PRELAZZI: Igrač s plavom kragnom

Ima ta teorija ekonomista, toliko puta potvrđena u praksi, da vaš život ne zavisi od vas. Ne, vele eksperti, tri petine svega što ćete uraditi i postići u životu direktna je posledica kutka planete gde ste rođeni, narednih 20 odsto otpada na vaše roditelje, tj. njihove ambicije i želju da vas guraju, i tek poslednja petina od vas. Od vašeg talenta, od vaše urođene sposobnosti da grizete, od vaših nadanja i stremljenja.

To sve znači, žalim slučaj, da neko ko raste u Srbiji, posebno ovih godina, ima za makar 60 odsto manje šanse da postane nešto veliko od prosečnog Norvežanina, Šveđanina, Nemca. Da se profesionalno ostvari, da uspe u svom zanatu, da preskoči sve prepreke koje mu ovo podneblje potura – i zaista, ne liče li vam često naši životi ovde na trku s preponama, i to tri kilometra stipl, sa sve onom vodom u koju povremeno utonemo, kao u žabokrečinu, dok nam diktiraju tempo koji ne možemo da pratimo?

Kako bi se ova kosmička nepravda makar malo iznivelisala, postoji umetnost poznata i kao fudbal.

Da, ima i drugih umetnika koji uspevaju da se izdignu iznad svog porekla, da postanu svetsko blago, da budu proglašeni neupitnima, da njihova nacionalna pripadnost postane potpuno nevažna. Tome, uostalom, služi i Nobelova nagrada za književnost, koja ti daje pečat – nisi više nacionalnost, sada si ime i prezime. No ipak, teško je postati traženi slikar ili romantični pesnik ako se ne dohvatite Monmartra, nećete osvojiti Gremi ako ne pevate na engleskom jeziku, matrak će vam ona veštica Madam Tiso izvajati figuru ako vam se čudno prezime loše kotrlja na nežnim anglosaksonskim nepcima...

Samo u fudbalu, i zato je on toliko voljen, više je pravilo nego izuzetak da neko iz prašnjavog afričkog sela u kojem samo najbogatiji „bvana“ ima agregat za struju i satelitsku televiziju, da neki dečak koji troši jedine platnene gilje na betonu negde iza gvozdene komunističke zavese, da neki debeljuškasti deran iz Vile Fjorito, da neki dečak koji slučajno dobije pravu pravcatu loptu u Brazilu, da neko takav postane veliki. Da ga znaju milioni, da se matorci kunu da nikada nisu videli nešto tako, a da klinci flomasterom pišu njihova imena na majicama, i tako zatvore krug koji teče i koji će nam, ma koliko da smo pesimisti glede futura fudbala, redovno donositi nove heroje...

Da, samo u fudbalu nije važno da li ste rođeni u ulici u kojoj se nalazi Enfild, Kamp Nou i Olimpiko (u stvari, bolje je ako niste), ili ste prvi put ugledali svetlo na samom kraju sveta, u zemlji koja fudbal baš i ne voli, koja ga svakako poštuje mnogo manje od kriketa, dve vrste ragbija i neke njihove čudne igre koju takođe zovu fudbal, a igra se i rukama i nogama...

Kao junak ove priče, Tim Kejhil, jedan od – mada vam to niko nije rekao, mada to nigde niste pročitali, mada njega niko nikada nije stavio u bilo koji idealni tim; a morao je tamo biti – najneverovatnijih, najkompletnijih, najspremnijih, najvrednijih fudbalera u poslednjoj deceniji, pa možda i duže.

Eto ipak prokletstva malih nacija i manjih klubova, čak i u fudbalu – da je kapiten australijskog nacionalnog tima i najbolji igrač Evertona u prvoj deceniji 21. veka bio u nekom drugom timu, valjda bi se našao neko ko bi i njega stavio na pijedastal. Ovako ste lako mogli da ga prenebregnete, da ga se setite samo kada postigne čudesan gol ili kada sa dva komada otpremi svoju Australiju u polufinale Azijskog kupa, utakmicu koja je, pokazalo se, bila samo malo teži trening za epski duel koji predstoji sa Južnom Korejom 31. januara.

A Tim Kejhil, sin Irca i Samoanke, odrastao u okruženju koje je volelo ragbi i nije podnosilo fudbal, postao je mnogo više od toga, pa i mnogo više od strelca na tri Mundijala.

On je igrač koji potire logiku i zdrav razum – sa svojih 178 centimetara i jedva malo preko 70 kilograma, ne bi smeo da bude toliko snažan i ne bi sigurno mogao da bude toliko dominantan u skoku? Ali jeste, i godinama je Everton zavisio od njegovih golova: on ne samo da ide glavom gde drugi ne bi nogom, on loptu glavom udara mnogo preciznije nego što neki umeju da bace i rukom. Bio je tokom skoro decenije u Premijer ligi noćna mora svim centralnim bekovima, čak i ako u njegovim nogama nije bilo driblinga, vica, akrobacije.

Sve to Kejhil je nadoknađivao glavom. Ne samo bukvalno, kada se ustremi na loptu posle kornera i centaršuta, već i neviđenom željom za pobedom, vidljivom na njegovom licu: kad god bi Everton i Australija gubili, Kejhil bi izgledao kao da je na ivici suza, i naredne bi subote na teren izlazio odlučan da mu se poraz više ne dogodi.

Čak i danas, kada je ušao u drugu polovinu četvrte decenije života, na terenu Tim izgleda kao isti onaj mladić o kojem su se na Novom Denu, na prelazu dva milenijuma, ispredale najčudnije priče.

I bilo je neke poetske zakonitosti, ako ne i pravde, što je polutan iz Novog Južnog Velsa postao fudbaler baš u Milvolu: takvi kao on – fudbaleri sa plavim okovratnikom koji, poput provincijalke zabasale u Beograd na studije, ne prihvataju neuspeh – nevoljeni su od poklonika novog fudbala, opčinjenim umetnicima i lakonogim driblerima, jednako kao što su navijači Milvola prezreni od ostatka Engleske.

Bio je ikona i Evertona, čijim je pristalicama doneo toliko mnogo radosti da su umeli da zaborave na sve ostale muke, ali je čak i više uradio u svojoj zemlji. Australija je opčinjena herojima čija imena nama u Srbiji ne znače ništa: Geri Ablet tata i sin najbolji su igrači australijskog fudbala svih vremena, Džon Ils i Izrael Folau su neprevaziđeni ragbisti, ali Tim Kejhil je uspeo da ih natera da zavole i „naš“ fudbal. Ne samo predanošću i ljubavlju prema domovini, već i neverovatnim prosekom pogodataka: na 81 utakmici za Socceroos, dao je 39 golova, za prosek od 48,1, veći od onog koji imaju Mesi u Argentini i Ronaldu u Portugaliji.

Bilo je tu magije, ali mnogo više znoja, i zato su današnji klinci, čim je Kejhil odleteo preko okeana i zaigrao u fudbalskom ekvivalentu groblja slonova, američkoj ligi, potpuno i zaboravili na njega. Sem ako ne mislite – a nažalost, ne mislite – da se veliko čarobnjaštvo krije u predanom radu, napornim treninzima i posvećenosti kakva se ne viđa često.

Kada imate to, imaćete i sreću i kunst da se nađete na pravom mestu, kao što se Tim našao protiv Japana za prvi gol Australije na svetskim prvenstvima, za radost na usnama Gusa Hidinka; ili umeće da levicom onako isprve zahvatite loptu koja stiže sa 40 metara razdaljine, kao što je uradio protiv Holandije za, nazdravlje Hamesu i Van Persiju, ipak najbolji gol prohujalog Mundijala. Ta lopta putuje i nikome ne pada na pamet da bi nešto tako nečuveno moglo da se desi, a onda je on opali i postoji taj sekund skoro potpune tišine na inače zaglušujućem stadionu pre nego što krene erupcija...

I pre nego što se Tim zaleti ka korner zastavici, da odigra svoju haku i plati drug svojim precima.

I zbog toga, i zbog one teorije po kojoj je lepota fudbala veća i značajnija od ekonomskih teorija, ne bi, verovatno, bilo lepšeg kraja karijere – mada Tim izgleda kao da može da tera do četrdesete, minimum – nego da tetovirani momak brutalnog izgleda, ali meka srca (jedan je od najvećih filantropa u svetu fudbala), u svom gradu, iz kojeg je u svet otišao da uspe, poslednjeg dana januara podigne pehar prvaka Azije (pogledajte kvote za ovaj meč).

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta