PRELAZZI: Džaba vam novci...

Umesto one ogavne pesme Black Eyed Peas – koja je iz nekog razloga zamenila dobri stari Queen na svim finalima ovog sveta – sa razglasa Vemblija u trenutku dok je kapiten Vigana Geri Koldvel podizao pehar mogao je da zatrešti i Đorđe Balašević. Ne "Neki novi klinci" jer ni Koldvel ni gazda Vigan Atletika Dejv Vilan nisu baš u najboljim fudbalskim i životnim godinama, niti "Računajte na nas" jer je Vigan toliko nepredvidiv tim da ga i najbolji đaci MOZZARTOVE škole klađenja uglavnom zaobilaze kad spremaju tikete, nego ona džonikešovska storija o kartarošu Boži. Zvanom, beše, Pub.

Zbog refrena, naravno, tako primenjivog na 132. finale najdugovečnijeg i najuzbudljivijeg kup takmičenja na svetu, koje je i ove sezone opravdalo očekivanja ljubitelja fudbala.

Džaba vam novci, moji sinovci.

Džaba šeicima dobra volja da ulupaju milijarde u onaj deo Mančestera koji peva o plavom mesecu, džaba kad fudbal ipak vara malo bolje. Posebno u tom FA kupu, koji je još jednom ispisao povest dostojnu holivudskih spektakla.

U subotu je na Vembliju, kako su novinari uzbuđeno to primetili, zatvoren krug fudbalskog života Dejva Vilana, koji je na istom tom mestu 1960. godine slomio nogu u dresu Blekberna, takođe u finalu kupa. Blekbern je izgubio, Vilanova karijera je okončana, a on se, s parama dobijenim od osiguranja, bacio na biznis i osnovao firmu za proizvodnju sportske opreme.

Kad se uželeo fudbala, Vilan je pazario neugledni Vigan, i to za celih 400.000 funti i više od pola veka kasnije s tim je timom najzad podigao pehar. Da stvar bude još zanimljivija, jedini, pobedonosni, savršeno zasluženi gol postigao je Ben Votson, tip koji je pre samo nekoliko meseci mislio da nikada više neće igrati fudbal, jer je – slomio nogu.

Viganova pobeda nije samo dobra potka za filmsku priču o tom Englezu koji je vozdigao neugledni Vigan do Evrope, niti najveće iznenađenje još od pobede lude vimbldonske družine nad Liverpulom u finalu 1987. godine, ona označava i definitivni povratak vere u fudbal, poljuljane milionima nepoznatog ili sumnjivog porekla.

Jer čak su i Englezi poklekli, pa su od tog FA kupa, istinske fudbalske svetkovine, napravili nekakav bućkuriš drugog reda i značaja – prosto je nepojmljivo, ali se dogodilo, da na tom trofeju koji je dugo bio voljeniji i od pehara osvajača prvenstva vise trakice s natpisom "Badvajzer". I termin utakmice govori da je engleski fudbalski savez odlučio da digne ruke od takmičenja: finale se oduvek igralo posle okončanja lige. Bio je to i šlag na torti i kruna na kraju, a sada je gurnuto u neku subotu po podne, paralelno sa 36. kolom Premijer lige...

Vigan, Dejv Vilan, vihorni Kalum Mekmanaman – izgleda da svi igrači koji nose to prezime znaju fudbal? – i promućurni Roberto Martinez vratili su makar malo patine FA kupu i upisali se na listu besmrtnika. Šta god da se dogodi u poslednja dva kola, pa i da Vigan ne uspe da po četvrti put zaredom izbegne ispadanje, ovaj trijumf će zauvek živeti u malenom, u ragbi zaljubljenom gradiću nadomak Mančestera.

Čak i ako Martinez ovog leta ode u Everton da tamo zameni Dejvida Mojesa, moći će na odlasku da se seti dana kada je David ubio Golijata i, kao Rik Ilsi u "Kazablanki", da kaže Dejvu Vilanu "Uvek ćemo imati Vembli". Vilan bi, naravno, više voleo da iz istog filma čuje rečenicu "Sviraj to ponovo, Dejv", ali teško je zamisliti da menadžer čiji tim igra toliko lep, lepršav, zanimljiv i apsurdan fudbal – njegova filozofija svodi se na redovni otpozdrav navijačima u programu utakmice: "Sin miedo" ("Bez straha") – može da ostane u slučaju da Vigan, uz Evropu, dogodine bude morao da putuje i u Donkaster.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta