PRELAZZI: “Elitni fudbal”, jadranski Frankeštajn, pesma Labudova i Maradona kod svojih
Vreme čitanja: 8min | pon. 25.02.13. | 20:13
Osvrt na najzanimljivije sportske teme prethodnih dana iz ugla MOZZARTOVOG kolumniste i urednika Nedeljnika, Marka Prelevića
Izabrane vesti
“PRVA LIGA”
Baš kao što svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima (cinici bi primetili da mi onda i nismo neki narod), može biti da svaki narod zaslužuje i domaći fudbal kakav ima, i kakav je gradio u poslednjim decenijama
Ima onaj jedan štos koji redovno priča Goran Bregović, skoro svaki put kada ga pitaju šta misli o Sarajevu. (Oprostićete na rečniku.) „Sarajevo“, kaže Brega, „Sarajevo je kao kad prdneš, pa svima oko tebe smrdi, a samo tebi ne smrdi, jer je tvoje“.
Bregovićeva dosetka primenjiva je na srpski fudbal koji će se danas ponovo zakotrljati na onim objektima koje, iz nekog razloga, nazivamo stadionima, mada im je i „igralište“ kompliment... Posle nezasluženog zimskog sna, garniranog košmarima oko izmirivanja dugovanja, blokiranim računima i kuknjavom oko dugovanja, „pojačanjima“ za koje je malo ko čuo, ponekim skandaloznim boks-mečom na nekim stadionima, u Srbiju i u MOZZART listu vraća se Jelen Superliga.
Ruke gore kome je iskreno nedostajala. Prazne tribine, kaljuge umesto „travnatih terena“, sudije koje seckaju ionako ubogu i sporu igru, stalne optužbe o nekakvim nameštaljkama, huligani u našem i vašem gradu, timovi ograničenog kvaliteta i potencijala kojima je jedina namera da ne prime gol, a napred ako nešto urade - uradili su (obično ne urade ništa, pa je 3+ dar sa neba, ako ikada dođe)... Sve sastojci koktela koji kod običnog ljubitelja fudbala izaziva dosadu, a kod onog pasioniranog, naviklog na neke bolje igrače i neke bolje utakmice - dijareju.
No kakav je da je - taj je fudbal naš. I potpuno prikladan. Jer, baš kao što svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima (cinici bi primetili da mi onda i nismo neki narod), može biti da svaki narod zaslužuje i domaći fudbal kakav ima, i kakav je gradio u poslednjim decenijama.
„Elitna divizija“ (kako to u Srbiji zvuči ironično!) je ista onakva kakva nam je i država: red korupcije, red afera, red laži i prevara, red politike, red mržnje... I tek ponegde, jedva vidljiva, ljubav prema fudbalu i prema klubovima, ona večna, kao prema detetu - možete da se ljutite na njega, da ga grdite, da ga ignorišete, ali ne možete da ne brinete za njega i da mu ne želite sve najbolje..
Taj poslednji sastojak, na koji često zaboravljamo, jedino je što nam je preostalo. U vremenu kada igrači prolaze kroz klubove a da ne ostave bilo kakav trag - evo, spreman sam da platim piće navijaču Zvezde ili Partizana koji bi u pola noći umeo da izdeklamuje 11 igrača sa njihovim prirodnim pozicijama (ja bih, priznajem, zapeo već kod golmana) - ostalo nam je jedino da negujemo klubove, po svaku cenu, da ih održavamo na aparatima, da im ne damo da umru neprirodnom smrću. Da, ako je to cena, istrpimo i ta dva sata na stadionu - iako bi mnogi radije proveli subotnje popodne zavaljeni uz teletekst, zaokružujući parove na tiketima - ako će to, u perspektivi, vratiti Srbiju fudbalu i fudbal Srbiji.
Dotad ćemo se tešiti kao Bregović, sve dok nam, već u julu, evropski kupovi ne otvore prozore i ponovo nas izluftiraju...
GREŠKA U KORACIMA
Nijedan poraz nas nije boleo kao onaj pod obručima, nijedno slavlje nije umelo da eksplodira kao ono iz leta '95. ili leta 2002. Bili smo, zaista, zemlja košarke. Šta smo danas, kada nas čelnici Evrolige i ovog nesrećnog Frankenštajna, ABA lige, tretiraju kao da smo niko i ništa?
Papazjanija oko toga ko će se iz Jadranske i kako plasirati u Evroligu još jedan je dokaz koliko je diletantski ustrojena ABA liga, prvenstvo koje svake godine menja pravila i učesnike, često bez ikakvog smisla i reda. Ali, ona je, nažalost, i krunski dokaz finalnog posrtanja srpske košarke, negdašnjeg ponosa našeg sporta.
Malo je tako romantičnih priča kao što je ona o ljubavi Srba (i drugih Jugoslovena, razume se) prema tom sportu. Košarku smo prigrlili lakše nego ijednu drugu igru sa loptom, zbog nje smo - još od vremena Ace Nikolića, Radomira Šapera i Nebojše Popovića, preko Daneua, Đerđe, Žeravice, Cveleta, Ćosića, Plećaša, do Kukoča, Divca, Dražena - najviše pratili, u nju smo se najiskrenije kleli. Košarka je bila sport intelektualaca, sport mangupa, gradskih faca. Nije zato ni čudo što se u Beogradu najpre i najbolje igrala u samom njegovom srcu, na najlepšem mestu u gradu, na Kalemegdanu.
I ništa kao košarka nije moglo da nas predstavi svetu. Eto nekih tamo belaca, iz neke tamo zemlje, obične naizgled, koji tu igru igraju drugačije nego ostali, sa više strasti, sa više ljubavi, sa toliko osmeha i radosti... Nijedan poraz nas nije boleo kao onaj pod obručima, nijedno slavlje nije umelo da eksplodira kao ono iz leta '95. ili leta 2002. Nijedan vic nas nije smejao kao Drobnjakova „dupla“, nijedna radost nije bila kao ona posle Đorđevićevih trojki, bilo Huventudu ili Hrvatima. Bili smo, zaista, zemlja košarke.
Šta smo danas, kada nas čelnici Evrolige i ovog nesrećnog Frankenštajna, ABA lige, tretiraju kao da smo niko i ništa? I još gore, šta ćemo dalje? Kakva će biti sledeća generacija? Hoće li je uopšte biti, ili će se košarka u Srbiji ugasiti kao što se ugasio mađarski fudbal?
Koševi između beogradskih zgrada su zarđali. Tereni zvrje prazni, ukaljani psećim izmetom. Bogatiji klinci igraju tenis, oni siromašniji ne igraju ništa. Kada i dođu u hale, tu su da se potuku, ne zanima ih dribling, roling, polaganje, pas iza leđa... Srpski košarkaši imaju efemerne role u većini klubova, često uključujući i ovdašnje. Igramo ligu koju moramo, ne onu koju volimo. Za sve to smo, da se razumemo, sami krivi. Bila jednom jedna zemlja košarke.
PESMA LABUDOVA
Bio je to na „Vembliju“ susret dva mala velika kluba, pošteno i pažljivo vođena - za razliku od onoga što se dešavalo koji sat ranije u Mančesteru, gde je igračka jednog šeika dočekala igračku jednog oligarha
Malo je utakmica posle kojih ona fraza „da su svi pobednici“ pije vodu. Još manje je takvih utakmica koje su završene rezultatom 5:0. A upravo to se dogodilo u nedelju popodne na „Vembliju“, gde je Svonsi pobedio četvrtoligaški Bredford i osvojio Liga kup, prvi trofej u stogodišnjoj istoriji najpoznatijeg tima iz Velsa.
Bio je to susret dva mala velika kluba, pošteno i pažljivo vođena - za razliku od onoga što se dešavalo koji sat ranije u Mančesteru, gde je igračka jednog šeika dočekala igračku jednog oligarha. Ovde nije bilo miliona - ne, emocije kakve nude ovakve utakmice teško je pretočiti u novac.
Heroji iz Bredforda stigli su na „Vembli“ posle skalpiranja džinova, Vigana, Arsenala i Aston Vile, a san da će možda iz četvrte lige osvojiti kup i ići u Evropu raspršio je ples učenika Mihaela Laudrupa, čoveka koji je gracioznost i lepršavost iz igračkih dana uspeo da presadi u tim koji vodi. Labudovi su, kao u „Hasanaginici“, poleteli terenom i stavili do znanja ko je stariji.
Nije to smetalo Bredfordu - inače, to je grad sa najvećim brojem ne-engleskog stanovništva u čitavom Ujedinjenom Kraljevstvu - da odigra muški, do kraja, da ni kod 0:5 ne prestaje da zapinje onako kako ume. Za to su bili nagrađeni ovacijama 35.000 ljudi koji su iz Bredforda potegli na „Vembli“ da prisustvuju istoriji i da izbrišu bol iz onog strašnog 11. maja 1985, kada se stadion „Veli parejd“ zapalio, odnevši sa sobom 56 mladih života. Ništa posle toga u Bredfordu neće biti isto, samo će rane godinama svrbeti sve više... Sve do pesme navijača, iz svakog grla, kada je već sve bilo izgubljeno u finalu.
Svonsi i Bredford nisu samo pokazali da nije sve u novcu. Oni su i opomena i lekcija o tome kako je sve u fudbalu prolazno. Bredford je osvojio svoj jedini trofej, FA kup, 1911. godine - leto pre nego što će Svonsi uopšte biti osnovan. A pre svega desetak godina, dok je Svonsi grčevito jurio opstanak u tadašnjoj Diviziji tri (sadašnja Liga 2, odnosno četvrti rang takmičenja), Bredford je dočekivao Arsenal, Junajted i Liverpul, jer je trošio svoju drugu sezonu u Premijer ligi.
Sve se promenilo za svega deceniju. Od kluba razorenog do temelja, Svonsi je stigao do kupovine prve vitrine za srebrninu, dok Bredford, na ivici stečaja, sada igra glavomet u četvrtoj ligi... Za uzlet Velšana najzaslužniji je nenametljivi gazda Hju Dženkins, koji je klub pazario u trenutku kada su bili 21. na tabeli Divizije tri, s jeseni 2002.
Ništa nije slučajno, posebno kada uspeh ne kupujete, nego za njega mukotrpno radite. Svonsi će igrati Evropu sledeće godine, a za njih, Premijer ligu i fudbal uopšte bilo bi sjajno kada bi ih sa klupe i dalje predvodio Mihael Laudrup, i kada bi u špicu ostao Miću, taj Španac izvučen ko zna odakle, jedan od najboljih napadača u čitavoj Evropi, „ružno pače“ koje je u gradu Labudova pronašlo sebe.
MARADONA U NAPULJU
Koliko Dijego može da pomogne Hamšiku, Kavaniju i drugovima, da nastave bitku sa Juventusom i produže san da Azuri mogu da se domognu treće titule, prve posle 23 godine, toliko Napoli i „San Paolo“ mogu da pomogne njemu
Napulj ponovo gori - njegov najpoznatiji bludni sin, Dijego Armando Maradona, vratio se „kući“. Iako u strahu od toga da će ga italijanske vlasti odmah uhapsiti, zbog neplaćanja poreza, El Pibe je došao u Kampanju, na mesto svog najlepšeg „zločina“.
Sem najave da će održati konferenciju za novinare i da će tražiti susret sa italijanskim predsednikom Đorđom Napolitanom (kakvo prikladno prezime!), njegov je advokat kazao da će Maradona posmatrati i meč u Udinama, gde Napoli pokušava da održi korak u trci za „skudeto“.
Koliko Dijego može da pomogne Hamšiku, Kavaniju i drugovima, da nastave bitku sa Juventusom i produže san da Azuri mogu da se domognu treće titule, prve posle 23 godine, toliko Napulj - grad u čijoj okolini stoluje mafija, koji češće miriše na đubre nego na italijanske parfeme ili đelato - i „San Paolo“ mogu da pomogne njemu. Jer, vlasnik „božje ruke“ i Napolijeve „desetke“ i dalje traži svoj put - nakon neuspeha sa Argentinom na Svetskom prvenstvu, skrasio se u Dubaiju i počeo ponovo da prodaje ime za dolare, uvaljavši svoju ionako sumornu trenersku reputaciju u neprozirni pustinjski pesak.
Maradoni je, kao i svim ranjivim ljudima - što je najbolje uspeo da ispriča Emir Kusturica u potresnom dokumentarcu čiji je jedan od junaka i Beograd - neophodna ljubav da bi funkcionisao. Bez nje, on postaje samo sopstvena senka, nesiguran poput leka kojem je istekao rok trajanja, opasan poput bombe kojoj je izvučen osigurač, a odbrojavanje počelo...
Bilo bi lepo kada bi Napoli izdržao - Lige Evrope su se već odrekli, i to u susretu sa nejakim Plzenom, što znači da su sve karte bacili na Seriju A - i kada bi fudbalski Vezuv, ovog maja, ponovo doživeo jednu erupciju. To bi i Maradoni dalo podstrek da se vrati fudbalu, da se okane drugovanja sa šeicima i luksuznih hotelskih soba u Emiratima, gde jedno iskušenje stiže drugo.
Dijegu je potreban fudbal i vera u njegovu čudesnu moć, u iskupljenje i novi početak. Napoliju je potrebna ova titula, potrebnija nego ona druga, 1990. godine. A onda bi Aurelio de Laurentis, vlasnik i Napolija i jedne od najvećih filmskih kompanija u Italiji, o svemu ovome mogao da snimi još jedan film.
Neka se spremi Kusta...
Piše: Marko Prelević