PRELAZZI: Hleba i igara (VIDEO)

Ima u fantastičnom serijalu romana o Disksvetu Terija Pračeta, nedavno preminulog genijalca koji nam je ulepšao detinjstvo – a nekima od nas i ceo život – svojim britanski duhovitim pričama o izmišljenom univerzumu na leđima džinovske kornjače, onaj nazovičarobnjak po imenu Rinsvind.

Rinsvind je čarobnjak samo po imidžu, doduše, pošto deluje baš kao što jedan čarobnjak i treba da izgleda. Ima odoru, kapu, štapić i sve. Samo što mu magija baš i ne ide od ruke, sem u iznimno retkim trenucima, a cela njegova karijera, koja je nekada čak i obećavala, svodi se na niz pogrešnih poteza i uvaljivanja u mnogo veće probleme.

Ako postoji fudbalski ekvivalent Pračetovom Rinsvindu (okej, dovoljno poređenja s lepom književnošću, odsad samo fudbal i ponekad „Boja magije“), videli smo ga u utorak uveče, u „meču decenije“ za FK Partizan.

Kao i tokom čitavog fudbalskog života, Aleksandar Hleb, najdarovitiji beloruski fudbaler svih vremena – mada će narod Lukašenka i muževnih bacačica kladiva ipak više ceniti Sergeja Alejnikova i posebno prerano otišlu legendu Dinama iz Kijeva, Valentina Belkeviča; Hleb im je bio previše plejboj, razbacivao se parama, izazivao krvave saobraćajne nesreće i oženio se beloruskim ekvivalentom Rade Manojlović – izgledao je i u ovoj kvalifikacionoj utakmici za Ligu šampiona kao nadareni igrač koji samo što nije napravio neko čudo.

Spuštene štucne, ispasani gornji deo dresa – da nije bilo plave kose i rumenog lica, vazda nas je mogao prevariti da je Argentinac, ili makar Brazilac; lopta koja mu se lepi za noge, lucidno podignuta glava koja svedoči da razume i lagano “čita” igru, dribling tamo, dribling ovamo, savršena ravnoteža koja je bila u neskladu s njegovim tankim nogama i isposničkom građom...

... I na kraju – jedno ništa.

Potpuno je njegovo neprimetno bivstvovanje protiv crno-belih u ravni s njegovom karijerom, koja ga je dovela čak i u Barselonu, i to one sezone, prve Pepove na Kamp Nou kada je – svaka čast Mesiju, Suarezu i Nejmaru – Barsa imala verovatno najbolji tim u svojoj istoriji i, sasvim moguće, najbolji, ili makar najfudbalskiji tim u istoriji fudbala, bez obzira na to što su ih baš tada napustili Ronaldinjo i Deko.

I Ćavi i Inijesta, i Anri i Mesi, i Pujol i Silvinjo, i kamerunska mamba Eto – to je bilo društvo u kojem se leta 2008. našao Aleksandar Hleb, i to je bila godina kada je zauvek postalo jasno da Hleb neće biti veliki igrač.

Možda razlozi nisu samo fudbalski, pa ima nešto i u nacionalnom i „rasnom“ kodu? Zaista, teško je nabrojati više od deset igrača slovenskog porekla koji su uspeli na Zapadu u poslednjih deceniju-dve, i uglavnom su se njihovi izleti i velike nade završavale bolno.

Od Aršavina do Hleba, široka slovenska duša, koja izgubi kompas kada naiđe na prvi problem, koja od obične prepone sebi stvori Berlinski zid i opaše se njime, nije uspevala da se prilagodi strogom kapitalističkom ustrojstvu; izuzeci su oni koji su odgojeni na zapadu ili makar u zapadnom duhu, kao Nedved, Ibrahimović ili Levandovski, ili oni koji su toliko ludi u mozgu da im je svejedno gde igraju, kao neprevaziđeni „Car“ Aleksandar Mostovoj ili Hristo Stoičkov, okej, ili oni od kojih je radijacija u Černobilju napravila zveri, kao Andrej Ševčenko...

Ovaj Aleksandar nije imao toliko sreće, napravivši istovetnu grešku kao momak o kojem smo pisali nedavno, Hoze Antonio Rejes, svega godinu ranije – otišao je iz Arsenala, ostavio Vengera i poverovao Gvardioli da će Katalonac naći mesta za njega u zgusnutom timu Blaugrane.

Imao je on svoje razloge – u Arsenalu su očekivali da sipa golove sa krila kao Ljungberg ili Pires, a on se uglavnom osećao pogubljeno na desnom boku, želeći da igra u sredini, iza Anrija; tamo su njegovo umeće za strpljivo građenje napada i njegova lucidnost mogli da dođu do izražaja, desno ili kasnije, kada se probio Teo Volkot, čak i levo, bio je odsečen, mada je i tamo uspevao da doprinese sa ponekom poluasistencijom, pasom koji omogućava pas koji prethodi golu.

Nije to bilo dovoljno, ne za navijače Arsenala – koji 2006. i 2007. još nisu znali da ih čeka puna decenija suše u prvenstvu i kupovima – nego ni za Hleba.

Kao u cezarskoj izreci u kojoj se pominje njegovo prezime, on je želeo da igra, i želeo je da to bude po njegovim pravilima; čovek čiji je otac bio vozač cisterne, a majka – pazite sad – fizička radnica na gradilištu, koji je sa 17 godina postao zvezda upravo BATE Borisova (taj klub, naravno, delio je samo ime sa docnijim redovnim učesnikom grupne faze evropskih takmičenja), kojem je sa nepunih 20 leta Feliks Magat u Štutgartu dao svu odgovornost i pažnju, nije bio od strpljive fele.

Hleb će kasnije i priznati da je napuštanje Arsenala bila njegova najveća greška, i priznati da se nije radovao kada je sa tribine gledao kako njegova Barselona osvaja Ligu šampiona.
“Pod Vengerom sam postao kompletniji igrač, fizički jači, robusniji, bolji dodavač lopte. Nijedan igrač ne može da se pokvari kod Vengera. Zato nije bilo dobro što sam napustio Arsenal. Fudbaler postoji samo kada je na terenu, kada radi nešto za svoj tim, i iako sam bio deo tima Barselone koji je bio nezaustavljiv, bilo mi je teško da se priključim njihovom slavlju, njihovoj sreći.“

Slovenski gen je očigledno proradio već sa 28 godina – kada vezisti kojima su bogovi podarili tehniku i umetničku crtu dostižu zenit umeća i spremaju se da naslikaju fudbalsku verziju svoje Mona Lize – Hleb je bio na mentalnoj rezervi; stigle su i povrede, koje su ga onemogućile da se skrasi na brojnim pozajmicama (Štutgart, Birmingem, Volfzburg), slabašna reprezentacija nije uspevala da mu udahne novi elan i, da iskoristimo baš glupu metaforu, Hleb se ubajatio.

Kad smo kod loših metafora i nategnutih igri reči, nešto stariji među nama sećaju se i odurnih sankcija, kada se hleb nije mogao kupiti svakog dana. To bi se rešavalo tako što bi naše majke pazarile po tri-četiri štruce odjednom, pa ih onda stavile u zamrzivač (onaj sandučar, razume se) i, kada dođe vreme, podgrevale ga na šporetu (smederevac, razume se). Danima bismo jeli taj hleb iz zamrzivača i pravili se da je ukusan, „kao da je sad ispečen“, mada je to tek udaljeno imalo miris, ukus i kakvoću pravog hleba – mrvio se i nije bilo moguće progutati ni krišku bez makar čaše vode.

Eto tako je izgledao i Aleksandar Hleb protiv Partizana, i verovatno su braća Belorusi, koji su očekivali da im majstor iz Minska podari makar promil svoje nekadašnje magije, ukapirali da su dobili tek lošu, podgrejanu kopiju.

Treba se čuvati Hleba u revanšu u Beogradu, naravno, kao i svih čarobnjaka koji ponekad i nehotice spasu čitav svet, ali njegovo vreme je zanavek prošlo.

Ostala je samo još jedna legenda o melanholičnom Slovenu koji se sa Zapada vratio na štitu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images, partizan.rs)