PRELAZZI: Grčki bogovi
Vreme čitanja: 4min | sre. 25.06.14. | 12:49
Deset godina posle leta koje je od Grka napravilo nove divove, dostojne Apolona i Herakla, a svetu otvorilo novu Pandorinu kutiju dekadentnog, defanzivnog fudbala, i njihovi naslednici mogu da se upišu u legendu
Slike su izmešane i dovoljno žive da nikada ne moram da posežem za video-klipovima: Teo Zagorakis koji širi ruke u potpunoj ekstazi, Nikopolidis koji pada na travu, nasmejan kao da mu je Dionis lično ponudio da zajedno iskoče u grad na neki splav ("Biće tamo neke ribe koje znam, ne brini"), Oto Rehagel koji poput mladića unezvereno trči, shvativši da je tek sada, skoro sa 70 leta, postao besmrtan, onaj trzaj Haristeasa glavom sa penaltika, toliko iznenadan i toliko neminovan u isto vreme, pa isti takav trzaj Delasa; iz nekog razloga, u tom je filmu, kao glavna sporedna uloga, redovno i Marek Hajnc, Čeh koji je tada - i samo tada! - igrao ubedljivo najbolji fudbal u Evropi, mada je lovorike pobrao Milan Baroš...
Izabrane vesti
Od te 2004. postoje samo fudbalski i grčki bogovi. Od tog leta jedno je jasno: fudbal može da spasi čovekovu dušu. I čitavu jednu naciju, ako je spremna da ide do kraja.
Ovaj flešbek pokrenut je opet ravno deceniju kasnije, kada je Jorgos Samaras, momak koji je uvek izgledao kao da bi radije bio na jedrenju na Santoriniju i Iosu nego jurio loptu po kišovitim severnim krajevima ili se lomatao avionom do Brazila, iznudio onaj penal u smiraj utakmice protiv Obale Slonovače, i ubogog Didijea Drogbu ostavio bez finala dostojnog jedne velike karijere.
Samaras je posle bravure mirno postavio loptu na kreč i šutnuo, petnaest centimetara iznad ispružene golmanske rukavice, nošene nadom u džudžu i dobro raspoloženje nekog afričkog vrača koji je tog jutra zaklao osam kokošaka i najvećeg petla kojeg je mogao da uhvati. Nada je bledela i gasila se dok je lopta, pravo kao strela, gotovo bez felša, putovala ka ćošku mreže, za osminu finala pravoslavne braće s juga...
Gledajući sastav ekipe, podvig jednak onom čudu od pre deceniju, u onoj zemlji u kojoj se govori isti jezik kao u Brazilu.
Nezaslužen, kažu?
O da, bilo je onih koji su u dekadenciji grčkog načina loptanja i na ovom prvenstvu videli greh gori od robovlasništva. Oto Rehagel je, po njima, za vjeki vjekov uništio grčku reprezentaciju, naučivši ih da igraju odbranu kao da su u Termopilskom klancu, svi za jednog i jedan za sve, a napred ako se nešto uradi - dobro jeste, ali baš i ne mora.
Svaki grčki fudbaler odrastao je i fudbalski se podiže sa živim sećanjem na 2004. u kičmenoj moždini. U genetski fudbalski kod ponosnih toplokrvnih južnjaka, baštinika i Atine i Sparte i Vizantije, kod dotad sveden na pokoji usputni uspeh Olimpijakosa ili Panatinaikosa, utkana je germanska disciplina. I ono što bi nevični navijač mogao na prvu loptu proglasiti - ružnoćom. Odvratnošću. Gadošću. I tome slično...
Već jednu deceniju, ništa na ovom svetu nije izvesno sem tri stvari: smrti, poreza i toga da će Grci igrati kao što ih je naučio Oto Rehagel.
Kakav paradoks, govorili bi takvi, da narod koji je estetiku uzdigao na nivo vrhovne vrednosti, koji je stvorio najlepša umetnička dela u istoriji, koji je od gomile plemena odbeglih od Vavilonske kule napravio ono što ćemo danas zvati civilizacijom, da narod koji se budi gledajući Partenon i lumpuje i zaspiva uz taktove Mikisa Teodorakisa, da takav narod može da stvori i gaji nešto toliko ogavno, nešto toliko protivno svakom idealu, svakom razuzdanom mitu i svakoj psini njihovih slobodoumnih bogova.
Zar nije fudbal, nastavljali bi oni, ideal i takmičarskog duha i divote ljudskog pokreta, samo što za razliku od rvača na drevnim Olimpijskim igrama, zbog kojih su znali da stanu ratovi i da umuknu trube, ovde na pošteni megdan izlaze čak 22 junaka? Zar ne bi fudbal morao da bude više od puke želje za dobrim rezultatom?
Kako Grci - baš Grci, od svih - to ne vide?
Ili, ako ćemo se vratiti "samo" fudbalu - mada oni koji vam kažu da je fudbal "samo" fudbal negiraju njegovu suštinu i značaj - kako ne vide da su sami sebi uvezli Trojanskog konja, natrulog pride, s nalepnicom "Made in Germany", i tako uništili šanse da na prvenstvu na kojem svi igraju ofanzivno urade makar nešto? Makar da probaju? Katenaćo je mrtav, govorili su ubeđeno, okanite se prošlosti, Grci, pogledajte samo na šta su ličile one dve prve utakmice od 0:0, kada čestito niste ni šutnuli na gol...
Katenaćo je mrtav, zaista. Samo što to niko Grcima, izgleda, nije javio...
Svako igra onako kako najbolje ume i zna - možemo da ne razumemo Fernanda Santosa i njegov kredo, možemo da žalimo Karagunisa koji poslednje fudbalske minute provodi u ekipi nedostojnoj njegovog znanja i renomea, možemo da se pitamo da li bi Kone i Torosidis u nekom drugom timu umeli da zapale masu, ali ne možemo Grčkoj da oduzmemo pravo na igru, sviđala nam se ona ili ne.
I ne možemo da im ne čestitamo što su opet ukrali pobedu, posve barapski, kao likovi iz Euripidovih dela: prevaranti, nezahvalnici i nitkovi koji se jednim potezom, jednim zvukom pištaljke neodlučnog sudije iz Ekvadora, jednim jedinim udarcem pretvaraju u heroje...
Deset godina posle leta koje je od Grka napravilo nove divove, dostojne Apolona i Herakla, a svetu otvorilo novu Pandorinu kutiju dekadentnog, defanzivnog fudbala, i njihovi naslednici mogu da se upišu u legendu.
Kostarika protiv Grčke, radost fudbala najsrećnije nacije na svetu i najnasmejanijih tipova s Kariba naspram do grla zakopčanih Helena koji 90 minuta izgledaju kao Sizif što uporno gura kamen uzbrdo, ne hajući što će verovatno biti uzalud.
Samo, šta ako ga opet dotera blizu vrha?
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta