PRELAZZI: Džoi Barton - ni fudbaler, ni filozof

Imaju Englezi taj izraz „attention whore“, savršenu novovekovnu kovanicu za ljude toliko željne pažnje da su spremni sve da urade zbog nje. Pa i da glume nekog drugog. Samo što istina, nekako, uvek izađe na videlo.

Eklatantan primer je, recimo, jedna domaća pevačica - inače supruga jednog našeg fudbalera - koja je u istom danu dala „ozbiljan“ intervju, u kojem je nastupala s pozicije osvešćene intelektualke, borkinje za „drugu Srbiju“, preciznog tahografa srpske stvarnosti; i na svom profilu na nekoj društvenoj mreži nazvala jednu drugu domaću pevačicu - ne znam čija je supruga, izvinite - najpogrdnijim mogućim imenima, najprimitivnijim mogućim rečnikom.

U svetu fudbala, taj epitet „attention whore“ najviše odgovara Džozefu Džoiju Bartonu, kapitenu Kvins Park Rendžersa i jednoj od najzanimljivijih - iz dobrih ili loših razloga, svejedno - figura u sportu.

Na terenu, Barton je sasvim prosečan fudbaler, borben ali ne preveliki majstor, solidan s loptom taman toliko da ne izgleda kao da je kalibar za Čempionšip, i veoma, veoma prljav, što će rezultirati nebrojenim žutim i crvenim kartonima tokom karijere koja ga je vodila od petlića Evertona (mada će navijati za crveni deo Liverpula), matičnog Mančester Sitija, pa preko Njukasla i sezone u Marselju do Londona.

Ali retko ko se bavi time šta Barton zna na terenu, sem kad ispesniči Mortena Gamsta Pedersena, kad ugasi mladom igraču cigaretu u slepoočnicu, ili kad trupačke uleti u čitav odred igrača baš Sitija. Ne, Džoi Barton je postao važan van terena, razvijajući svoju nefudbalsku i virtuelnu personu, zahvaljujući Tviteru i drugim modernim smicalicama.

Tip koji je svojevremeno robijao tri meseca zbog prebijanja jednog petnaestogodišnjeg dečaka danas ima mišljenje o svemu i svačemu, citira Ničea i Orvela, kune se u Smitse, pojavljuje se u političkim tok-šou emisijama, piše autorske tekstove za najuglednije listove poput Tajmsa i Gardijana - nešto između Jelene Karleuše i Đorđa Vukadinovića, recimo - a novinari i uzgredni navijači ga kuju u zvezde.

Da, alkohol i odrastanje u Hajtonu, delu Liverpula u kojem su Bitlsi svirali, u kojem je rođen Stiven Džerard, ali i premijer Hauard Vilson, no još poznatijem po nasilju i rasnoj netrpeljivosti, verovatno su ostavili traga, i Skauzer u njemu još ne može da izbriše tu nezgodnu personu. Ne treba ga zbog toga ni kriviti do kraja, ljudski je praviti greške, posebno u mladosti. No njegovo uzdizanje i citiranje, njegovo pozivanje u ozbiljne emisije, upravo ima kontra-efekat: umesto da pokaže da „nisu svi fudbaleri mnogo glupi“, ono poručuje da su „svi fudbaleri mnogo glupi... Sem, možda, Džoija Bartona“.

Ima tu i dosta hipsterizma: postalo je, primetićete, posebno kod one pirsingovane mlađarije što šalove i kape ne skida ni kad sedi u kafani, totalno „in“ ložiti se na Jirgena Klopa i mrzeti Bajern i Gvardiolu, idolizovati Erika Kantonu i sve druge „loše momke“ koji su ipak znali da igraju fudbal, govoriti da je Dijego Simeone bolji trener od Karla Anćelotija, pa je tako „in“ i „kul“ znati šta je poslednje bupnuo Džozef  Barton...

Pa svako može - tome, u većem delu slučajeva, Tviter i služi - prepisivati citate poznatih ljudi, bilo da se radi o Ničeu, Kjerkegoru, Bukovskom ili Srpkinjama omiljenom Miki Antiću.

Ovde se radi o nečemu drugom: o toj očajničkoj potrebi ljudi da od fudbalera prave nešto što oni nisu, i Bartonovoj neupitnoj inteligenciji i umešnosti da upravo to prepozna. Poenta je da pseudo-intelektualcima nije dovoljno što je fudbal igra za najšire mase, igra u kojoj nesrećni, tužni, krhki dečak može da dosegne najviše vrhove; ne, mediji i pripadnici srednje klase (kada bi ona i postojala u Srbiji!) zahtevaju da fudbaleri budu još i društveno-angažovani radnici - kao da se jedan Kami ili Crnjanski rađaju svakog dana!

Sve to u jednom je eseju napisala i čuvena novinarka Džuli Burčil - za nju već znamo čija je žena bila, Tonija Parsonsa, i to ju je obeležilo za čitav život - koja se zapitala zašto insistiramo na tome da fudbaleri moraju da budu intelektualci, ako već ne insistiramo da intelektualci moraju dobro da igraju fudbal, i našla odgovor u britanskom (i ne samo britanskom) posh snobizmu.

Ima, bez sumnje, toliko mnogo igrača čiji intelektualni kapaciteti nadvisuju Bartonove, bilo da su stekli formalno obrazovanje ili ne, i teško da oni razmišljaju samo o novim kopačkama po ceo dan; zapita se sigurno barem neko o smislu života, univerzumu i političkoj situaciji, ali oni su pre svega fudbaleri, vredni ljudi koji rade svoj posao najbolje što umeju - za razliku od Bartona, tog velikog levičara, ispalog iz Gardijanovog šinjela, Bartona koji levičarske ideje pokazuje svuda sem na terenu, ostavljajući toliko puta svoje kamarade na cedilu.

Barton je promućurno ubio dve i po muve jednim udarcem: svi njegovi loši i violentni potezi pripisuju se nezdravom detinjstvu i problemima iz mladosti, eventualno time što je toliko iznad svih ostalih tupavih kolega. Dobiće crveni karton i potući će se na terenu, dajući najgori primer za jednog kapitena, ali će potom na Tviteru citirati Morisija, ili u Independentu napisati kako religiju treba ukinuti, i sve će biti u redu.

Danas svako može da bude intelektualac - dovoljno je da ste pametni na društvenim mrežama. Danas svako može da bude zvezda - dovoljno je da ste nasilni. Danas svako može da bude popularan - dovoljno je da imate armiju leminga iza sebe, koja će pomno pratiti svaki vaš potez i odobravati ga, zarad potvrde sopstvenog, umnogome pogrešnog, stava o životu i fudbalu.

Ništa od toga ne čini Džoija Bartona, tog medijskog „prefinjenog divljaka“, ni velikim fudbalerom ni velikim čovekom, pa čak ni intelektualcem, baš kao što njegovu plavokosu silikonsku srpsku koleginicu s početka teksta ne čini manje bednom.

Evo, vraćam vam tog vajnog tviteraša, i menjam ga za bilo kog ćutologa što vredno radi, trenira, trči i - ume da igra fudbal.

Jer što se tiče filozofa-fudbalera, bio je jedan mnogo pre Bartona, samo hiljadu puta bolji. I u fudbalu, i u filozofiji, i u životu...

Eno ga, kome treba podsetnik, u prošlom broju MOZZART Sporta, rubrika Premotavanje...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)