PRELAZZI: Emanuel Adebajor - dar od Boga i pakt sa đavolom

Kako se lako koristi ta sintagma! Onako usput, u izveštaju s neke sasvim nevažne utakmice, možda treće runde Liga kupa ili petog prvenstvenog kola srpske Superlige, napisaće to novinar, ili kakav kolumnista kome će ispod teksta svakako lupati minuse, ili će to reći navijač na tribini – taj-i-taj igrač „ima Božji dar“.

Ima li jače metafore – pa verovali vi u onostrano ili ne, svejedno – a da se tako neukusno rabi, za svakoga ko na terenu zezne protivnika i provuče mu loptu kroz noge, hop, ostaje ovaj sa izvezenom suknjicom i crvenilom ulicu, ili za svakoga ko udari po fudbalu s trideset metara i efe završi u rašljama, eto, i za takve će odmah reći da je to nekakav dar od Boga.

A šta onda da kaže Emanuel Adebajor?

Prašnjave ulice Lomea, glavnog grada jedne od manjih afričkih država, Togoa, sredina osamdesetih godina prošlog veka. S jedne strane je okean, ali nije more Gvinejskog zaliva neki sunčani rizort, kako se to sada kaže, voda ovde miriše na naftu kojom se hrane brodovi, krcati kakaom i kafom i ostalim što uspeva u siromašnoj zemlji diktatora Gnasigbea Ejademe.

U jednom od dvosobnih kućeraka bez krova, načičkanih uz prašnjave ulice, gde će tek mnogo kasnije, kada se kakva-takva demokratija dovuče i u bivšu nemačku, pa francusku koloniju – eto, tako su se otimali o Togo kao što su se posle otimali o Emanuela, sve dok ga ne iskoriste pa im posle ni za šta ne treba, pa mu daju nezavisnost ali mu ne daju slobodu – stići asfalt, rođen je, kao četvrto dete u porodici, Šeji Emanuel Adebajor, i plakao je Šeji Emanuel Adebajor, i puzao je Šeji Emanuel Adebajor, samo nije mogao da hoda.

Četiri godine majka malog, nekako nezgrapnog dečaka, predugih koščatih ruku i pretankih kolena, obilazi sve lekare i nadrilekare, vračeve i hirurge, nudeći im i poslednje devojačko zlato, i svoj miraz, sve što ima u kući, samo da joj sin prohoda; bila je u Lagosu, bila je u Gani, bila je u svakom zabačenom ćošku zapadne Afrike, gde god je čula da postoji neki hećim, i ništa nije pomoglo.

A onda je jednog dana, tako kaže ova priča, otišla u crkvu, gde joj je sveštenik – u njenoj zemlji većina se i dalje klanja dušama svojih predaka, animizam je jak i nisu ga uspeli istrebiti svi misionari i emisari, iako ima četvrtina hrišćana i još petina muslimana – kaže da će se za noge, za ustanak malog Emanuela, moliti sedam dana. Ako ni to ne pomogne, ako dragi Bog bude imao drugačije planove za dečaka, majko, prihvati to i prestani da mu tražiš lek.

Imaju sveštenici tu rečenicu da je sigurno nešto za nešto dobro, bez toga bi, valjda, ostali bez posla i bez pastve...

Šest dana i sedam noći crkvom u Lomeu odjekuju molitve za noge malog Emanuela Adebajora, i šapat i trans i pesma i molbe Svevišnjem kroz suze; šest dana i sedam noći mali Emanuel leži u crkvi i ne pomera se.

I kada su svi izgubili svaku nadu, u nedelju ujutru, pred sami kraj poslednje molitve, neka deca šutiraju ko zna koliko puta krpljenu loptu u porti crkve, i jedan je zahvata, i promašuje toliko da se fudbal dokotrlja među vernike; i eto čuda, i eto Božjeg dara, a ne ono kad proturiš loptu kroz noge ili pogodiš rašlje sa trideset metara, zar ne treba takve sintagme čuvati za prava pravcata čuda?

A ovo je, tako pričaju, bilo čudo nad čudima: četvorogodišnjak koji nikada u životu nije stao na noge, sada je video loptu po prvi put i potrčao za njom, potrčao je kao da je to radio stalno, i do pre svega nekoliko sekundi uplakanu ženu ljudi su počeli da grle.

„Vaš sin ima fudbal u krvi, zato je ozdravio!“

U svakom svedočenju ima malo krivljenja istine, i možda je ovu priču, za koju je britanska javnost saznala 2009. godine, Emanuel Adebajor malo ulepšao, ili je to učinila njegova majka kako su prolazile godine i kako je sve više zahvaljivala Svevišnjem što je fudbal našao njenog dečaka i što je njen dečak našao fudbal, uostalom, predivne afričke legende i bajke imaju kitnjastiji klot-frket čak i od naših slovenskih.

Ali to već treba manje da nas zanima, svakako manje od jednostavnog pitanja na koje ne postoji jedinstven odgovor: kako je moguće da je 28 godina kasnije posle tog događaja u crkvi, dečak koji je imao fudbal u krvi i kojem je Bog podario mogućnost da hoda samo da bi davao golove, odrastao u čoveka koji – „legenda“, „majstor“, „svaka mu čast“, glasili su neki komentari koje smo usput primetili – na sastanku koji bi mogao da mu donese poslednji veliki ugovor u karijeri, izgleda kao da je sam Nečastivi ušao u njega?

Vest koju je preneo MOZZART Sport glasi da su pregovori Olimpika iz Liona i Emanuela Adebajora, 32-godišnjaka koji je slobodan igrač nakon što mu je istekao ugovor sa Kristal Palasom, prekinuti i pre nego što su počeli jer je fudbaler na sastanku sa trenerom Brunom Ženesiom sipao viski u kafu i imao cigaretu u ustima; ponašao se, dakle, nimalo fudbalerski i nimalo sportski.

Da li je, dakle, momka sa Božjim darom pod svoje uzeo Lucifer? Ili je Emanuel Adebajor, najbolji strelac u istoriji fudbalske reprezentacije Togoa, i najpoznatiji Togoanac svih vremena, svojim postupcima, i na terenu i van njega, samo dokazao ono što smo svi odavno sumnjali: Bog je, u stvari, samo čovek?

Dečak iz Lomea imaće meteorski uspon nakon što je najzad prohodao, i kao da je na početku karijere želeo da nadoknadi te prve četiri godine, pa je trčao više od ostalih. Visok, mršav ali snažan – ili bi se reklo „žilav“? – bio je idol svoje zemlje, posebno kada ih je odveo na Svetsko prvenstvo 2006. godine.

Adebajor je bio Togo onoliko koliko je Togo u njega utkao sve svoje snove i sve svoje komplekse, svu svoju prošlost i svaku nadu za svoju budućnost, i ne prihvatamo da je slučajno što, kada pogledate Togo na mapi, ta država u stvari izgleda kao Emanuel Adebajor koji čeka centaršut u srcu šesnaesterca, blago nagnut unapred, spreman za egzekuciju...

On nije bio samo rođen da igra fudbal, on je bio rođen da daje golove, posebno u Engleskoj, kao prototip špica za Premijer ligu, mada će ga prvih godina u Arsenalu, zbog dresa, zbog stila igre i trčanja, kao da se razbacuje udovima po terenu, po ugledu na čuvenog Nigerijca, zvati „Baby Kanu“.

Pre nego što je postao još jedan crni biser u đerdanu Arsena Vengera – koliko je samo transfer Adebajora u London, uoči poslednjeg proleća starog Hajberija, bio vengerovski! Profesor je iščupao nekog relativno nepoznatog, mladog, gladnog fudbalera iz Francuske i polako ga gurnuo ga u vatru, a ovaj mu uzvratio golovima – Emanuel je svoj talenat pokazao prvo u Mecu, a potom i u Kneževini.

I nema tog pristalice Monaka (mada njih, je li, i nema mnogo) koji se ne pita šta bi bilo da je u onom finalu u Gelzenkirhenu, kada je hit Lige šampiona nastupio protiv Murinjovog Porta, umesto Šabanija Nonde ili Dada Prša zaigrao devetnaestogodišnjak sposoban i oran da se pobije sa Rikardom Karvaljom i sa Manišom zajedno; možda bi i njegov fudbalski put, ali i karijera portugalskog stručnjaka, bila makar malo drugačija...

Od idola novog stadiona Emirati, kada je postigao 24 gola u Premijer ligi i podelio mesto prvog strelca sa Fernandom Toresom, kada su ga se plašili rivali na terenu, golmani izlazili već svesni da će biti savladani, kada su njegova snaga, izdržljivost, brzina, odlučnost i nimalo hrišćanska nemilosrdnost terale menadžere Arsenalovih protivnika da gutaju tablete za smirenje i izmišljaju nove taktičke kerefeke i smicalice, ne bi li ga makar na jedva dozvoljene načine zaustavili – a ako bi to i uspeli, onda bi im presudio Robin van Persi? – Emanuel Adebajor će brzo postati prokaženi plaćenik, izdajnik, omraženi lik u Severnom Londonu, utoliko sa većim krstom kada se iz Sitija vrati pravo u Totenhem...

Bilo je u novijoj istoriji fudbala mnogo igrača koji su preko noći gubili status idola, čije bi karijere posle nekoliko svetlih sezona završile na smetlištu istorije, kao kad ekonom na kraju meča pokupi prljave dresove i nehajno ih baci u kantu za đubre; bilo je onih koji bi izazivali i agoniju i ekstazu u razmaku od 90 minuta, pa i u kraćem razmaku, ali nije bilo čoveka koji je imao toliko uspona i padova, kojeg su toliko voleli i mrzeli i voleli da mrze i mrzeli što ga vole i navijači njegovih i pristalice tuđih klubova, nije bilo igrača koji je mogao da ima sve i svaki put bi to ispustio i opet bi dobio šansu i opet bi je prokockao, kao što je to bio, a pomalo je i dalje, Emanuel Adebajor.

Ne bi ti dramski veleobrti, ne bi taj triler od njegovog života bio potpun kada bismo se bavili samo onim što se dešavalo na zelenom pravougaoniku; i za mnogo toga Adebajor nije bio kriv, niti je ikako mogao da utiče na to što se onaj isti Bog, koji mu je dao da potrči i da zaigra fudbal, poigravao sa njim.

I 2006. kada se perspektivni tim Togoa – inače nacije koja jeste za fudbalom luda, ali nije mogla da se pohvali bilo kakvim rezultatima dotad – plasirao na Mundijal i kada su se toliko svađali oko premija i novca da su odlučili da bojkotuju drugu utakmicu na turniru, protiv Švajcarske (FIFA ih je nekako ubedila da izađu na teren, ali ostala je to mrlja od koje se ni tamošnja Fudbalska federacija, ni ona ni ova sledeća generacija igrača, neće oporaviti), i tri i po godine kasnije kada su suludi borci za nezavisnost Kabinde od Angole napali timski autobus kojim je Togo putovao na Kup nacija, ubili vozača, portparola Stanislasa Okoloa, koji će izdahnuti Adebajoru na rukama, i pomoćnika selektora, a teško ranili rezervnog golmana, lekara, fizioterapeuta i još nekoliko igrača; i kada se toliko svađao sa braćom da je ozbiljno želeo da izvrši samoubistvo, i samo su ga dugi razgovori sa sestrom Ijabo odgovorili od toga...

Svega je bilo u životu Emanuela Adebajora, pa nije, onda, ni čudo što je poklekao, što je poželeo da bude čovek, a ne idol i ne Bog. A čovek, znamo, ume da povlađuje svojim najnižim porivima i tako lako da im se prepusti... Da uzima platu, recimo, za koju ne radi ništa, sem što šeta novu frizuru i daje nove zapaljive izjave, i da toči viski u svoju kafu i da pali jednu cigaretu za drugom, nekada i pre nego što bi se trening zvanično i završio.

Iz Sitija, gde će se naravno posvađati sa Robertom Mančinijem – Talijan je, uostalom, mislio da su bolji špicevi Mario Baloteli i Edin Džeko – spasiće ga upravo Žoze Murinjo, i tamo će, s Portugalcem, osvojiti svoj jedini trofej, Kup kralja protiv Barselone; ali vratiće se u Englesku i opet će svakom poznavaocu fudbala zaigrati brk kada se seti špica Adebajor – Defo (i još Saha na klupi!), nije se znalo ko više voli da daje golove, ali samo kada bi „kliknuli“ kako treba.

Bio je to onaj Rednapov Totenhem, koji je igrao i Ligu šampiona, sa Modrićem, Bejlom, Van der Vartom – tek ovo što je sada skockao Maurisio Poketino može da prevaziđe prelepe, mada nekonzistentne predstave na Vajt Hart Lejnu – i poslednji put na terenu Adebajor je davao golove i smejao se.

I tamo je taj ringišpil izgledao kao i svaki prethodni u njegovoj karijeri: lagano ubrzanje, pa uzlet toliki da ti se čini da može dredovima da dohvati i zvezde, te strmoglavi pad od kojeg nema oporavka...

Crveni kartoni, žute minute, crne serije, sav koloplet boja, skupa s epizodom kada je rođenu majku optužio da je bacila „džudžu“ na njega, pa razbacivanje novcem, ugovori koji su mu garantovali milione funti čak i kad ne igra, bliskost sa predsednikom Togoa i njegovim kolegom iz susedne Gane – Emanuel ima pravi dvorac na obodu Akre, glavnog grada Gane – a na drugom tasu vage humanitarni rad, pomoć svima koji bi se našli u nekoj nevolji, bizarna je skica za kroki najtalentovanijeg afričkog sina koji nikada nije postao najveći.

Uz sve one, svakako, fakte i brojke, o 499 utakmica za sedam klubova, o 177 golova, od kojih su neki – setimo se samo Viljareala, ili Čelsija, ili Liverpula – bili fudbal u svojoj najlepršavijoj lepoti.

Više ne onaj dečak koji je izgarao na terenu i zahvaljivao Bogu na svakoj pruženoj, pa realizovanoj šansi, već hladnokrvni plaćenik koji je nekada odrađivao posao i potom se zatvarao u svoj svet – radost se više ne bi pojavila ni kada bi postigao gol, i u Kristal Palasu se prošlog proleća videlo da je mislima drugde – Adebajor kao da je počeo da uživa u tome da bude dežurni zlikovac, u zvižducima i pogrdnim povicima što bi stizali sa sve većeg dela sve različitijih tribina u Engleskoj.

Postao je nevoljni lučonoša onog Božjeg dara, kao senka koja, kao na tom sastanku u Lionu, s cigaretom u ustima igra bizarnu ulogu anti-fudbalera i anti-Adebajora i anti-Boga, postao je žrtva svog talenta i kovač svoje nesreće, i iza osmeha koji servira novinarima i nehajnog stava prema životu, garant se krije tuga zbog iznevernih snova onog dečaka koji prvi put u životu trči za loptom.

Ne brini, mali Šeji, nisi zamenio dar od Boga za pakt sa đavolom, to što te tera da radiš takve stvari, to nije Lucifer, to je samo znak da si čovek.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)