PRELAZZI: Fajenord kao Feniks – radnička klasa odlazi u raj

Bio je to jedan od onih dana – još iste večeri daće mu nadimak „najcrnji“, po tami i sramoti koja je ostavila večni ožiljak na duši i knedlu u grlu koja se povremeno vrati – kada zaista pomisliš da je sve samo ružan san. One izmešane gluposti pred jutro, kada se događa nemoguće, i ponekad ti se i u tom snu učini da sanjaš, da je to dvostruka prevara, neki „Inception“, dobra fora reditelja, koji treba da vikne „rez“ i da sve bude ponovo u redu.

Samo, može li nekoliko hiljada ljudi, ili pet miliona ljudi, u istom trenutku da ima istovetni košmar?

Može, i izgledao je ovako, prikrao se kao da neće u to prohladno oktobarsko popodne, jeseni 2010. godine, na stadionu u Ajndhovenu.

Prvo je Džonatan Rajs, Brazilac za kojeg su se u PSV-u nadali da će biti novi Ronaldo, opalio po lopti levom nogom u 24. minutu i bilo je 1:0. Onda je Lerdam dobio crveni karton i Fajenord je ostao sa devet igrača u polju.

Afelaj je prošao s desne strane i uputio jedan od onih centaršuteva nikome, ali je Bruno Martins Indi bio na pogrešnoj strani linije peterca, na pogrešnoj strani svesti, sve je bilo pogrešno i bio je autogol za 0:2 u 39. minutu.

Kada je Rajs, tek što je počelo drugo poluvreme, glavom – rezantno – smestio loptu iza leđa Van Dajka, već je to ličilo na igru mačke i miša, miš bi gledao na sat kada bi ga imao i molio se da ga predator što pre ubije, da ga ne muči i ne ponižava, miš bi, kada bi umeo, izvršio samoubistvo samo da muka prestane, ali mačka u crveno-belim dresovima imala je skroz druge ideje.

Sevale su pete, centaršutevi, provlačilo se kroz noge, Toivonen se opet poklonio glavom, Lens je u 55. minutu izgledao kao osmak na terenu sa prvačićima, nonšalantno otpilivši loptu čiju je putanju ka golu pratio delirijum na tribinama, i na semaforu je stajalo PSV – Fajenord 5:0, a miš je gledao na sat i bilo je mnogo, mnogo do kraja.

Košmara se sećaju svi ljudi koji su sanjali isti san oktobra 2010, njih nekoliko hiljada na stadionu i koji milion navijača Fajenorda, prvog od tri velika holandska kluba, prvog po tome što je bio evropski prvak pre Ajaksa i PSV-a, i po navijačima, po radnicima u luci koji čine prve redove „Het Legioen“, Legiji koja ga prati svuda, i po huliganima, avaj, prvima koji će se ugledati na Engleze u jednoj krvavoj noći kada Fajenord bude igrao finale Kupa UEFA protiv Totenhema, i od tada će njegove „firme“ pokušavati da nadmaše engleske po brutalnosti i ludilu.

Nije bio kraj dnevne more, još: Rajs je postigao het-trik, pa je Džudžak probušio mrežu s roglja za 7:0, pa je Engelar glavom posle kornera povisio na 8:0, onda je sviran čak i penal za PSV, Džudžak ga je naravno dao – naravno, jer kad te hoće, onda te sve hoće – i pred kraj je Lens uvalio još jedan.

Bilo je 10:0 za PSV u pred 33.900 gledalaca na Filips Areni, bio je to kraj svega, kraj naših života, govorili su navijači Fajenorda, kraj našeg velikog kluba: treći otpozadi na tabeli, uništeni u jednom od dva derbija holandskog fudbala, deset golova, kao da su amaterska ekipa, možda i treba da se vratimo amaterizmu, pričali su naglas, u vozu koji je putovao do Roterdama, i sedeli su i ćutali, jer kad te neko ubije u pojam, onda te stvarno ubije.

Tada nemaš snage ni da budeš ljut, ni da besniš, samo da gledaš ispred sebe i da se nadaš da će te neko već jednom probuditi...

Crni dan označio je, i simbolično i formalno, kraj Fajenorda.

Gigant holandskog fudbala, osvajač Kupa šampiona 1970. godine – predvodio ih je Ernst Hapel, igralo se na San Siru, Seltiku koji je bio favorit nije odgovarala kiša koja je natopila teren, ali im nije ohladila glave, i Škoti su nadobudno mislili da će se prošetati do drugog trofeja, no momci iz Roterdama imali su druge ideje i izveli početni udarac nečega što će ostati zapamćeno kao zlatno doba holandskog fudbala – sopstvenik 14 titula i dva Kupa UEFA, ostao je samo sećanje; ne, još gore, parodija samog sebe.

Poslednje domaće prvenstvo je osvojeno 1999. godine, toliko ubedljivo iako su Van Nistelroj i Nilis te sezone dali više od 50 golova za PSV, ali Fajenord je imao tim: Bosvelt, Pauve, Van Fosen, Van Gastel, Bonaventur Kalu, i napred Jon Dal Tomason i Hulio Rikardo Kruz, ali od 1999. do 2010. bilo je to sporo propadanje, kao kad se ruše velika carstva, gnojno tkivo bubrilo je ispod kože i najzad izašlo na površinu u Ajndhovenu, 24. oktobra 2010. u rano popodne.

Čitava fudbalska Evropa bila je u čudu, mada su oni iz Legije znali da se ništa ne događa preko noći, pa čak ni košmari: Fajenord je kopnio godinama, klupska kasa bila je sve praznija, dobri igrači odlazili su za sitne pare, a na njihova mesta stizali oni nedostojni da obuku dres sa crveno-belim grbom i zlatnim slovom F, menjali su se treneri kao na traci, a menjali su se i sportski direktori koji su u holandskom, kao i u nemačkom fudbalu, još važniji od šefa struke.

Sa sportskim direktorima menjale su se, kako vetar duva, i vizije onoga što bi Fajenord trebalo da bude: jedan bi ulagao u mlade i preorao planetu da nađe talente koji bi se kasnije mogli unovčiti, ali nije imao strpljenja da sačeka tu berbu, odmah bi došao drugi i odbacio sve klince, insistirajući na dovođenju prekaljenih internacionalaca (tako su u klub stigli ili se vratili Hofland, Makar, Van Bronkhorst, Deni Landzat), i holandski novinari i navijači postavili su jasnu dijagnozu: Fajenord je bolovao od krize identiteta, osećaja niže vrednosti, sa svim simptomima fudbalske šizofrenije.

Lek je bio brutalan, ali možda neophodan. Kao da je taj 24. oktobar bio ona scena iz „Matriksa“: mogli su sve pristalice Fajenorda da progutaju i plavu pilulu, da nastave da veruju u šta god žele da veruju, pa i u to da je sve bio samo san, pa i u to da je Fajenord i dalje gigant holandskog i evropskog fudbala. Ali stigla je ona druga, crvena kao štrafte na dresovima drugog najvećeg rivala, i bilo je vreme da miševi sa Filips stadiona saznaju koliko je duboka ta prokleta zečja rupa.

Nije za Roterdam ništa previše novo to da se izdigne iz pepela: bio je to prvi grad kojeg su „štuke“ Luftvafea doslovno sravnile sa zemljom u kratkoj invaziji Trećeg Rajha na Holandiju. Od Drugog svetskog rata, najveća holandska luka nije prestala da bude gradilište, kao što nije prestala da bude samo svoja, previše gruba i premalo razumljiva za ostatak Holandije, s ponosnim plavim okovratnicima koji i dalje, i u doba globalizacije fudbala, čine gro posetilaca na De Kajpu, najlepšem i najbučnijem „tiganju“ ove igre.

Stabilizacija je morala biti bolna: nakon hitnog saniranja dugova od preko 35.000.000 evra, koje su pokrili bogati investitori iz redova navijača, usledila je rasprodaja tima (tako će mesto u platežnijim klubovima naći i kapiten Ron Vlar, i napadač Gracijano Pele, desni bek Daril Janmat i Bruno Martins Indi, strelac onog autogola u Ajndhovenu), a za trenera je doveden Ronald Kuman, koji će sa ekipom skrpljenom od igrača bez ugovora početi program oporavka i na terenu i van njega.

Fajenordova fudbalska akademija, Varkenoord, upravo je tih godina dobila zamajac, finansije i prestigla mnogo izvikaniju Ajaksovu školu. Pod budnim okom Stenlija Brarda, bivšeg levog beka iz slavnih sedamdesetih i osamdesetih, Fajenord je okupio najbolje mlade igrače i danonoćno radio sa njima, pa je, primera radi, od 23 reprezentativca Holandije na Svetskom prvenstvu u Brazilu, njih čak 11 izašlo iz fabrike talenata Brarda i njegovog naslednika, velikog špica Roja Makaja. To je nešto s čim nije mogao da se pohvali ni Ajaks, niti Bajern u Nemačkoj, čak...

Rezultati su se popravili u Erediviziji, mada je nasušna potreba i navijača i kluba, grupna faza nekog evropskog takmičenja – ah, kako to samo zvuči poznato! – ostala van domašaja.

Fajenord je postao svestan onoga što jeste i što može da bude, dočim i to ne bez trzavica: prošle sezone, sećamo se, pod vođstvom Đovanija van Bronkhorsta i sa Dirkom Kajtom, herojem radničke klase i Roterdama i Liverpula, i sa još nekoliko povratnika koji su došli da igraju za svoje ljude, klub je krenuo kao da će jurišati na titulu, samo da bi im se dogodilo nekoliko užasnih sedmica u decembru i januaru, šest-sedam uzastopnih poraza, posle čega je postalo jasno da Legija neće imati šta da slavi ni posle 16 sušnih sezona.

Onaj bivši klub, od pre pola decenije ili deceniju, reagovao bi previše strasno i previše naglo, Van Bronkhorst bi sigurno dobio pedalu, zahvalili bi se i kapitenu Kajtu i njegovom zameniku, Karimu el Ahmadiju, ponovo bi krenuli da lutaju i ponovo bi se okrenuli lakim i lažnim rešenjima, poput još jedne plave tablete.

Srećom pa je „narodni klub“ poslušao glas naroda, trener je dobio poverenje da nastavi sa svojim radom, i čekanje se, valjda, isplatilo, ili makar sada tako izgleda.

Na istom onom stadionu gde je pre samo šest godina Fajenord primio deset komada, proteklog vikenda odigrao se svojevrsni revanš.

Stopostotni učinak u prvih pet kola od izabranika Van Bronkhorsta napravio je ogromnu metu i ništa lepše i ništa prijatnije ne bi mogli da smisle u Ajndhovenu nego da ih opet prizemlje, da ih oteraju u ćošak i podsete ih na najcrnji dan u njihovoj istoriji, da buržuji naslonjeni na fabriku Filips išamaraju radnike koji su se ponadali da je tranzicija najzad prošla i da ih čeka svetla budućnost...

Nije bilo mnogo lepote, nije bilo peta ni provlačenja kroz noge, PSV i Fajenord odigrali su ratničku utakmicu, na krv i nož, ali što je bilo najvažnije, nije bilo straha kod gostiju, ovog puta u tirkiznim dresovima – dobro, zašto bi straha i bilo, kada su samo tri dana ranije, kao što je i obećao veliki Dirk Kajt, pobedili na Tiganju Murinjov Mančester Junajted; i može Portugalac da se po običaju žali na loše suđenje, lošu sreću ili pomaknute stative, ponos Roterdama je pobedio pošteno i zasluženo – i posle jednog kornera, pred kraj utakmice, centarhalf Erik Botegin u šesnaestercu domaćina se prisetio da je Brazilac, primio loptu i opalio volej koji je protutnjao između golmana i protivničkog beka.

Bilo je to konačno iskupljenje: utoliko uvećano šansom koju je PSV imao pred sam kraj meča, kada neko hvata loptu glavom i golman je dira tek toliko da se od prečke odbije u vedro ajndhovensko nebo; sudija odmah svira kraj i najzad je onaj grč na licu, koji stoji kao facijalis već šest jeseni, najzad je izbrisan i zamenio ga je osmeh...

Šest pobeda iz šest mečeva u Erediviziji, sa nešto lakšim rasporedom u naredna tri kola, sve dok u desetoj rundi, 23. oktobra, gotovo u dan šest godina po najcrnjem danu u istoriji, dočekaju Ajaks.

Biće to poslednje pitanje na ispitu – zasad su kolokvijume položili s desetkama, i to bez prepisivanja i bubica – kojim ponosni klub treba da dokaže da je ponovo veliki.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)