveza) ali, očigledno, ne previše tolerantnih shvatanja. Cvrk je izjavio da će svako za koga se na Maksimiru bude „osnovano sumnjalo“ da je navijač Srbije biti izbačen sa stadiona. Navodno, da bi se zaštitio i taj prestupnik i ostali gledaoci.

Vrlo demokratski, nema šta. Od države koja je na pragu Evropske unije nije se moglo ni očekivati ništa drugo. Još jedan prilog tezi tome da je posredi „iznimno miroljubiv i civiliziran narod“. S velikim iskustvom u izbacivanju onih koji im remete planove - bilo sa stadiona ili iz čitave države...

Ima nešto što kod Hrvata nikada nije jasno: pobedili su u ratu, na pragu su Evropske unije, imaju onako lepo more, žene im govore akcentom od kojeg se prosečnom Srbinu odmah jave grešne misli, a opet, nikako da se okanu Srbije i Srba... Kompleks možda nije prava reč, ali je prva koja pada na pamet.

Sve to ne treba da interesuje onih dvadesetak momaka koji će proći pakao najpoznatijeg stadiona Hrvatske (izvini, Poljude). Nacionalistička retorika, mahanje zastavama i prizivanje duhova bliže prošlosti mogli bi da se olupaju o glavu Hrvatima, te da budu neočekivan plus golobradim srpskim mladićima predvođenim tipom koji - tako to biva na Balkanu - ima dobar procenat hrvatske krvi u sebi.

Ne moramo, dakle, da idemo na Maksimir, slavićemo i u sebi ako treba, ne mora Cvrk da brine, ni da štiti Hrvate od Srba. Samo da budemo junaci i - ljudi.

Jer junaštvo je, govorio je Marko Miljanov, braniti sebe od drugoga, a čojstvo braniti drugoga od sebe...

MUŠKA STVAR

Izvesna Loren Silberman, nekadašnja fudbalerka iz Viskonsina, postala je ove nedelje prva žena koja se pojavila na zvaničnim probama za NFL, profesionalnu ligu američkog fudbala. Ponekad rodna ravnopravnost i politička korektnost po svaku cenu stvarno znaju da ispadnu groteskni

Znam da MOZZART Sport čitaju i žene, ima ih sve više i s tiketima u rukama u svakoj kladionici, pa se nadam da neće pomisliti da u meni čuči, igra i sklekove radi jedan muški šovinista. Naprotiv. Ali ponekad rodna ravnopravnost i politička korektnost po svaku cenu stvarno znaju da ispadnu groteskni, i da se pretvore u suštu suprotnost. Od srpske gej parade vam, uostalom, ne treba bolji primer...

O čemu se ovde radi? Izvesna Loren Silberman, nekadašnja fudbalerka iz Viskonsina, postala je ove nedelje prva žena koja se pojavila na zvaničnim probama za NFL, profesionalnu ligu američkog fudbala. Loren je bahato izjavljivala kako će biti prva devojka u NFL-u, kako žene mogu isto što i muškarci, kako ni po čemu njen udarac (aplicirala je za poziciju „pantera“, odnosno šutera) nije gori od onog muškog.

Nije nego. Dva puta je Silbermanova izlazila na crtu, i dva puta služila za sprdnju svima koji su je gledali, a nije ih bilo malo. Prvo je uspela da loptu šutne celih 17,5 metara. Potom je bila još slabija, jedva je dobacila do crte od 13 metara (mislim da bi i Stiven Hoking mogao dalje da šutne loptu). Cilj je, pomenimo i to, bio da se prebaci 60 metara. Požalila se Loren da je bila povređena, te da je to jedini razlog što je ispala smešna u (muškom) društvu, ali nije pomoglo.

Loren Silberman želela je da dokaže da su žene i muškarci isto, a - čudna mi čuda - uopšte nisu. Bezglavo jurcanje za tolerancijom i „diversifikacija“ (još jedna reč koju ćemo biti prinuđeni da naučimo) sporta u stvari su, kada o tome razmislite, antifeministički. Jer Loren i njoj slične samo potcrtavaju razlike među polovima, obaška što nerviraju sve one koji su u većini - ne jer nisu tolerantni, već jer imaju zdrav razum - i koji kažu da žene nikada neće moći da se takmiče sa muškarcima po fizičkoj snazi ili spremnosti.

Po inteligenciji, onoj sportskoj, naravno da mogu, što se iskazuje ne samo u sve boljem ženskom sportu, već i u činjenici da je sve više žena fudbalskih sudija. Sve ostalo je samo marketing, i to loš. Po žene, pre svega.

Nije ni fudbal, ovaj naš, evropski, pošteđen takvih izleta: pre desetak godina, kontroverzni predsednik Peruđe Lućano Gauči (majstor koji je dozvolio da u njegovom timu zaigra Al-Sadi, sin pukovnika Muamera Gadafija) želeo je da dovede ženu u Seriju A. Govorkalo se da bi Brigit Princ, tadašnja svetska prvakinja s reprezentacijom Nemačke, mogla da bude to senzacionalno pojačanje (tu reč uzeti s debelom zadrškom), ali se njegov plan nije ostvario.

Pitoreskni Gauči je uskoro posle toga morao da beži iz zemlje zbog neplaćanja poreza, a stručnjaci i navijači mogli su da odahnu - fudbal je ostao muška igra, onakav kakvog su ga Bog i Englezi dali.